ЈАНКОВИЋ-ПЕЋИНА – БОСАНСКА ВИЛА (1892)

 Стојан Јанковић

Бојном славом, а још више српском народном пјесмом прослављени су, овјенчани и обесмрћени српски јунаци: Стојан Јанковић и Илија Смиљанић. Наш народ по Горњој Крајини умије веома много и красно приповиједати о тијем својијем јунацима; а пјева се опет о њима, могао би рећи можда и више него и у ком крају, де живе Срби. Ну поред овога врло би добро било, кад би знали за њихова ондашња склоништа, или прибојишта, де су обитавали у ратно вријеме, склањали се и повлачили, те одакле би особито у очајним часовима на лак начин Турцима одољевали. Зна се, да су ова два котарска сердара с Турцима се огледала и јуначку срећу окушавала не само у Котарима, већ Широм кршне Лике и Крбаве; а да су и ниже амо кордунскијем крајевима пословали и допирали — за доказ томе послужиће ова цртица. Дакле њиховијех је склоништа било, али су сигурно ријетка била; а некијех опет има за које се у нашој књизи не зна, као што је овде у натпису истакнута „Јанковић-пећина“. Јанковић-пећина је на истоној страни села Садиловца, које припада управној политичкој опћини у Дрежнику, а котара је слуњскога у Модрушко-ријечкој жупанији. Идући дакле тако око један сахат од мјесне српско-православне цркве садиловачке па преко негдашње тимор-планине Думан, а данас опћинског пашњака — налази се Јанковић опћина, на крају споменутога пашњака Думана, у лијевој веома стрмој брини (обали) Коране, која је до скоро била медом Аустро-угарске и Турске. Јанковић-пећина је за нас јако знаменити споменик; који, по народном предању, лијепо проповиједа сјајну прошлост нашу онога доба и велико родољубље котарскога сердара Стојана Јанковића. У тој је пећини Стојан Јанковић, као храбри заточник слободе, са својијем четама, више година провео, бранећи нејач српску од турскијех насртаја. Ту су четници, уз свога дичног поглавицу Стојана Јанковића, вољно умирали „за крст часни и слободу златну“, пролијевали су драгоцјену крв своју за род свој, овјенчавајући се тако сваком згодом све новијим ловор-вијенцима јуначкијех дјела својијех, за витешки народ свој. Јанковић-пећина састоји се из двије мање пећине; од којијех се прва зове: „велика или зидана пећина Стојана Јанковића“, а друга: „мала пећина Стојана Јанковића“. „Велика или зидана пећина Стојана Јанковића“ управ је, како већ споменух, у брвни и сприједа је обзидана, а по зиду може се и данас лако разабрати, да је то била нека дворана од једнога спрата. На зиду се виде неколике лијепо сачуване пушкарице, кроз које негда сијеваху „дуге налимате“ и „шаре мљетацкиње“. Зид није јако обрушен, ну највише је око врата. Неки сељак причао ми је, да је код врата одваљени комад зида покушавао тући, па вели: да се (зид) тако згвоздио, да би прије од сваке литице нешто одбио, него од тога зида. С поља на стијени „велике или зидане пецине“ види се црљеном бојом начињен мали крстић, који је такође том више црљеном бојом (то није скроз црљена боја, него више некуд као угасита) заокружен. Старији људи приповиједају, да и они памте: како би Турци засјели „с ону страну брине“, дакле с десне обале Коране, у планини Бугару, те би се по читаве дане ликшанали у тај крстић, мислећи, да ће олово по нешто олупљивати стијену; а с тијем, да ће и тога крстића нестати. Ал’ им је труд свагда узалудан био, њихова жеља оста само пуста жеља. А и де би пушчано зрно могло што учинити једној клисурини ? — Ко би и данас ту пећину посијетио, те се оближе попео к томе крстићу, наћи ће, држим, као што сам и ја пред пар година нашао, око крстића врло малијех комадића олова силом распрснутијех „балота“ пушча-нијех о стијену. „Мала пећина Стојана Јанковића“ јест на мах само малко више „велике или зидане пећине;“ или боље речено: „мала пећина“ наставља се на „велику или зидану пећину.“ Некада се могло кроз земљу из једне у другу пећину пролазити, а по народном предању било је, то кад их је Стојан Јанковић за своје војске приредио, те Турцима из њих пуно година пакостио и тешке им јаде задавао. Тај пролаз из једне пећине у другу био је од велике вриједности за велике подхвате Јан-ковицеве. Тако се даде тумацити: кад би понестало праха, олова, хране и др., то се све на лаки начин добављало кроз гору Думан. Најзад и чета би се могла лако прибирати и из „мале пећине“ у „велику или зидану пећину“ долазити, а да то нико, а особито непријатељ, не би могао опазити. Свему томе била је у прилог споменута гора Думан, која се све до пред једно четрдесет година добро обдржавала. Турски су нападаји чињени, а и најлакше им се било бранити, такође из некадашње планине Бугар. Думан и Бугар захваћали су и обале Коране — Думан лијеву, а Бугар десну обалу. Думан и Бугар, то су данас већијем дијелом шикаре, које се састоје највише од грабова, растова, церова и др. грмља, а добри су прилично пашњаци, ну много је бољи Бугар. У „великој или зиданој пећини“ има лијепијех сига, а „мала пећина“ има своје дражи, које се састоје у мањијем шпиљицама; те у које би се могло по више момака лахко смјестити, а да их нико опазити не би могао, и ако би у пећину ушао. У једној и другој пећини налази се окамењенијех кости, кад се копа. Примијетити је, да народ оближњијех села већи дио околине око Јанковић-пећине, а и пећину саму, назива још покраћено само : „Јанковић“. Тако се питају : Ђе ти је остало благо? — На Јанковићу. Куд си прелазио (прео Коране)? — Прео Јанковића и т. д. С тијем сам у главноме готов, а испитивач старина, који с тијем занати, нашао би можда и више што за саопћење. Да, ја за штованога читаоца „Босанске Виле“ имам само још један абер! У Јанковић-пећини (поред инога) легу се још и данас соколови, али онакви, какви су оно негда са Марком и Мурат-везиром ишли у лов, дизали се небу под облаке и хватали утве златокриле.

Аутор: М. Корудунаш

Страница: http://www.infobiro.ba/article/652941