Одломак из Историје Српског народа групе аутора (књига 5, том 1. стр 457):
„Свештеници су у већини случајева били кметови као и њихови вјерници и једва су „с муком хљебили, а ваздан ишли голи и одрпани, испуцалих длана и пета као цигани. Шта ће сад ови свештеници с оваквим приходима радити? Ништа друго, но ће бити двоструки турски кметови па ће лагати и записивати, гатати и потварати, венчавати кријући својте, красти и свака злоупотребија чинити, да могу само своју дјецу утјешити.“ (…) Ниже народно свештенство једва се разликовало од сељака. Вук Караџић наводи да су се одјевали како ко хоће, „копају, ору, крче, косе, цјепају дрва а појединци само једном годишње служе литургију.“ Иван Франо Јукић каже да неки од тих попова не зна ни оченаш а камоли да читају. Пруски путописац Мауер описује попа Саву Шаволу којег је видио у једној депутацији код валије у Сарајеву: „Био је високог раста и човек чврсто грађен са лепим и одважним изгледом и потпуно једнако одевен као и његови полуодевени земљаци. Носио је и појас пун оружја и пиштоља и уопште је остављао утисак пре једног за борбу спремног брђанина него свештеника тим прије што је дао да му се пуна брада среже до бркова… Смејући се објаснио ми је свој непоповски изглед тиме што је и он као и сви остали попови у цркви потпуно једнак са народом. Немају никаквих спољних ознака, па каквог га сад видимо такав се појављује и у цркви и у пољу“. Половином 19. вијека у цијелој се Босни и Херцеговини могло избројати „једва педесетак црква и од њих половица није ништа друго до обична дрвена шупа која по нашим схватањима, не само што не личи на цркву, него није прикладна ни за колибу“. Било је случајева да сељак током цијелог живота, није никада отишао у цркву, зато што у близини није било ни једне, а и таквих на примјер око Мостара, да су православни сељаци ишли у католичку цркву, пошто православна није била уређена. Мада је и таква црква још увијек вршила одређену и значајну улогу у народу, она у недостатку водећих класа друштва (…) ипак није могла преузети вођство народа.“
Јован Сундечић (Голињево, код Ливна, 24. јун 1825 — Котор, 19. јула 1900) је српски песник, свештеник Српске православне цркве и дипломата.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.