Трудноћа, рођење дјетета, крштење
Човјек тежи да у дјеци добије своје насљеднике, који ће наставити лозу да се не затре или не угаси славска свијећа. Материнство се сматра за главни животни циљ жене.
За трудну жену се каже да је носећа, бременита или благословена. У прошлости, однос према трудници се није много мијењао. Она је једнако радила као све остале жене и завршавала свакодневне послове. Порађале су се чак и на њиви и у пољу.
Вјеровање је да су трудница, породиља и новорођенче „нечисти“, те на основу јудејске традиције произлази низ забрана за трудницу, којих се она мора придржавати да се не би све што је недозвољено одразило на дјетету.
Вјеровање каже да је трудна жена изложена опасностима од разних негативних утицаја (на примјер, погледа злих очију) и због тога настоји да се не појављује на мјестима гдје се налази много свијета. Да би се трудница сачувала од враџбина и урокљивих погледа, она носи са собом разне амајлије или најчешће главицу бијелог лука, јер на њега „не смије никаква нечиста сила“.
На основу понашања, снова или изгледа труднице, унапријед би се предвиђао пол дјетета. Ако је трудници стомак висок – носи мушко дијете, а ако јој стоји ниско – женско; ако се жена у трудноћи прољепша родиће мушко дијете, а ако поружња женско (јер јој љепоту краде).
Ако трудница нешто затражи мора јој се дати, јер ће се у кућу увући мишеви. Исто тако, ако трудница нешто украде, тај украдени предмет се у виду биљега може уцртати на дјетету.
По народном вјеровању свако дијете се рађа под својом звијездом. Веома је раширено вјеровање у судбину, те по том принципу, све је од рођења до смрти унапријед одређено и непромјењиво. Сматра се да свако дијете на рођењу добија свог анђела чувара који му стоји на десном рамену, учи добру и прати до смрти, а потом иде заједно са душом на Божији суд.
Код Херцеговаца је посебно истицана вриједност мушког потомка. Рођење сина јавно се објављивало пуцањем из оружја. Рођење мушког дјетета је нарочито представљало велику радост за породицу, која је на тај начин добијала радну снагу и настављача рода. Рођење кћери није изазивало такво одушевлјење. На бабине се, у околини Невесиња и Гацка, ишло редовно ако се родило мушко дијете, а ријетко ако се родило женско дијете.
Након рођења, поред дјетета се стављала црвена пређа или тисовина, као заштита од злих сила. Дијете се нигдје из куће није износило четрдесет дана од рођења, како би се заштитило од злих очију, односно урока. Вјеровање у зле очи је веома раширено. Зле (урокљиве) очи могу имати и мушкарци и жене, можда и да нису свјесни тога. Завист и злоба су најчешћи повод урока. То се дешава када се нечему диве или нешто хвале, а у ствари не мисле добро, па ту жељу исказују злим погледом и тако долази до урока. С обзиром на такво вјеровање, обично се куцне у дрво и каже „да зло не чује“. Понекад се дјетету говоре и ружне ријечи да се не би ненамјерно урекло. Ако се за дијете говори како је лијепо и напредно, обавезно се на крају употребљава ријеч „машала“.
Новорођенчету се обично облачило нешто наизврат. Дјечије ствари и пелене нису смјеле заноћити напољу, а водило се рачуна ко смије дијете уопште видјети.
Послије рођења дјетета, сусједи и сродници долазе у посјету, односно на бабине. Новорођенчету се доноси поклон, а на бешику се оставља нешто новца.
Крштење дјетета се обично вршило у првих четрдесет дана. Ако би се дијете родило слабашно или болесно, настојало се да се крсти одмах по рођењу, да не би којим случајем умрло некрштено. Зато се, у недостатку свештеника, чин крштења (тзв. „мали крст“) обављао на начин да се дијете поливало водом изговарајући: „Кршчајетсја раб Божји (име) во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Амин!“.
Ако је дијете рођено уочи неког свеца онда му се име давало по том свецу (Јован, Јована; Петар, Василије, Ђорђе,…).
У специфичним ситуацијама, ако су дјеца умирала или су се рађала само женска дјеца, давала су се имена изведена од глагола стати – мушка: Станко, Стојан, Станоје, а женска – Станка, Стојанка, Стана. Ако би се дијете родило послије дуго времена, обично му се давало неко од имена: Раде, Радован, Радоје или, Милојка, Милисава, Радојка, итд. Ако би се дјетету дало име Вук, то је било обично из разлога заштите од нечистих сила, јер оне „на вука не смију ударити“.
У Херцеговини (и Црној Гори) осим крштеног имена давало се још једно име (надимак). Та имена су давана од милоште, али и из разлога примитивног вјеровања народа. Култне радње које су се вршиле имале су утицај над именом. Друго име је било из разлога да би заварало траг за евентуалне вршиоце негативних дејстава култних радњи.
Поред правог кумства (вјенчаног и крштеног) постоји и тзв. „шишано кумство“ и везано је за прво шишање дјетета. Прво шишање дјетета се обично вршило са навршених годину дана.
Погребни обичаји
Већина посмртних обичаја и обреда носе у себи трагове давних паганских вјеровања. Управо они се одржавају много жилавије него остали, јер када неко умре настаје посебно психичко стање укућана и тада нико не жели да обичаје и навике мијења, те се све чини онако како се до тада чинило.
Разна су предсказања која наговјештавају смрт: снови, кукање кукавице, грактање гаврана и његов лет око куће, хукање сове, пјевање пијетла ноћу кад му вријеме није, завијање пса, и др. Постоји и вјеровање да ако свијећа сузи за вријеме крсне славе или Божића, неко ће у породици умријети. Такође, ако при гледању у плећку на Божић, на врху плећке у улегнућу које представља кућу буде каква рупа, по вјеровању те године ће умријети домаћин.
Скора смрт се може наслутити и по болеснику. Један од знакова је када почне да призива своје мртве!
Ако је неко на самрти, позове се свештеник да га исповједи и причести, како би му се душа лакше раставила са тијелом. Понегдје је обичај да се тешки болесник посјећује и тражи опроштај, ако су били у завади или почињеном гријеху.
Вјерује се да кад неко лако умре да је безгрешан, а ако неко тешко испушта душу – каже се да је то због великих гријехова.
Одмах послије наступања смрти, умрлом се затварају очни капци, јер „не ваља“ да мртвац види око себе. Ако мртвац остави очи отворене, кажу да му је неко остао кога воли, а није га видио. Понегдје би се и огледала у кући покривала бијелом тканином, како се мртвац не би „огледнуо“. Након што се затворе очи, онај ко се нађе до њега, одмах му запали свијећу (јер „велика је грехота да умре без свијеће“) и подвеже га испод браде.
Мушког мртваца купају мушкарци, а женског жене. Свештена лица купају и облаче у свештеничке халјине само свештена лица. Ако мртвац није укочен, знак је, да ће опет за њим бити скоро у кући мртвац. У прошлости, у Гацку, чешаљ и сапун којим су мртваца чешљали и прали, морали су се бацити, а ватра на којој се гријала вода за купање мртваца, одмах се утрнула. Сву воду, која се у кући затекне кад неко умре, ваља пролити, јер како се каже вода има нарочито привлачну снагу за душе мртвих. Ово чине и у кућама по комшилуку.
Покојника окупају, обрију и обуку у најновије одијело које се има у кући, јер је вјеровање да такав уредан треба да изађе пред Свевишњег. У неким крајевима, још за живота лјуди одреде халјине у којима ће се укопати. Руке се мртвацу прекрсте на грудима, десна преко лијеве.
Пошто у селима није било капеле, покојник би преноћио у кући. Дворење покојника трајало је непрекидно цијелу ноћ. Ујутро се за двориоце припрема доручак и они би послије тога одлазили кући, на краћи одмор. Одређивани су најближи сродници умрлог који су стајали поред сандука и примали саучешћа.
Дакле, поред покојника се даноноћно бдије и никако се не оставља сам. Изнад главе покојника стави се дрвени крст. Исто тако, свијећа непрекидно гори, како душа не би лутала по мраку.
У Требињу, прије неких стотину година или чак и више, кад мртваца понесу да окупају, био је обичај да се стави на оно мјесто на којем је мртвац лежао тањир напуњен житом, а у житу јаје. Тај тањир са житом и јајетом је све дотле на том мјесту док мртваца не понесу да га сахране. Након тога, тањир са житом и јајетом баце за њим. То се чинило да не би из дотичне куће опет убрзо неко умро.
Рака се копа на дан сахране и землја се избацује на лијеву страну. При копању раке, унутар ње смије бити само један копач. Такође, на дан сахране се отвара гробница, ако постоји унапријед саграђена. Гроб се копа тако да су мртвацу ноге окренуте према истоку.
Кад се износи покојник из куће, сандук је окренут тако да су покојникове ноге окренуте напријед.
Од куће до гроблја, стаје се два пута и свештеник чита мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког мјеста које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу. Сахрана се обично обавлја у послијеподневним сатима.
Послије опијела, прије спуштања у гроб, покојник (или сандук) се цјелива. Цјеливати се може и икона или крст који се налази на покојниковим грудима.
У давна времена, у љубињском и гатачком котару жене нису ишле на гробље, него су се са умрлим праштале код куће. Тај обичај није непознат ни у другим крајевима. Тек од педесетих година двадесетог вијека женске особе су присутне на сахранама као и мушкарци.
Обичај је да при сахрани, ближњи, а и остали присутни, узму грумен земље са гомиле и баце га у раку у коју је стављен ковчег са умрлим говорећи: „Бог да му душу прости“ или „Лака му црна земља“. Смисао тога чина је да живи учествује у сахрани умрлога, а потиче из старога вијека у којем су сви припадници једнога рода копали јаму и затрпавали у њу свога умрлога. Затрпавање гроба завршавају особе које су га почеле копати.
У прошлости, покојнике су сахрањивали директно у земљу, само умотане у бијело платно. Тек у времену Краљевине Југославије сахрањивање је почело у мртвачким сандуцима.
У Херцеговини је веома изражен био обичај нарицања за покојником. Нарицање је било скоро уобичајена пракса за умрлим, те које некада би, како се каже, и „камен расплакало“.
Постоји прича да је у прошлости, у невесињском и гатачком подручју приликом смрти сина или брата, мајка (сестра) кидала своју косу у знак жалости.
Постоји вјеровање да при враћању са гробља, са сахране, не смије се окретати, да не би мртвац повукао још некога за собом у гроб. Послије сахране, на излазу из гробља, обичај је да неко служи ракију, да се попије за покој душе умрлог. По повратку са гробља, пред улазном капијом или вратима покојникове куће, једна жена дочекује сваког укопника с посудом воде ради умивања руку (вјеровање је да душе не иду преко воде, односно да се нека душа не би прилијепила). Исто тако, негдје се пребацује иза себе преко рамена жишка (угљен), јер како се каже „од мртвачког утицаја ништа не помаже, колико огањ“. По народном казивању, ово се чини да не би учесто било мртваца. Некада се у Љубињу, умјесто пребацивања угљена, надносиле руке над машу са уггљеном на којој је пуно жераве и над том жеравом мало се пљесне рукама. Дакле, много је сувишних, погрешних и штетних обичаја који су у супротности са учењем цркве. Тешко је искоријенити такве обичаје, али је потребно настојати да се то уради. За цркву и душу умрлог најважнија је молитва!
Од свих молитви за умрле које црква прописује послије опијела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан послије смрти, душа човјекова излази пред Божији суд. Најбоље је да се парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада прије тога дана (и у исламу се обилјежава период од четрдесет дана од смрти покојника, јер за то вријеме душа умрлога излази из тијела и иде на небо).
Мртвачке хаљине се обично након четрдесет дана износе из куће, спаљују или раздјељују сиротињи.
По неком правилу, црнина се носи годину дана и послије годишњег помена се скида. Од тога момента престаје забрана женидбе и удаје. Негдје се те године крсна слава не слави, али то је велики гријех, јер славу треба славити исто као и прије, јер у молитвама за славу молимо се и за покој душа умрлих сродника.
Поред Задушница, народ посјећује гробове својих покојника кад год то може, обично о годишњици смрти. На Васкрс се на гроб обавезно носе и ставлјају јаја, која симболизују васкрсење и живот вјечни.