Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338 —1391) је био српски бан и краљ средњовековне Босне. Успио је да постане краљ Срба Босне, Поморја и Западних страна, а крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији.
Прве године владавине
Године 1353. умро је босански бан Стефан II Котроманић. Босански престо насљедио је Твртко, „син господина кнеза Владислава а синовац великога и славнога господина бана Степана“. Држава Стефана II је изграђена на савезима и бановој војној снази, а као резултат тога бан је задобио оданост осамостаљеног локалног племства. Своју моћ искористио је даље да увећа свој домен земљама попут Хума. Међутим, примјетно је да је мало порадио на подизању државно-управног строја. Управу над посједима из забачених крајева углавном је препуштао својим вазалима. У замјену за то, они су обављали своје дужности и пружали своје услуге држави. То, наравно, није могло остати без посљедица. Снага Стефановог угледа била је прилична, што се, пак, није могло рећи за његову земљу. Штавише, поменути ауторитет није био уставне, већ варљиве природе што је почивала на Стефановој личности. Твртко је имао свега петнаест година када је започео своју владавину, а неколико обласних племића осећало је потребу да га служи. Пошто није било те силе у стању да га подреди владарском положају, племство је било слободно да дејствује према личном нахођењу. Испоставило се да је велика „држава“ Степана II била вјештачка творевина пролазне природе. Распарчала се на неколико дијелова које је требало поново довести у цјелину. До успостављања централног ауторитета могло је доћи једино оружаним покоравањем непослушног племства. Но, проблем је био тај што је највећи дио снага за ову сврху долазио управо из редова тог племства. А међу њим било је много оних који су одабрали да остану по страни. Ако би се и латио мача, Твркови изгледи на успех почивали би на војсци са његовог посједа и на пратњи оног племства које би се опредјелило за њега. Под Твртковом контролом били су само његови породични посједи и вјероватно ситно племство из средишњег дијела бановине. Пред њим је, међутим, био велики задатак. Требало је обезбиједити лојалност других крајева који су се отцјепљивали од његове државе. Овакво стање ствари пружило је угарском краљу прилику да интервенише и покуша да поново успостави изгубљену контролу над једним дијелом бановине или над читавом њеном територијом. Слаб и неискусан Твртко се тако нашао у сутацији из које је, како је могло некима изгледати, било немогуће изаћи као побједник. Све док се држава налазила у расулу, обрачун са Угрима био је немогућ. А Угри су радили све што су могли како би подстакли осамостаљено босанско племство на кидање и последње везе са баном. Угарски краљ је куповао лојалност многих бивших вазала Степана II са сјевера Босне, а нарочито разједињених Хрватинића, господара Горњих Краја. Због таквих околности Твртко је био присиљен да на обнови државе ради постепено и опрезно. У том циљу, неријетко је морао да уложи већи улог од краља.
печат овог великог владара
Нагодба са Угрима
Угарски краљ Лудовик оженио се босанском принцезом Јелисаветом јуна 1353, непосредно пред смрт њеног оца Степана II. Лудовик је захтевао од Твртка да му „на основу баштинских права госпође млађе краљице Јелисавете“ преда „сву земљу Хумску са свим тамошњим утврђеним градовима“. Будући да Твртко испрва није могао да стекне довољну подршку свог племства, Лудовик је био у прилици да га натјера на посјету Угарској 1357. и предају ових територија истој. Тако је Лудовик коначно повратио све земље које је његов отац изгубио, а Степан II припојио Босни. Заузврат, Лајош је Твртку и његовом млађем брату Вукићу потврдио власт над Босном и Усором и то, како се дознаје из писма архиђакона бежинског Гала, под сљедећим условима:
- „да бан из земље истјера патарене и јеретике“
- „да исказује потпуну вјерност господину краљу“
- „да служи у сваком његовом походу кад господин краљ буде затражио то од њега“
- „да ће он сам или његов брат да стално бораве на краљевском двору“
Хум и Доњи Краји из разумљивих разлога избачени су из титуле коју му је Лајош потврдио. У ово вријеме пада папина појачана агитација за покретање крсташког похода на босанске јеретике. Твртко се нашао пред великом опасноћу: ако би покушао да пређе угарског краља, овај би могао да се одазове папином позиву и нападне Босну. Босански епископ у Ђакову Перегрин Саксонац (лат. Peregrinus de Saxonia), који је могао да одбрани Босну, био је мртав, а на његово мјесто је сјео мађарски клерик Петар Шиклоши. Још једном, папска и угарска писма указују на јеретике, босанске јеретике и патарене. Лудовик 1358. спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“.
Твртко се 1358. изгледа вратио методама уобичајеним за слабе странке у борби за власт и покушао да организује некакву завјеру. Шиклоши је изгледа пресрео Твртково писмо упућено лектору босанске цркве у Ђакову Јовану (лат. Johannes lector ecclesiae Bosnensis). Лектор је на саслушању признао да је, „не знајући којим је духом вођен након што је замрзео … пречасног оца господина Петра, свог старјешину и прелата“, жудео за тим да му се „по сваку цијену освети“, па је због тога „погубно и ревносно“ тражио са баном Твртком, „у коме је препознао краљевог такмаца и очитог заштитника јеретика“, којим путем и на који начин да спроводе своје замисли у дјело.
За унутрашње ствари у Босни од 1357, када се Твртко потчнио Лајошу, до 1363, када је избио рат са Угарском, нема извора.
Ратовање са Угрима
Није до краја познат стварни узрок овог рата. Сам Лудовик у једној повељи пише да је одредио архиепископа острогонског Николу и палатина Николу Конта (лат.Nicolaus Conth) да пођу „на Усору“ и искоријене из Босне „безбројно мноштво јеретика и патарена“, док код Јована архиђакона од Кикилеа (лат. Ioannes archidiaconus de Kikilew) стоји да их је Лудовик послао „да сатру дрскост неких побуњеника“. Ово последње ће бити вјероватније. Наиме, као што је опште познато, Угарска је полагала право на ову земљу.
Угри су у два наврати напали на сјевер Босне:
- У првом наврату напали су на Доње Краје, чији су се господари подијелили међусобно. Једни су стали уз Твртка, а други уз Угре. Са овим нападом доведена је у питање лојалност неких племића. Влатко Вукославић, до тада лојалан Твртку, предао је непријатељу важну тврђаву Кључ. Међутим, Твртку тада „вјерно послужи“ војвода Вукац Хрватинић (срп.Влькць Хрьватиникь) који одбрани од Угра Соко Град у Пливској жупи. После тога угарска војска је морала да се повуче. Неколико година касније Твртко је војводи Вукцу „за његову вјерну службу у оно вријеме, када се подвиже на ме угарски краљ Лудовик, и приходи у Плеву под Сокол“ доделио „град у Плеве у уме Сокол са всом Плевом“; вјероватно је то била његова цијена.
- До другог напада Угара дошло је мјесец дана касније. Овај је био уперен на Усору. Још једном се босанска одбрана показала успјешном. Овог пута Угри су заустављени код тврђаве Сребрник у Усори која је издржала велики напад. Тако је некако између 1358. и 1363. Твртко довољно ојачао да одоли спољној пријетњи. Извори, међутим, не говоре ништа о његовим напорима у том правцу.
Побуна племства
Убрзо послије истјеривања Угара из Босне, фебруара 1366. босанско племство се дигло на Твртка, приморавши га тако да побјегне на угарски двор. Угарски краљ примио је свог дојучерашњег непријатеља. Побуњено племство уздигло је Твртковог млађег брата Вука на босански престо. Не зна се тачно да ли је он покренуо ову акцију или је био само нечија марионета.
Прихвативши поново угарско сизиренство, Твртко је добио помоћ од Угарске и вратио се у Босну марта мјесеца. До краја мјесеца повратио је неке дијелове своје државе, али не све. Имао је подршку господара Доњих Краја. У овај сукоб укључили су се разни племићи. Мијењали су стране како је коме то одговарало. Најзначајнија пребјеглица у овом сукобу био је Санко Митленовић, водећи хумски великаш под чијом влашћу се налазио велики дио Хума између Невесиња и Коњица и обале. У другој половини 1367. он се нагодио са Твртком, па је закључен мир којим је Санко задржао своје посједе, али поново признао Тврткову супрематију.
До краја 1367. Твртко је повратио своју бановину, а Вук је био у егзилу из ког је стао да тражи помоћ са стране, нарочито од папе, који је позивао на крсташки рат против Босне. Међутим, ништа од Вукових и папиних замисли није се остварило, јер је уз Твртка био угарски краљ. До 1374. Вук се измирио са Твртком. Наредних година Вук је остао у Босни као млађи бан; једини трагови његовог присуства из ових година јесу повеље које је он одобрио.
До почетка 70их година 14. вијека Твртко је толико ојачао да је почео да се мијеша у међусобне сукобе српског племства.
ширење средњовјековне босанске државе
Претензије на престо Србије
Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља.
У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успио да сруши Николу Алтомановића и дође у посјед великог дијела његових територија. На тај начин је постао сусјед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су послије погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици Балшићи проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом); због тога ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје немањићко поријекло.
Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa (срп. Гюргь Балшикь) на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао се још више удио православних (српских) свештеника, монаха, вјерника и цркава под влашћу босанског владара.
Као господар једног дијела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција. Видјевши, како сам каже у једној повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.
Мјесто и вријеме крунисања
У изворима се нигдје не помиње ни када, ни гдје се одиграло Твртково крунисање за краља.
Што се тиче мјеста крунисања, Мавро Орбин у своме дјелу „Краљевство Словена“ наводи да је крунисан „од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места“, а сам Твртко у повељи Дубровчанима од 10. априла 1378. каже: „ … и идох в србскују земљу … и тамо шдшу ми венчан бих богом дарованим ми венцем на краљевство преродитељ мојих“, тј. Немањића.
Што се тиче датума крунисања, прије објављивања Јиречекових „Српских споменика“ била је прихваћена Орбинијева година Твртковог крунисања за краља, тј. 1376. На основу грађе из Дубровачког архива, Константин Јиричек је утврдио да је Босна постала краљевина негдје између 23. фебруара и почетка новембра 1377. Не само што је после тога прихваћена 1377, него је, штавише, било покушаја да се тај догађај временски још ближе одреди.Тако је нпр. Динић допустио могућност да је Твртко крунисан на дан светог Димитрија.
Исто тако, не може се тачно одговорити ни на питање о каквој се круни овдје ради. Док је Јиречек сматра да је Твртко по свој прилици крунисан „старом круном Стефана Прововенчанога“, Ћоровић помишља на „неки нов вјенац који је бог даровао лично њему“.Међутим, како подсећа Ћирковић, ни један ни други закључак не почива на поузданим темељима.
После Твртковог крунисања за краља 1377. и владалачка титулатура се променила. Док је прије крунисања називао себе „ми Твртко, милостију божијом бан босански“,односно „nos Tuercho dei gratia Bozne banus“, после крунисања његова титула већ гласи „ми о Христе Исусе благоверному и богом постављеному Стефану, краљу Србљем и Босне и поморију и западним странам“.
Подизање Новог
После смрти краља Лајоша Великог 1382, угарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Због тога је он 1382. године подигао град Нови као утврђено пристаниште краљевине Босне. Првобитно му је дао име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана, али је град после неког времена град добио назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама Тврткове државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Бока которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на речици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382, што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.
Борбе с Турцима
Добитком Котора 1385. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. огњиште Шубићеве породице. Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Османлија на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске предвођен војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Војвода Влатко је по повратку из битке извјестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову, као српски краљ, обавезан да штити земље родитеља и прародитеља својих, господе српске. Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу.
Тврткови успјеси у Далмацији
Док се угарски краљ Лудвиг бавио питањем добијања пољске круне (1370.), Твртко почиње да испољава претензије дуж Јадранске Обале до Задра. Испочетка је слао угледне трговце и занатлије, а са њима су пристизале бројне породице које су заузимале поља. Далматинска хроника биљежи да је 1371. године у Далмацију пристигло много српског народа. Заузели су и утврдили се у бријеговитим странама Далмације. Недуго затим 1375. године заузимају толико посједа око града Трогира, да су се градске власти морале силом запријечити да не заузму и сам град Трогир, пише Луције. За кратко вријеме постали су важан глас у свим јавним дјелима Задра,Шибеника, Обровц. У јеку највећих унутрашњих немира у Мађарској, Твртко заузима најприје тврђаву Клис. Захваљујући овим српским сеобама под Твртком утврдиле су се у Далмацији већ постојеће српске насеобине. Од Твртковог доба Книн постаје српским мјестом, па тако Фарлати пише „и од тог времена Книн заузима мјесто међу српским градовима, и зове се српским мјестом“.
У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра (Млечани су одбили да му пруже помоћ) и највећим дјелом приморја данашње Републике Хрватске. Његова држава је обухватала највећи дио источне јадранске обале: од Задра до Бококоторског залива, искуључујући, разуме се, Дубровник, који је и даље био под врховном влашћу угарског краља. После тога је своју титулу промијенио у краљ Срба, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, са којом се први пут јавља 10. јула 1390.
Твртко је умро 10. марта 1391. Грађански рат у Угарској настављен је несмањеном жестином, а у Босни је међу разним припадницима Тврткове породице уследила борба за власт.
Далматински историчар Натко Нодило у свом дјелу „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, о Твртку каже: „… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“
Јачање православља у Далмацији
За вријеме владавине краља Стефана Твртка у сјеверној Далмацији отваране су бројне цркве ради православног богослужења, од којих вриједи споменти цркву св. Јована у Брибиру, и цркву у Клису. Православље је тада напредовало како у Далмацији тако и у Босни. Тада се подижу нове српске православне општине у Скрадину, Брибиру, Клису, поред старијих грчких које су биле у Сплиту, Задру, Шибенику; а касније постају општине: книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка, цетинска.
„краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промисла ради утвержденія нашея святыя православиыя въры въ нашемъ отечаствіи“
Вјерска припадност
Ни на питање које је вјере био Твртко није дат јединствен одговор. Као што се могло видјети, босанска црква у Ђакову видјела је у Твртку „очигледног заштитника јереси“, а и у писму папе Урбана V од 14. децембра 1369. упућеном угарском краљу Лудовику I се за њега каже да „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима [тј. Босни], који се са разних страна света сливају [у Босну] као у какав смрдљив сливник“. Феслер је за Твртка рекао да је био „ревностан присталица грчко-сједињене цркве“ (ein eifriger Anhänger der griechisch-unirten Kirche),а Рачки да је „сљедио вјеру свога оца тј. источну цркву“ и да је под њим она „не само у Босни подупирана била државном влашћу, него си тијем нов углед и уплив стече“. Глушац, полазећи од тога да је „црква босанска“ заправо била православна, сматра све босанске владаре, изузев Томаша и његовог сина Стефана Томашевића, православним хришћанима.Пурковић трезвено признаје да не постоји извор „који би нас однео на прави пут, који би сигурно и поуздано рјешио ово спорно питање“, премда ревносно искључује сваку помисао на то да је Твртко био католик. Руварац држи да је Твртко „крштен и од своје мајке Јелене Шубићеве васпитан у вјери католичкој“ и да је и „као бан и као краљ остао католик све до своје смрти“, али га се уопште не тиче „да ли је он био добар и ревњив католик“.Ћоровић је такође мишљења да је Твртко по вјери био католик, али истиче „да је то крунисање у Србији, за српског краља, била не приватна него јавна ствар и да је с тога вјерски моменат у том питању требало да се цијени другачије“.
Латински писци пишу за краља Стефана Твртка да је вјерни следбеник грчке цркве, шизматик.
Папски архивар Балан пише: “ И Босна гдје се толики труд улага, да се сачува чиста од манихеизма, паде у руке Твртку владару шизматику „ … “ Показао се охолим и таквим који не трпи узда, те је штитио шизматике и противан био католиком, прогонио је „
Фарлати: “ Hic(Твртко)implicitus cum esset erroribus et schismate Graecorum „
От. Стипан Златовић: „бана Стјепана наслиједи Твртко, одлучни приврженик грчке цркве“ … “ Фрањевци се тада налазише у разним незгодама, па и у погибељи самог опстанка, кад им бијаху ускраћене обичне милостиње о којих су једино живјели, без баштина и икојих посједа, да их тиме присиле: или се из земље иселити или од глади и потребе изгинути „.
биста краља Твртка у Херцег-Новом
Ако неко од администратора групе Српска земља Босна види овај коментар, нека ме контактира. Имам доста докумената које можете објавити.
Поздрав