Покољ у Пребиловцима 1941. је један од најмонстрознијих злочина у историји човјечанства. Усташке јединице под командом злочинца Ивана Јовановића званог Црни, почетком августа мјесеца 1941. године за неколико дана убиле више од 800 српских цивила, највише дјеце млађе од 14 година.
Само у једном дану 6. августа 1941. усташки зликовци су похватали 500 жена и дјеце из Пребиловаца и побацали их живе у јаму Голубник, крај Шурманаца, крај Чапљине, на југу Босне и Херцеговине.
У основној школи која је постојала у Пребиловцима, усташе су поклале велики број дјеце и њихова цријева су окачили по школи, а главе су им стављали на школске клупе. О свим тим ужасима Александар Лузано, италијански војни обавјештајац је извјештавао команду у Италији.
Након Другог свјетског рата, комунистичке власти Југославије су скривале ове злочине, а 1961. су јаме гдје су бацани Срби, забатониране. Тек новембра 1990. године је почело откопавање тих 13 јама у којима су се налазиле кости око 4.000 српских лешева, које су 4. августа 1991. сахрањени у поред храма Сабора српских светитеља у Прелбиловцима.
ПРЕТХОДНИЦА
6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.
Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.
„Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
– Миле Будак (1889-1945), усташки министар
Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају таку борну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету, а да су тако страдали. Само је већа трагедија села Ладице у Чешкој. До Другог свјетског рата Пребиловци су имали преко 1000 становника рат је преживјело само 172 чељади.
Ситуација у Пребиловцима
Пребиловци се налазе у јужној Херцеговини на 20 км од Јадранског мора, леже на кањону лијеве обале ријеке Брегаве, у непосредној близини њеног ушћа у Неретву испод села Клепци, надомак важних саобраћајница, због чега се сматра да има важан стратешки положај. Име села је настало у Средњем вијеку, по старој српској породици Ивана Прибиловића, која се помиње у историјским списима босанског бана Стефана 1332. године. Војвода Стефан Прибиловић се 1378. године спомиње као феудалац Хумске земље.
Данашњи назив Пребиловци су настали у 15. вијеку. Турци Османлије у ове крајеве долазе крајем 15. стољећа и ту остају до анексије Босне и Херцеговине, од Аустро-Угарске 1878. одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. У Првом свјетском рату Пребиловци су дали 18 добровољаца за војске Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Посље првог свјетског рата 1918. године Пребиловци постају дио Приморске бановине у Краљевини Југославији.
Терен је брдско-крашки, са благом климом и великим бројем сунчаних дана. Веома развијено сточарство, утицало је на укупан друштвени живот Пребиловаца. Највише су се гајиле овце, краве и коњи. Говеда су гоњена на испашу у Хутово блато, а овај облик испаше се и данас одржава. Предијели су богати љековитим и медоносним биљкама.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
На Видовдан 28. јуна 1941. усташе праве покоље у западној Херцеговини када све одрасле Србе, мушкарце из села: Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља убијају.
Само из села Видово Поље је убијено 200 српских цивила на Видовдан. Усташе су током јула 1941. довозиле Србе жељезничким вагонима из Сарајева до чапљинског села Шурманци, гдје су их бацали у јаму Голубник, дубине 66 метара, из које нико није преживио.
ЗЛОЧИНИ
Спроводећи геноцидну политику поглавника Анте Павелића, усташе из села Шурманци, Међугорје и Бијаковићи, под командом Ивана Јовановића зв. Црни, опкољавају ово богато српско село Пребиловци крај Чапљине на Илиндан 2. августа 1941. године, са јасном намјером да униште све што је српско и православно на том подручију.
У том моменту село је бројило више од 1.000 православних Срба у 120 домаћинстава. Видјевши да се у селу нешто дешава, многи мушкарци старији од 15 година су побјегли у шуме. Већ 4. августа 1941. око 11 сати жене са дјецом се враћају у село мислећи да их усташе неће дирати. Тако су усташе које је предводио Андрија Буљан из Дретеља почеле своје свирепо иживљавање над српском нејачи. Неке жртве су одмах поклане, а неке су одвели у колони до јаме Голубник, Бивоље брдо и др. Младе жене и дјевојке су највише силовали.
Усташки зликовци су живу дјецу и жене бацали у те јаме ругајући се одозго, а жртве су падали једни преко других. Из заробљеног обруча, успјели су побећи: Јела жена Марка Екмечића, са двије дјевојчице… и Јока Екмечић, удато Јахура… и Мара жена Гојка Булута.
Усташки зликовац Иван Јовановић зв. Црни је 8. августа 1941. у јаму Голубник бацио двије ручне бомбе, да у околним хрватским кућама не би слушали крике појединих жртава који су преживјели пад, али су имали тешке повреде, односно преломе удова или врата. Крици српских паћеника су се чули још 7 дана.
ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА
Поткрај августа 1941. усташе у ово имућно српско село насељавају Хрвате и мјењају назив села у Ново Село. Хајка на преостале Србе не престаје. На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами. У селу Опилићи усташе убијају око 160 Срба, углавном мушкараца.
Усташе су тријумфално пјевале:
„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’, и
„Српске су погашене свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.
Италијанска војска је убрзо окупирала западну Херцеговину и то је донекле зауставило усташке покоље над Србима који су били свакодневни. Мушкарци из Пребиловца који су успјели да преживе овај страшан геноцид, организовали су се у партизански одред, који је формиран 15. октобра 1941. смјештен дубоко у окупираној усташкој територији.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након рата у Пребиловцима скоро да није било жена и дјевојчица. Тако су мушкарци радили све послове. Имали су снаге да обнове куће и село, па су се чак и женили, добијали понове дјецу и давали су им имена своје раније дјеце која су убијена у августовском покољу 1941. Први ђак првак у Пребиловцима је кренуо у школу тек 1956. године, а први војник – регрут је стасао 1967. године.
Цијело ово подручије је након рата било под присмотром агената југославенске УДБ-е, који су контролисали да не би неко од Пребиловчана откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији. Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то „нарушавало братство и јединство“. Те јаме са српским жртвама су 1961. године забеторниране, а поред њих је савез партизанских бораца БиХ подигао беле гранитне стубове, као споменик, гдје је исписана порука на латиници у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава. Тек средном 1970-их година родбина жртава долази организовано за Илиндан и посјећивати мјеста страдања, док свештеницима СПЦ није дозвољено држање парастоса.
Многи усташки зликовци су остали некажњени иако се знају њихова имена. Па је тако њих 14 ухапшено, а само 6 добило смртне казне, остали су добијали по 7-8 година робије. Иван Јовановић зв. Црни је након рата побегао у околину Суботице, гдје се скривао више од 10 година, на имању породице Стјепана и Антуна Дулића, а потом код Николе Острагона.
Тек у љето 1990. године се покреће акција за ископавање костију српских жртава у јамама на подручију Чапљине, Мостара, Лијевна, Дувна, Стоца и др. Том приликом је извађено костију од 4.000 српскх жртава са три велика стратишта из периода 1941-1945.
Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци, који су 4. августа 1991. године сахрањени у крипти цркве. Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм „Ево наше дјеце“, редитеља Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака.
Почетком 1990-их година долази до распада СФР Југославије, а тако и до новог рата у Словенији, Хрватској и касније у Босни и Херцеговини. Хрватске и муслиманске сепаратистичке снаге су у љето 1991. године отпочеле наоружавање и стварање паравојних јединица на подручију БиХ. Муслимани су створили „Зелене Беретке“ и „Патриотску Лигу“, а Хрвати „Хрватско Вијеће Одбране“ и „Хрватске Ослободилачке Снаге“. Придружили су им се усташки емигранти из САД, Канаде, Аустралије, Аргентине, Парагваја и др. Хрватске неоусташе су имале за циљ успоставу, односно обнову Павелићеве НДХ.
Почетком априла 1992. године почиње крвави рат у Босни и Херцеговини, који траје 3.5 године. У злочиначкој акцији „Чагаљ“, у којој су учествовале ратне јединице босанских Хрвата и војска Републике Хрватске, под комадом генерала Јанка Бобетка, 7. јуна 1992. нападају српска насеља на љевој обали Неретве, па тако и Пребиловце, које пале и руше до темеља. На православни храм Сабора српских светитеља је бачена велика количина експлозива, па су дијелови разбацани и 150м од цркве. Касније су херцеговачки Хрвати ту направили депонију која је тек 2002. уклоњена. Од предратних мјештана у Пребиловце се вратило њих 65.
Текст преузет са адресе; http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8-1941
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.