У посавским ношњама, налазимо такође карактеристике, њима својствене.У женским ношњама ту на прво место долази кошуља од мешаног или памучног платна тканог на узвод, резана у струку и богато набрана око врата иу пасу позади.
У дервентској ношњи кошуље се боје у плавилом за рубље, те имају плавичасту боју.Присутан је и тип посавске кошуље.Зубун, као горњи сукнени хаљетак дуг до колена, од црног ваљаног сукна, налазимо само на левој страни реке Босне у ношњама око Дервенте, Босанског Брода, Тешња, Теслића.
У Лијевчу пољу и Тимару, зубун је мален од тамно плавог сукна, са карактеристикама динарског зубуна. На десној обали реке Босне уместо зубуна носи се кратка цермо или љетак од црног сукна украшен везом од црвених, црних и срмених гајтана.
Зимска горња хаљина дуга до ниже кукова, са дугим рукавима, спреда отворена увек је од црног сукна са или без веза.
Прегаче посавских жена имају посебну специфичност. Ткане су у четири нита дијагонално са квадратним шарама, поткићене дугим ресама од вуне. По величини су веће и од динарских тако да се један крај задене за појас.
Основна обућа и овде били су опанци опуташи.
Чарапе су дуге од разнобојне вуне са цветним мотивима.
Костим на глави састојала се од крпице са утканим мотивима а на једном крају пришивена је врло велика свилена реса која пада на чело кад се крпица стави на главу. Остали део пада позади низ леђа.
У српским ношњама у Семберији девојке су носиле црвене дубље фесићу украшене цвећем или густим ресама од црне свиле, које су падале око капе.
У мушким посавским ношњама главну карактеристику чине кошуља и гаће.
На глави су код мушкарца били у употреби фесови.
************
Српски ношња Озрена, Возуће и Гостовића се веома разликује од ношње сусједних Срба. Она је једнаод битних обележја што ову групацију чини посебном и другачијом. Карактерише се једноставношћу и одмјереношћу у детаљу, у чему је аутентична и блиска духу православља.
Нарочито занимљив детаљ ношње представљале су тканице које су цењене по богатству и сложености израде. Искључиво су домаће израде, а саткане на становима (разбојима). Гаће и кошуље су беле и код мушкараца су биле веома ретку украшаване везом, које су од паса на доле биле набране, па се по боју набора и ценила њихова отменост. Обоје су чињени од памука или лана, ручно сатканог. Преко кошуље се носио гуњ или џемадан, раније направљен од чохе, а касније (између два рата) од сукна. Ако је служио као „зборски“ (свечани), по рубовима је био украшаван црним гајтаном. Преко кошуље се препасавало тканицом, начињеном у више боја на црној основи. Зими су се преко гаћа носиле чакшире од чохе или сукна. Сукно се производило ручно, а бојило (Врание) бојом добијеном из коре јасена.
Приметна је била разлика између ношње имућних и сиромашних Озренаца. Прича се да су Срби овога краја носили и шалваре, али само у доба турске владавине.Мушкарци су још носили опанке, торбицу и капу.Торбица је израдјивана од вуне, а имала је по себи задивљујуће лепе шаре. Служила је за ношење ситних потребштина.Израђиване су од веће торбе од кострети. Торбица је била неизоставни део народне ношње овдашњег мушкарца.
Од капа се на мушкарцу могла виђети шубара, шајкача, ау новије време и качкет. У раније време био је обичај да и млађи и старији носе капу, али се касније могла виђети само на главама старијих. Од опанака је било две врсте;први су били пашњаци и они су куповани, а други су били путравци, произведени у домаћој радиности од говеђе коже. Испод њих су назувани шарени приглавци, саплетени од разнобојне вуне.
Већ почетком овога века се на мушкарцу могло виђети понешто од грађанских одијевних ствари, са чиме је полако изчезавала народна ношња, да би шездесетих година и потпуно ишчезла.
Женска ношња је, такође, по изгледу и начину изведбе слична мушкој. Главни део женске ношње чинила је дугачка платнена хаљина, украшена везом око рукава и Колијер, а раније су бивале украшене и седефићима. Тако је било до 1900. године, а касније се на кошуљама могло приметити веома мало веза.
И жене и дјевојке су се опасивале тканицама. Женску ношњу је карактерисало ношење 2 кецеља, код удатих жена, а ђевојке су обавезно носиле само једну.Предња опрегача (опрег) је прилично малих димензија, док задња опрегача (страгача) знатно дужа од предње и имала је дијагонално заврнут доњи крај, који је потом причвршћиван за горњу ивицу опрега. Прегаче су се украшавале ресама разних боја, а као и торбице, израђиване су техником улагања (шаре су улагане у основу, те су сабијане брдом, на стану), главна шара била је ромб, а понекад и сасвим упроштени цвет. Пред Други светски рат кецеље су се почеле израђивати од индустријске вунице, тих година, такође настаје страгача, а опрегови полако бивају замењени кецељама.
Возућка жене су израђивале црнобијеле опрегове са изузетно ретким додавањем црвене боје. Жене око манастира Озрен су носиле јелеке, начињене од дебљег, црног платна. Лети су преко кошуље носиле хаљетак, који је по ивицама украшаван чохом и кадифом, по којој су извођене шаре од гајтана.Зими се преко кошуље ноцила сукнена хаљина. Код жена је била црна, а код ђевојака бела, које су, такође низ прса украшаване чојом и гајтаном. И жене и ђевојке су на главама носиле беле мараме, украшене једноставним, геометријским везом, којима су се на исти начин повезивале. На ногама су ношене беле, вунене чарапе, а преко њих шарени приглавци, на којима је преовладавала тамно црвена боја. 
Опанци су били „пресни“ то јест израђивани су нештављене, говеђе коже.
Овако одјевена, младићи и девојке, у руху белине, ухваћени у коло, опасивали би својом младошћу цркве и ту је долазила до изражаја љепота ове ношње, лепота, која је целу годину припремана и чувана само за једну прилику. Чувени збор је за Велику Госпојину, код манастира Озрен, гђе се из шире околине знало скупити и до сто хиљада душа, чувен је још био и збор за Огњену Марину у тумара, а значајно је поменути и збор о Ускрсу код манастира Возућа, збор на пантелино код рушевина манастира Удрим, беглуцким молитву у Стогу, као и многе друге.
Удружење Озренаца и околине у Хамилтону
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/republika-srpska3/dobojsko-posavska-regija/18-doboj-trebava-ozren-i-posavina?showall=&start=13
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.