У прошлости вјерски празници су се пратили без календара. Довољно је било да се сазна за неки од празника, па да се круг започне и настави. Круг празника почињао би Црквеном Новом годином (1. септембра). Усмени календар (почев од тога – првог дана) је изгледао:
Мала Госпојина је осмог дана по првом дану,
Аћимовдан је сутра дан по Малој Госпојини,
Крстовдан је шести дан по Малој Госпојини,
Михољдан је петнаестог дана по Крстовдану, итд.
Дане светаца и недјеља народ је празновао, нису радили, те дане су посвећивали молитви у кући или у цркви. Укућани су окупани, сређени и одјевени у своју најбољу одјећу дочекивали те дане.
КРСНА СЛАВА
Прелазећи у хришћанство, у дан који се породица крстила, узимала је свеца тога дана за свога заштитника. Тај светитељ је слављен као чувар и домаћи заштитник. Само Срби, који су од 13 вијека непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вјере. И поред бројних недаћа у временима живљења (ратова, сиромаштва, жалости, антивјерске пропаганде, …) људи су сачували своју вјеру и традицију уз помоћ прослављања крсног имена. Своје светитеље они су поштовали и славили, без обзира у каквим се тешким приликама налазили.
Слава се насљеђује по мушкој линији, с кољена на кољено. Ипак, славу су неки родови или појединци мијењали у некој великој невољи. Разлози промјенама славе су били углавном заметање трага, спасавање живота избјегличких породица, ријеткост славе, страдање гостију, по завјету и слично.
По опису Луке Грђића Бјелокосића „цијелу се годину дана стара домаћин како ће прославити крсно име а да се не застиди од званица. На неколико је дана пред крсно име сва кућа у послу: од мушке челјади једни иду у дрва, једни у млин, а који је највјештији – ако не сам домаћин – у „пиће“, док женскадија настоји да благовремено намјеси и испече потребне количине хљебова, пита и колача.“
Слава је у прошлости несумњиво светкована више дана, па чак и читаву седмицу. Чак постоје и предања да се славило онолико дана колико су то дозвољавале домаћинове могућности. Вук Караџић је, по том питању, записао да је слава готова онда када домаћин изнесе празне мјешине за вино као доказ да више у кући нема пића, послије чега се гости, поздрављају са домаћином и разилазе. У доста случајева крсна слава се славила три дана. У сваком случају, један од разлога је био што су многи долазили из других села, а путовања су углавном била пјешачењем.
Слава је календарски тачно утврђена светковина. У зависности у који дан пада, слава може бити мрсна или посна. Слава је посна ако дан славе пада у сриједу или петак, или у било који од четири поста у години, а мрсна на све друге дане у недјељи. Многе породице Херцеговине имају поред славе и преславу. У самом начину припрема и извођења цјелокупног церемонијала нема већих разлика.
На неколико дана прије или на дан уочи славе, свештеник долази у кућу свечара (слављеника) и освети водицу и посвети дом. Уколико свештеник не изврши обред на дан славе у кући свечара, онда се у цркву доноси крсни хљеб (славски колач), кољиво (славско жито) и свијећа. Тако се врши молитва Богу да прими принесену жртву у спомен Светитеља који се слави.
Пред иконом Свеца којег дом слави, пресијеца се крсни хљеб. Крсни хљеб (колач) се украшава. Поред разних симбола обавезно се од тијеста на површини исплете крст.
У ломљењу или сјечењу колача, углавном, учествују два мушкарца. По херцеговачким селима је колач ломљен преко кољена. Половина колача се уситни тако да свако од присутних добије по комад. Друга половина се у том моменту одлаже, па се каже да тај дио „иде попадији“.
Колач је ломљен и преко главе. Када се благослови колач, домаћин га је стављао себи на главу и држећи га објема рукама вукао наниже да распукне по половини, али да се половине не раздвоје. Онда би се колач по пукотини прелијевао вином у знаку крста.
Домаћин први узима бардак напуњен са вином, наздравља присутнима: „Здрави сте у лијепу славу Божију“. Отпије три гутљаја вина и бардак додаје најближем до себе. Бардак иде од руке до руке и сви отпију три гутљаја вина и наздраве „У славу Божију“. Понеко од гостију изговори неку од здравица. Здравице су изузетно цијењене. Нема села ни засеока у коме нема неко ко не зна наздрављати, јер то је израз традиције, која се преноси са покољења на покољење.
Свијећа се налази у свијећњаку и она гори читав дан. Домаћин не сједа из поштовања према светитељу и он стоји као да је у цркви на молитви. То се зове „дворење славе“. Уколико је домаћин у старијим годинама, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца из куће – син или унук. Славском свијећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Она је симбол свјетлости Божије и свјетлости живота. Обичај је да онај који упали свијећу треба да је увече и угаси вином (комадићем хлјеба умоченим у црно вино).
Некада је у неким херцеговачким селима био обичај да се трокрака славска свијећа привошти на волујски јарам и постави пред икону.
Породице које иду о славама једни код других зову се славиштацима. На славу се не позива, осим први пут, јер се то, послије, сматра обавезом. У супротном, прекида се веза славиштака („распије се“). Долажење на славу је показивање узајамне пажње између домаћина и гостију.
У Херцеговини, када се коме иде на славу, носи се једна лијепа, крупна и здрава јабука, коју домаћин прима са поштовањем и ставља на видно мјесто у кући. Тај дар подразумијева свако добро и напредак те куће, добро здравље, срећу и љубав.
Многи су хришћански обичаји присутни у начину прослављања крсног имена. Све то има своје значење по црквеном учењу, а у славу Светитеља и Господа Бога. Међутим, поред вјерских радњи, слављење славе не може проћи без неких других обиљежја, која и нису у духу православне вјере, тиме ни оправдани. На примјер, како је обичај у Херцеговини за славу троструку свијећу прислужити (у знак Свете Тројице), укућани су „гатали“ по начину горења свијећа, на сљедећи начин: Ако горе све три свијеће подједнако, или бар ако горе двије крајње брже него средња, онда је добро, неће нико те године из куће умријети. Ако која свијећа гори брже од других, а при том плави, веле: „Сузи свијећа, умријеће неко из куће“. Ако средња свијећа гори брже од друге двије, умријеће домаћин. Ако брже гори десна, неко мушко челјаде из куће, а ако лијева, неко женско чељаде из куће.