Стефан II Котроманић је био бан Босне од 1322. до 1353. године. Био је најстарији син Стефана I (1287 — 1314), најмоћнији владар Босне у средњем веку уз Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) и први владар Босне који је ковао свој новац.
Користећи се династичким борбама у краљевинама Мађарској и Србији, значајно је проширио своју државу, изашао на Саву, Дрину и Јадран од Омиша до Дубровника, чиме је створио основу за будућа ширења његовом насљеднику Твртку I, тако да је оно што је за Немањиће Милутин (1282 — 1321), за Котроманиће је Стефан II. Био је врстан државник који је радио искључиво за своју, односно корист своје државе, притом се не обзирући на стара пријатељства и моралне услове. Свој долазак на власт је дуговао подршци Шубића са стране и богумила у самој држави. Међутим то му није засметало да активно учествује у слому Шубића, као један од њихових противника, као што је 1340. године подржао активан улазак фрањеваца у Босну и градњу већег броја њихових самостана када је то било у интересу спољне политике бановине Босне, чиме је после једног и по вијека сталних крсташких похода на Босну, успио да на неко вријеме одагна ту опасност. Женио се три пута, али га једини познати син Вук није надживјео, тако да га је наслиједио најстарији братић Твртко.
Поријекло и породица
Био је најстарији син Стефана I и Драгутинове (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282—1316) ћерке Јелисавете, који су поред њега имали још два сина:
- Владислава, чији син Твртко га је наслиједио
- Нинослава, који је умро млад без дјеце
Сам Стефан се женио највјероватније три пута:
- 1314, ћеркомМајнхарда Ортенбуршког (који је владао Корушком)
- око1329, ћерком бугарског цара
- 1335, Јелисаветом, ћеркомКазимира III (који је владао Кујавском)
Из та три брака позната су имена троје његове дјеце:
- Вука, који је умро млад за Стефанова живота
- Катарину, удату зацељског грофа Хермана I (?-1385), преко које постоји крвна веза Карађорђевића и Немањићи
- Јелисавету, удату замађарског краља Лајоша I (1342 — 1382)
Премда није искључено да их је имао више, она су у том случају умрла врло млада, тако да њихова имена нису забиљежена.
Титуле Стефана II
- „… по милости божијој господин всим земљам босанским и Соли и Усори и Долним Крајем и Хлемске земље…“(1322)
Почетак владавине под Младеном II (1314—1322)
Није познато када се Стефан родио, највјероватније око 1292. године, као што је први период његовог живота потпуна непознаница за модерну историју. Он на позорницу улази 1314. године када умире његов отац Стефан I, а он се са браћом и мајком налази у Дубровнику у који су се склонили пред налетима Шубића. Као најстарији син бившег бана који се већ тада налазио у годинама да може самостално да преузме власт, он је у Босни сматран за законитог насљедника међу племством и свештенством тзв. цркве босанске, али усљед борби које су вођене против Шубића широм Босне није био у стању да преузме власт. Међутим исцрпљујући рат у Босни и све веће заоштравање стања на осталим странама приморале су Младена II (1312 — 1322) да промијени политику свог свог оца Павла I (1292 — 1312) и да потпуну контролу над Босном проба да оствари преко подршке Стефану Котроманићу, умјесто оружјем пошто се та метода и поред свих успјеха на бојном пољу показала као привремено и нефункционално рјешење. Тако су Младен и Стефан прекинули борбу својих очева, Стефан се обавезао на вазалне обавезе према Младену, а овај је повукао војску из Босне, после чега је Стефан без мука преузео власт.
О чврстим односима који су међу њима владали, најбоље говори чињеница да је будућу Стефанову младу изабрао лично Младен. Избор је пао на ћерку грофа Мајнхарда Ортенбуршког који је имао посједе у Корушкој, која је била католикиња чиме је Младен пробао да повећа римокатолички утицај на Стефана и задовољи папу који је стално указивао на постојање јеретика тј. богумила у Босни. Да је Младен добро процијенио утицај овог брака, може се видјети на основу преписке која је тим поводом вођена са папом да дозволи склапање тог брака, пошто су Котроманићи и Ортенбуршки били далеки рођаци. Папа је дозволио склапање брака (1319), али није познато да ли је до њега дошло или је цио договор пао у воду.
Слом Младена II Шубића
Иако га је Младенова подршка довела на власт, Стефан је јасно могао да види како се развија ситуација у краљевини Мађарској, али и то да Младен има другачије дугорочне планове за Босну, јер се у његовој титули налазило и да је бан Босне. Чим се указала прва прилика да се отресе Младеновог утицаја, Стефан ју је искористио и већ око 1320. године се приближио Карлу Роберту (1308 — 1342). Већ крајем 1321. године он појачава своје војно присуство на граници ка бановини Хрватској по Карловом наређењу, као што је урадио и бан Славоније Иван Бабонић, јер је затегнутост односа унутар бановине Хрватске јасно говорила да ће доћи до сукоба између бана и властеле.
Оружани сукоб је плануо током прољећа 1322. године и у одлучујућој бици, недалеко од Скрадина у коме је столовао Младен II, властела је однијела јасну побједу и Младен се повукао у утврђени Клис. Завршну ријеч у цијелој причи имао је краљ Роберт који је дошао у Книн и позвао Младена II да изађе пред њега. Када се појавио у Книну био је заробљен и спроведен у тамницу на сјеверу краљевине Мађарске, по Карловом наређењу који је потом за новог бана поставио Ивана Бабонића, дотадашњег бана Славоније. Истовремено су Стефанове пљачкашке чете почеле да упадају у Захумље које се тада de facto налазило у склопу краљевине Србије, тако да се од те године у Стефановој титули јавља Хум.
Самостална владавина (1322—1353)
Ширење државе (1322—1329)
После слома Младена II, Стефан је наставио да учвршћује своју власт у Босни у чему му је као нека врста савладара помагао млађи брат кнез Владислав. Истовремено се ситуација у бановини Хрватској није смиривала, пошто су власт преузели Нелипчићи које је 1323. године пробао да сузбије нови титуларни бан Хрватске Никола Омодејев, али без успјеха. Међутим наредне године се ствара широка коалиција Шубића и Франкопана, којој су се придружили Задар и бан Стефан, али њихове трупе током љета 1324. године бивају потучене код слапова Крке.
Исте године Стефан, уз сагласност Карла Роберта, преузима контролу над западним областима Владислава Немањића (1316—1324) који је те године поражен у сукобу са Стефаном Дечанским (1322 — 1331), после чега се повукао у краљевину Мађарску, препустивши своје источне посједе Стефану. Неки ово повезују са неком врстом мираза који је Стефан добио уз своју трећу супругу са којом се оженио по Карловом предлогу, али је извјесније да му је краљ то препустио из других разлога, пошто се Стефанов трећи брак реализовао тек 1335. године.
Наредне године, нови титуларни бан Хрватске Микац Михаљевић креће на Нелипчиће уз Стефанову подршку, али и поред тога што је постигао извјестан успјех, Микац се 1326. године повлачи необављена посла. За то вријеме Стефан преузима контролу над тзв. Доњим Крајима (просторизмеђу Сане и Врбаса), Гламочем, Ливном,Дувном, Имотским и ушћем Цетине, док је Роберт преузео утврђени Омиш. У међувремену је изгладио несугласице које је имао са Дубровачком републиком, да би исте године у савезу са њима сломио власт Бранивојевића, који су се отцјепили од краљевине Србије током борби око власти, После Милутинове смрти, у Захумљу и Крајини (Неретванска област), које је припојио својој држави, тако да је од те године држао под контролом цјелокупно јадранско приморје од Цетине до Дубровника.Петар Тољеновић је покушао да му се супротстави у Захумљу, али у тој борби је поражен и заробљен, после чега је, према писању Мавра Орбинија, по Стефановом наређењу везан за коња и тако сурван у клисуру. Процјенивши да је Стефан Дечански заузет на југу краљевине Србије, он наставља да шаље своје чете у Травунију и Полимље, али их млади краљ Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) потискује 1329. године и том приликом је и сам Стефан II једва извукао живу главу, пошто му је у борби убијен коњ, али му је свог коња уступио Вук Вукославић (коме је 1322. године поклонио неке посједе), тако да се Стефан спасао бјекством, док је сам Вук погинуо.
Највјероватније је у вези са овим нападима и Стефанова друга женидба са непознатом ћерком једног од бугарских царева (у то доба су у Бугарском царству биле борбе, тако да се не може са сигурношћу рећи чија је заправо ћерка била), пошто је на тај начин највјероватније желио да уз подршку савеза Бугарске и Византије прошири своје посједе у Приморју. Међутим, тај савез је пропао на Велбужду 1330. године, а са њим и Стефанове наде да се у том тренутку докопа Травуније.
Учвршћивање власти (1329—1342)
Стефан се није зауставио само на посједима краљевине Србије, већ је 1331. године отпочео да са покушајима да овлада Брачом и Корчулом који су се налазили у саставу Млетачке републике, али се ти планови нису остварили. Након што је 22.01. 1333. године краљ Душан продао Дубровачкој републици Стон,Рат(Пељешац) и приобаље до Дубровника и сам Стефан је 15.03. исте године под Сребреником издао повељу којом им продаје исту ту територију, чиме су се Дубровчани обезбедили од евентуалних сукоба и претензија између бановине Босне и краљевине Србије.
Око 1335. године Стефан се жени по трећи пут и то по предлогу краља Мађарске Карла Роберта који му је за жену изабрао даљу рођаку своје супруге Јелисавете и ћерку кујавског кнеза Казимира III,Јелисаветом.
Консолидовање и ширење Босне, није одговарало кнезу Нелипцу који је владао простором бановине Хрватске, тако да је он искористио папине жеље да се искорене јеретици у Босни и уз његов благослов отпочео 1337. године припреме за крсташки поход на Босну, надајући се да ће успјети да је покори и прошири своју власт. Међутим Стефан II није сједео скрштених руку и уз помоћ Шубића који су се родбински повезали са Котроманићима и Немањићима, покренуо је сукобе у самој бановини Хрватској. Нелипац је и овог пута успио да савлада Шубиће, али су сви његови планови у вези Босне морали да буду одложени, поготово што се све чешће помињала појава Карла Роберта у Далмацији и коначно окончавање сукоба у том делу његове државе.
Током своје посјете краљевини Мађарској, фрањевачки генерал Герард 1339. године по налогу Карла Роберта одлази у бановину Босну, не би ли утврдио право стање ствари на терену. Стефан II га сачекује још на граници, лијепо га прима и успјева да га убиједи да се јерес у Босни не може истјерати оружјем због близине православне краљевине Србије, већ да је за то неопходан трајан боравак и дјеловање католичког свештенства. Герард усваја његове процјене и о томе почетком 1340. године извјештава папу који се такође саглашава са процјеном, тако да се од 1340. до 1343. године на простору бановине Босне фрањевци подижу већи број својих самостанани ударају темеље свом присуству у том дијелу Балканског полуострва.
Слом Нелипчића и пад Задра (1342—1350)
После смрти Карла Роберта 1342. године власт преузима малољетни Лајош I у чије име влада његова мајка Јелисавета. Ову промјену Стефан одлучује да искористи и да се потпуно одвоји од краљевине Мађарске, тако да се већ од 1343. године у Венецији налазе његови представници који се договарају о заједничкој акцији, пошто су Млечани у сталном сукобу са Мађарима око далматинских градова. Нека врста договора је створена, али чврст савез није формиран, пошто то у том тренутку није у потпуности одговарало Млетачкој републици која је била заузета сукобом са кнезом Нелипцем.
Наредне године Нелипац умире, а власт над његовим посједима преузима његова удовица Владислава у име њиховог сина Ивана. Лајош је желио да искористи тренутак и послао је одмах бана Николу Банића да их примора на прихватање краљеве воље, а да је добро процјенио ситуацију најбоље говори чињеница да је био довољан само долазак Николе са трупама под утврђени Книн, да би она попустила. Међутим након Николиног повлачења, она после обећања подршке од стране Млечана и других хрватских великаша одбија да испуни краљеве захтеве и сукоб се наставља. Лајош I није два пута направио исту грешку и сам је покренуо своју војску ка југу, а као његова претходница под Книн су пристигли банови Никола и Стефан II са око 10.000 војника. Овога пута начињен је договор да Нелипчићи предају одмах Унац, Почитељ, Срб и Столец, а да Книн и Бреч задрже под контролом док им се не предају Цетина и Клис, а један од потписника и гараната овог споразума био је и Стефан II са дванаест својих витезова. Краљ је стигао средином 1345. године са око 30.000 војника, потврдио уговор, спровео га у дјело и крајем године се повукао назад, иако се очекивало да се акција неће зауставити на Нелипчићима, већ да ће и Млечани бити протјерани из Далмације, али се то није догодило.
Појава Лајоша I на Јадрану довела је до тога да Задар, који су 1202. године крсташи IV крсташког похода заузели за Млечане, призна врховну власт краља Мађарске.Млетачка република је одмах одреаговала и са војском је опсјела град, али ни Лајош није сједио скрштених руку, већ је наредио бановима Николи и Стефану да са својих 10.000 трупа пробију опсаду. Међутим када су њих двојица пристигла, око опсједнутог града већ се налазило велико дрвено млетачко утврђење са 28 кула, тако да је ситуација изгледала попут опсаде Алезије:
- са Задром, каоАлезијом са Верцингеториксом, унутра,
- са утврђеним Млечанима, попутРимљана под Јулијем Цезаром, у средини,
- са двојицом банова и њиховим трупама, попутГалских старјешина са њиховим племенима, споља.
Умјесто борбе, банови су отпочели преговоре и после некаквог договора су се повукли, што су Задрани сматрали Стефановом издајом, иако се он Лајошу оправдао да су Млечани били сувише јаки да би њих двојица сами могли да пробију опсаду.
Лајош је после овога отпочео са припремама да сам разбије опсаду Задра. Паралелно са припремама, отпочели су и преговори, у којима су посредовали Стефан II и Душан Силни, но су они на крају пропали, али је за своје учешће у њима Стефан од Млечана добио 1000 дуката. Краљ је у прољеће 1346. године стигао под опсједнути Задар и отпочео са пробијањем опсаде. Током тих борби Млечани су водили преговоре са једним дијелом војсковођа краља Мађарске, али су сви они пали у воду 01.07.када је извршен велики напад на Млечане који се завршио потпуним поразом, после чега су се Лајошеве снаге повукле из даље борбе, а сам Задар се крајем исте године предао Млечанима. Тешко је процијенити степен Стефановог учешћа и одговорности у дешавањима око опсаде Задра, али треба имати у виду да су га Задрани оптуживали за издају и да се сличне оптужбе налазе у још неким изворима, од којих неки иду толико далеко да га називају ђавољим учеником.
Сукоб са Душаном Силним (1350)
Велика освајања Душану Силном нису дозвољавала да пређе преко тога што Босна већ двије деценије држи окупирано Захумље, тако да је стално инсистирао код бана Стефана да му тај простор врати. Бан Босне, са друге стране, је одбијао било какве разговоре, рачунајући на Душанову заузетост на југу, тако да је прво отпочео са грађењем утврде на ушћу Неретве, игноришући цареве притужбе, да би потом 1349. године његове пљачкашке чете опустошиле Конавле и Травунију са Требињем и Гацком, стигавши до Бока которске.
Преко ове дрскости Душан није могао да пређе и 1350. године покреће своју војску на бановину Босну. Стефану је већ у почетку било јасно да се он и његове снаге не могу носити у отвореној борби са Душановим снагама које су освојиле огромне делове Византијског царства, тако да се он одлучио за једну другу врсту тактике, коју је прије њега користио Стефан Војислав (око 1036—1050) у бици код Бара, односно Живојин Мишић у Колубарској бици. Његов план је био да се повлачи пред Душаном и да га на тешком и неприступачном терену измори сталним нападима и сломи изненадним противударом. Међутим Душан је био војсковођа, али и политичар, тако да је са напредовањем кроз Босну на своју страну привлачио и локалну властелу, па је Стефан ускоро остао без подршке и трупа, а његова престоница, Бобовац, нашла се под пасивном опсадом, пошто Душан није успио да га заузме на јуриш. Душан је дио војске оставио да блокира град, дио је послао ка Цетини и Крки, а сам се са преосталим делом трупа упутио у Хум, надајући се да ће Стефан II понудити преговоре. Међутим у тренутку док су његове трупе контролисале већи део бановине Босне, византијске снаге су удариле на јужне границе Српског царства, тако да је он одмах повукао своје снаге и кренуо ка југу, тако да је Стефан и поред очигледно безизлазне ситуације и практично изгубљеног рата успио да сачува своју државу.
Душан је после овога покушао да женидбом свог сина Уроша (1355 — 1371) са Стефановом ћерком Јелисаветом, каснијом супругом Лајоша I, поврати Захумље као њен мираз, али је бан одбио ову понуду.
Последње године (1350—1353)
Посљедње године своје владавине Стефан II провео је у миру, изузев мањих расправи са Дубровачком и Млетачком републиком око опљачканих каравана по Босни. Своје двије ћерке је успио добро да уда, поставши тако таст цељског грофа, а у јуну 1353. године и краља Мађарске и свог de facto суверена Лајоша I. Међутим већ тада је био тешко болестан и умро је у септембру исте године, а власт је предао свом братићу Твртку односно свом брату и савладару кнезу Владиславу као регенту. Не зна се гдје је тачно сахрањен, али се сматра да је највјероватније за своје гробно место изабрао цркву у склопу фрањевачког самостана у Милошеву.
Вјерска дешавања у Босни
Већ од почетних значајних ширења Стефана II, вјерска слика његове државе се промијенила, значајним повећањем католичког и православног елемента, али то није умирило Папство које је и даље инсистирало да се искоријене јеретици у Босни. Са тим разлогом је папа око 1325. године наредио да инквизиција прође и кроз Босну, а самом Стефану је рекао да ће непружање помоћи инквизиторима сматрати за његово јеретичко дјеловање, што ће за посљедицу имати нови крсташки поход на Босну. Улазак инквизиције у Босну привремено је одгодио сукоб између фрањеваца и бенедиктинаца око тога ко треба да је спроведе, који се укончао 1327. године када фрањевци улазе у Босну као инквизитори.
Постојање богумила у Босни и интерес Нелипчића довели су 1337. године до папине подршке и наредбе кнезу Нелипцу да у папино име спроведе крсташки поход на Босну, али је исти пао у воду услед унутрашњих прилика у бановини Хрватској.
Током своје посјете краљевини Мађарској, фрањевачки генерал Герард 1339. године по налогу Карла Роберта одлази у бановину Босну, не би ли утврдио право стање ствари на терену. Стефан II га сачекује још на граници, лијепо га прима и успијева
да га убиједи да се јерес у Босни не може истјерати оружјем због близине православне краљевине Србије, већ да је за то неопходан трајан боравак и дјеловање католичког свештенства. Герард усваја његове процјене и о томе почетком 1340. године извјештава папу који се такође саглашава са процјеном, тако да се од 1340. до 1343. године на простору бановине Босне фрањевци подижу већи број својих самостана и ударају темеље свом присуству у том дијелу Балканског полуострва.
Пред крај своје владавине, Стефан је успио да на положај ђаковачког бискупа Босне постави себи оданог човјека фра Перегрина.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.