Сарајево, 6. новембар 1918. Сунчеви зраци стидљиво су тог јутра падали по маси народа који се окупљао чекајући војску с истока која ће јој донети слободу. Победничком армијом која је долазила на позив Народног вијећа – представничког тела јужнословенских народа Босне и Херцеговине, командовао је војвода Степа Степановић, јунак са Једрена, Цера и Доброг Поља. Стари војвода очекивао је борбе већ на Дрини. Стрепећи, војници су се брзо приближавали граду у ком су после убиства престолонаследника туђина на Видовдан 1914. избиле прве варнице светског пожара.
У срцима окупљених била је бура. Дочек српских ослободилаца у Сарајеву био је тријумфалан и потресан – за памћење. Градоначелник Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима узбуђено пожелео добродошлицу и изразио захвалност за све њихове напоре. Мара Љубибратић, која му је подарила ловоров венац, присећала се незаборавних момената:
Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.
Сам војвода Степа спречавао је насиља и освете. Живео је у скромном стану; шетајући чаршијом изазивао je симпатије и поштовање. Скромне природе, када је почетком 1920. после обављене дужности напуштао Сарајево, одбио је величанствен испраћај који су Сарајлије намеравале да му приреде. Град је и годинама касније наставио да празнује 6. новембар, дан када је угледао слободу.
Војвода Степа Степановић
На годишњицу ослобођења, сарајевска делегација посетила је војводу Степу у његовој кући у Чачку где је проводио пензионерске дане, живећи у улици која се звала ни мање ни више до – Сарајевска. Доделили су му диплому са звањем почасног грађанина Сарајева. Он им је доследно себи захвалио и одговорио:
Слободу нисам вам донео ја, већ на мачевима својим наши храбри и издржљиви јунаци, а понајвише шајкача и опанак.
Био је усхићен и дирнут. „Преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну!”, рекао је на крају. Када је његово срце престало да куца 1929, стизале су поворке и телеграми саучешћа из свих југословенских покрајина. Десетине њих из његовог вољеног града, од муслимана и од православаца, од католика и Јевреја. Живко Нежић je у име сарајевских добровољаца узео реч на сахрани:
Ми се још врло добро сећамо кад си дошао у праскозорје 1918. године; сишао си у наше Сарајево, које те данас тако и толико воли и у сузама остало је када смо јуче пошли за Чачак да те испратимо до вечне куће. (…) Велика хвала у име Босне и Херцеговине, коју си задужио док траје века и света. Наша Босна и Херцеговина никад прежалити тебе неће.
Градоначелник Приједора Алибег Капетановић је у свом телеграму истакао:
Нека је вечна слава дичном војводи, под чијим је вођством српска војска ослободила Босну поносну.
Саучешће је уручило и муслиманско удружење Народна узданица из Сарајева са др Мусакадићем, градоначелник Травника Салих Сујанџић, муслимански прваци из Крајине, Градачца, Вишеграда, Високог, Оџака, Санског Моста, Грачанице, Власенице, Модриче, Тузле, Зворника, Крупе. Начелник Селманагић из Сребренице је написао:
Поводом немилог губитка нашег непрежаљеног војводе веће општине (…) закључило је да вам изјави наше искрено саучешће.
Прохујале су деценије и Миљацком је протекло много воде. Избледеле су успомене. У међувремену су Срби и муслимани претурили преко главе још један крвав светски рат. Живот у комунизму обеспаметио је обе стране. И једнима и другима српство је учинио огавним, злим, друштвено неприхватљивим. Братство се градило по цену ћутања и заборава. У пролеће 1992. многи становници Босне и Херцеговине су били снени, изгубљене прошлости и искривљеног идентитета. Кокарда војводе Степе била је у то доба за сарајевске муслимане аветињски знак, као и шајкача коју су српски ослободиоци 1918. носили на главама. У предстојећем рату, српски народ није имао новог Степу. Српска војска постала је Југословенска народна армија, а мит о етици, чојству и светлом оружју из минулих ратова већ на почетку је прокажен. Када је убијен српски сват на Баш-чаршији, није требало да прође много времена па да Сарајево буде засуто српским гранатама. У опсадном стању, искиданих веза и уз свакодневне жртве на обе стране, живело је годинама.
Данас, у ожиљцима, етнички очишћено од Срба, Сарајево више није исти град. Ослободилачка 1918. више није ослободилачка, добри адети и обичаји су заборављени, нема братства, утихнула севдалинка. Почасна грађанка сада је српска глумица која у претенциозном филму тумачи силовану муслиманку. Да ли постоје проходни мостови за долазеће генерације показаће време. Када већ српска младеж не зна ко су јој били дедови и где су војевали, сулудо би било подсећати на то и младе Бошњаке. На дипломи почасног грађанина урученој војводи Степи доминирала су два сарајевска мотива: Градска већница и Принципов мост. Прво здање запалиле су српске гранате 1992, а друго преименовале муслиманске власти. Босна и Сарајево се данас више не сећају војводе Степе нити шта о њему знају. Питање је само колико о њему зна и Србија.
Аутор: Немања Девић
Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/jel-sarajevo-gde-je-nekad-bilo/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
1 коментар