ИСТИНА О БОГУМИЛИМА (1) – ВАСО ГЛУШАЦ – КАЛЕНДАР СПКД ПРОСВЈЕТА (1941)

У нашу националну науку подавно се је унела историјска заблуда, као да је у Средњем веку на Балкану, а нарочито у Бугарској и Босни, била раширена нека богомилска вера, која је постојала све до доласка Турака, а тада да је одмах нестала, јер да су тобоже ти т. зв. Богомили прешли на Ислам. Ту заблуду унео је у нашу науку хрватски историчар др. Фрањо Рачки својом расправом Богумили и Патарени. Наши историчари сматрали су ту његову расправу последњим резултатом науке о томе предмету, па су из ње преписивали и податке уносили у школске уџбенике. И тако је та заблуда преко школе ушла у најшире слојеве наше интелигенције. Рачки је своју расправу написао на темељу историјских извора. Његову некритичност доказивали су неки наши и страни историчари, а у новије време то је потпуно доказао Јарослав Шидак својом документованом расправом Проблем босанске цркве у нашој хисториографији. Овде ћемо размотрити изворе, по којима је Рачки радио своју расправу и доказаћемо да су ти извори потпуно непоуздани. У првом реду то су три латинска списа које је он нашао у Риму и у Венецији. Два су извештаја папских инквизитора, који су долазили у Босну да шире римокатоличку веру, а трећи је написан у Ватикану 1461 године. Ни један од њих не приказује правога стања вере у Босни, већ сва три, иако се међу собом разликују, стоје у потпуној супротности са домаћим изворима. Али се Рачки на то није обазирао, него је само њима веровао и њих употребио, а домаће сасвим је занемарио. И тако на темељу тога он је босанску цркву прогласио богомилском, иако је она била православна као и српска, бугарска, руска, грчка и румуњска црква. Да би тим латинским списима дао већу важност и веродостојност, употребио је још и Беседу презвитера Козме и Догматичко наоружање византијског писца Еутимија Зигавина, па је оно што је нашао код тих писаца, применио на босанску цркву, иако су му домаћи босански извори говорили сасвим супротно од тога. Али и без обзира на то, ова два писца не могу се употребити као историјски извори, јер је доказано да је јерес о којој они пишу, обична мистифкација. Бугарскн писац презвитер Козма живео је у X веку за време цара Петра (927—969) и написао је Беседу против некога попа Богомила. Повод за писање ове Беседе била је борба између две бугарске странке. Једна је бранила цара Петра, а друга законитога престолонаследника Михаила. Петар и Михаило били су синови цара Симеона, Петар је био ожењен грчком принцезом, па је стога, иако млађи, проглашен царем, а старији брат Михаило, законити наследник престола, протеран је у манастир. То је бугарски народ поделило у две странке. Козма је држао странку Петрову, а поп Богомил Михаилову. Стога је Козмина Беседа политичког карактера, нарочито њезин први део, где је он попу Богомилу подметнуо јеретичко учење. А то учење он је преписао из списа, Петра Сицилског и патријарха Фотија о Манихејима. Осим тога он је у ту Беседу унео многе ствари и из Светога Писма, тако да је свака њена страница саставлјена из туђих мисли и реченица. Ни десети део није Козмин. Према томе ова Беседа не може служити као историјски извор. А све да она и није компилација и превод из наведених списа њеноме се садржају не би могло веровати ни због тадашњега стања православне цркве у Бугарској. Црква бугарска била је већ у то време потпуно организована и заслугом царева Симеона и Петра имала је богату црквену књижевност, у којој се истицало неколико одличних црквених писаца. Ни један од тих писаца није у својим списима оставио ни трага о каквој јереси тога времена у Бугарској. А осим тога и савременик цара Петра, византијски цар Константин Порфирогенит, који је иначе мрзео Бугаре, каже за њих ва су православне вере као и Грци. Дакле, Беседа презвитера Козме не може се узети као историјски извор ни за Бугарску, а камо ли за Босну. Учени византијски монах, Еутимије Зигавин, написао је око 1115 године Догматско наоружање. Он је по наредби цара Алексија Комнена сакупио све што се је до тада писало о разним јересима у православној цркви, па је сваку од њих побијао доказима из Светога Писма и из дела Светих Отаца. То своје дело назвао је Паноплиа догматике или Догматичко наоружање. У томе делу једно од последњих поглавља носи наслов Против Богомила. Иако је Зигавин томе поглављу дао такав наслов, он нигде не каже, одакле је узео грађу за ту јерес и да ли се је она раније била појавила у Бугарској. По његовом казивању зачетник те јереси у Византији био је неки стари цариградски лекар Василије, чију је науку на врло чудан и мистичан начин открио сам цар Алексије. И кад га цар није могао одвратити од јереси, наредио је да се спали на ломачи, а његове присталице је похватао и бацио у тамницу где су и помрли. Према томе цар је у самом зачетку угушио ту јерес. Цео догађај са тим лекаром Зигавин је приказао као нешто мистично, а његове присталице назвао је Богомилима, тумачећи да то име долази од бугарских речи : Бог и милуј. Иако је само име довео у везу са бугарским језиком, он ипак ни једном речи не помиње да би то јерес потицала из Бугарске. А осим тога и њено догматско учење, како га он приказује, посве је различито од онога, које је презвитер Козма подметао попу Богомилу. Једина је сличност између њих у томе, што се према Козми зачетник бугарске јереси зове Богомил, и што је Зигавин присталице ове Василијеве јереси назвао Богомилима. Друго ништа немају заједничко. А не могу ни имати већ због саме хронологије, јер је Козмина прича настала око године 930, а ова Загавинова око 1115. Према томе је разлика у времену између једне и друге појаве пуних 185 година, што је апсолутно немогуће, када би било између себе ма у каквој каузалној вези. Да је и овај случај, како га је Зигавин приказао, обична мистификација, види се и по писању Ане Комнене, ћерке цара Алексија. Она је на неких 30 година после Зигавинова дела написала своју Алексијаду, у којој је на панегиричан начин хвалила свога оца и истицала његове велике заслуге за православну веру, називајући га због тога тринаестим апостолом. Између осталог она приповеда, како је још цар Цимискије (969—976) довео у Филипопољ неке ратоборне незнабожачке народе из Мале Азије, да се боре против Окита и Кумана. И када је цар Алексије чуо да ови народи у његово време нападају на тамошње хришћане, пошао је сам лично у Бугарску, па их је уз помоћ бугарскога архијепископа покрштавао. А оне који се нису хтели крстити, похватао је и довео са собом у Цариград и бацио у тамницу, одакле никад више нису изишли. Да би што више прославила свога оца и истакла његове нарочите заслуге за православну веру, Ана је узела и ону причу из дела Еутимија Зигавина о лекару Василију, којега она не зове лекаром него монахом. Ту причу она је још више проширила и искитила са пуно фантазије тако, да нас тај начин писања још више уверава да је то све скупа измишљено, како би се што боље прославио цар Алексије. Већ и само неслагање између ње и Еутимија Зигавина у погледу звања тога јеретика Василија, показује да је то мистификација, јер је немогуће да би га њих двоје као блиски савременици могли називати једно лекаром, а друго монахом. Према томе ни ова два грчка дела не могу се узети као историјски извори за постојање богомилске вере ни у Бугарској ни у Византији. А колико су мало веродостојни средњовековни списи у погледу тога питања, најболје нам показује случај са „Животом моглјенскога епископа Иларијона“. На тај животопис позивао се је Рачки у својој расправи као да је у XII веку доиста било Богомила у Македонији. Међутим је и то једна обична подвала, за коју Рачки у своје време није знао. Епископ Иларијон живео је у XII веку у Моглјени, а, његов живот описао је бугарски епископ Еутимије у XIV веку, дакле на две стотине година касније. Овај епископ Еутимије да би што болје истакао заслуге епископа Иларијона, узео је преда се горе поменуто дело Еутимија Зигавина, па је из њега једноставно преписао читаве главе о разним јеретицима, па и оно о Богомилима. Рачки није дошао на то да је то преписано из дела Еутимија Зигавина и да то све скупа нема никакве везе са радом епископа Иларијона у Моглјени у XII веку, па је ту подвалу узео као доказ да је Богомила било у то доба у Македонији. Има још један врло проблематичан извор, на који се Рачки позивао да је Богомила било у Бугарској. То је т. зв. Синодик цара Бориса. Синодик је средњовековни црквени спис, у коме се по прописима васелјенских сабора проклињу све јереси и исповеда права вера, а чита се у прву неделју часнога поста, у недељу православлја. Бугарски цар Борил (1207—1218) наредио је 1211 године да се тај Синодик преведе са грчкога језика. Сачуван је у више преписа са разним допунама. У њему на једном месту стоји да се је јеретик поп Богомил јавио у Бугарској за време цара Петра, т. ј. између 927 и 969 године. Очито је да је тај уметак унесен у Синодик по Козминој Беседи. А на другом месту у истом Синодику стоји да се је поп Богомил јавио за време цара Борила, тј. између 1207 и 1218 год. Да ли је могуће да се једна те иста особа јави са својим учењем двапута и то у временском размаку од 250 година? Синодик су писали и преписивали разни калуђери средњега века и у њега додавали многе ствари, које често пута нису ни разумели. Стога и он отпада као историјски извор. Осим тога Рачки се је позивао и на једно место у биографији Немањиној од Стевана Првовенчаног, где стоји да је Немања из своје државе протерао некакве јеретике. Рачки, а са њим и сви наши историчари, протумачили су да су то били Богомили, који су из Србије пребегли у Хум и у Босну, иако о томе у тој биографији нема ни спомена. У то време у Хуму је владао Немањин брат кнез Мирослав, који је био исто тако добар хришћанин као и Немања, а у Босни бан Кулин, који је био у сродству са Немањићима и подизао цркве исто онако као и Немања и Мирослав. Према томе не може бити ни говора о каквим јеретицима ни у Хуму ни у Босни. Да је Немања у својој држави имао неке јеретике, то би свакако у његовој биографији пре истакао Св. Саво него Стеван Првовенчани. Али у озбилјној и трезвеној Немањиној биографији, коју је написао Свети Саво, нема ни помена о каквим јеретицима, а камо ли о Богомилима. Наши историчари, заједно са Рачким, тврде да су се Богомили према Козминој Беседи јавили у Бугарској за време цара Петра, а према биографији Немањиној у Србији око 1180 године. Тако исто они тврде да су се према ономе Вукановом писму Богомили појавили и у Босни око 1199 године. Када би била истина да су се доиста појавили у Бугарској, рецимо око 930, а у Србији истом око 1180 год., то би онда значило да је од једне до друге појаве прошло пуних 250 година. А како су Бугарска и Немањина Србија биле, као и данас, две суседне землје, у којима живи тако сродан народ, није могуће веровати, да би требало пуних 250 година, па да се тај верски покрет тек тада јави у Србији. Већ сама ова хронологија показује да је то све скупа неозбилјно и измишлјено. Неки наши историчари хтели су и хумскога војводу Сандалја Хранића, његова синовца Херцега Шћепана и њихове поданике прогласити Богомилима на темељу једне белешке византијског писца Лаоника Халкокондила. Овај писац на једном месту у своме делу вели да се „сви становници у земљи Сандаљевој зову кудугерима“. Незнајући шта ова реченица значи и не читајући цело дело, неки су наши историчари на брзу руку заклјучили да су то Богомили. Међутим кад се прочита цело дело и кад се види како Халкокондил говори о вери разних народа и како савремене народе XV века назива старим именима, као да се у етнографском погледу на Балкану није до тада ништа променило, онда се да установити да и овај назив Сандаљевих поданика не значи ништа друго већ име једнога старог хунског племена, које је по пишчевом мишлјењу некада становало у томе делу Балкана. А на то га је навело једно место у делу старога византијског писца Прокопија (Бонско издање књига II стр. 476), где овај говори о Хунском племену Кутургурима, и њиховом владару Сандилу. Ова сличност имена хунскога владара Сандила са именом војводе Сандаља навела је Халкокондила на мисао да Сандалјеве поданике назове сличним старим именом, како су се звали Сандилови хунски поданици.1) Када се све ово зна, онда се човек мора чудити, како се ова историјска заблуда могла одржати све до данас. Чини се да лјуди нису хтели улазити у суштину саме ствари, него су једноставно преписивали резултате Рачкога, јер се то иначе не може разумети. Како се може тврдити, да је у Босни и Хуму владала богомилска вера, када то нико и никада није забележио, а осим позитивних доказа који нам сведоче о православном догматичком веровању босанске цркве, ми имамо и многе друге доказе да тих Богомила није било. Зар би се могло догодити да се они у богатој средњевековној српској књижевности нигде не помену, ако би их било? Зар их не би поменуо у своме Законику и цар Душан, где се у првих 38 чланова одређују црквени односи и забрањује јерес латинска? Да су Босанци у то доба били богомилске вере, Душан би то свакако унео у свој Законик и ту би веру исто онако, ако не и строжије, забранио као и латинску, поготово када се зна да су у то време односи између Босне и Србије били врло затегнути. У новије доба јавиле су се две-три студије о овоме предмету, које ће ову историјску заблуду коначно брисати из наше историјске науке. Осим моје и професора Благојева студије о томе предмету, изашло је у Раду Југословенске академије наука ,у књизи 259 и поменута студија Јарослава Шидака, којом је доказао да је концепција Рачког потпуно погрешна и он је као такову сасвим одбацује, а усваја моју концепцију, само с том примедбом, да је црква босанска, по његовом мишљењу, била хришћанска, али не и православна, јер, вели он, није имала везе са источном црквом. Како је у Средњем веку свака хришћанска самостална држава на истоку имала и своју самосталну цркву, то је потпуно разумлјиво да и босанска црква, као самостална и аутокефална, није могла имати ништа заједничко са осталим источним црквама осим заједничког обреда и заједничких догмата, као и данас. Да је црква босанска била православна, доказују нам многобројни оригинални домаћи документи и страни писци и путници који су пролазили кроз Босну и о њој писали.2) А осим тога одлични су докази за то и то што се Босанци одмах после доласка Турака иселјавају у Хрватску и Далмацију као православни Срби. Нико, нигде и никада није забележио да су се из Босне исељавали какви Срби богомилске вере. Према садањем стању науке о томе предмету потпуна је неистина да је било каквих Богомила у Босни, а поготово да су прешли на ислам, како је то у својој расправи приказао Рачки, а популарисао Вјекослав Клајић у Повијести Босне. Босански Муслимани потичу од православних Срба и католичких Хрвата, а нешто и од османлијских чиновника; који су долазили са службом у Босну. 1) Тумачење овога имена на начин, како га. је протумачио Владислав Скарић у своме чланку у Прилозима, књ. ВИ свеска И стр. 107—110, саовим је погрешно. 0 томе је опширно расправлјено у мојој књизи Истина о Богомилима. 2) Види мој чланак: »Стари писци и путници о вери Јужних Словена«. Братство Друштва Светога Саве, књига XXXИ, стр. 85—102.

Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/839932