Мостар је врло чувено мјесто с многијех догађаја, који су се десили у њему, особито у новије вријеме. Исто тако Мостар је на гласу због чувенијех личности, које су се у њему јавиле нарочито за пошљедња три — четири вијека. Од тијех чувенијех личности, које су потекле из гласовитијех српскијех породица Мухамедове вјере, да поменемо само неколико имена. Тако на примјер Хасан-паша Хасан-Дедић, Коскић Мехмед-паша, Коџа Синаи-паша, Ибрахим-паша, освајач Будима из Почитеља итд.
Мостар је станиште старијех српско-мухамеданскијех породица, које су вазда играле врло знатну улогу, како у историји Босне тако и Херцеговине. Тако, тамо су врло старе породице: Мукићи, која је изумрла прије двадесетак година. Од ове породице био је у овом вијеку пред долазак Омер-паше чувени Хаџи-бег ефендија и умро одмах некако по доласку Омер-пашином. Затијем једна од најстаријих породица мостарскијех јесте Душића. Од ње има и данас потомака. Чувена је породица Капетановића у којој се одржало капетанство све док нијесу укинути капетани. За тијем долазе Махмут-агићи (данас Хаџићи), Алајбеговићи, Бакамовићи. Од једне породице постали су данашњи Срби мухамедовци Пашићи и Срби православни Кнежићи. Још има доста чувенијех породица као Крехићи, Балићи, Галићи, Хаџи-Селимовићи, Ћемаловићи, Џабићи, од којих је и данашњи мостарски муфтије Џабић, који је на челу мухамеданскога покрета у Херцег-Босни. Има још и другијех знаменитијех породица. Од свијех овијех породица било је знатнијех и виђенијех људи, који су се у току времена истицали и постајали разни чиновници било у Херцеговини или Босни или у другијем областима турскога царства. Исто тако једна од врло чувенијех српскијех кућа у Мостару била је, а и данас је, мухамеданска кућа Дадића, из које је крајм прошлога вњека и почетком овога изашло неколико чувенијех ајана, који су се борили протпв Стамболија и њиховога мијешања у босанско-херцеговачке ствари. И ова је кућа, као и многе друге, доста крви пролила бранећи своју отаџбину од туђина и туђинскога вршљања по Херцег-Босни. Један од највећијех бораца за самосталност Херцег-Босне, бјеше чувени ајан Али-ага Дадић.
Али-ага Дадић рођен је од прилике почетком друге половине прошлога вијека од оца Смаил-аге Дадића. Како се у то вријеме бјеше развила борба између Срба мухамеданаца и варљивијех Стамболија, Али-ага је одрастао како у граду тако и у кући, гдје се борба најоштрије водила. Код Срба мухамеданаца за пошљеднијех шездесет година прошлога вијека бјеше се доста развила мисао да Херцег-Босна може бити независна. С тога Стамболије, опазивши ову тежњу, мухамедовскијех Срба, гледаху да је угуше, да је униште, те не презаху ни од каквијех средстава само да стану за врат мисли, која бјеше ухватила коријена у души Срба мухамеданаца. Кућа Дадића долази међу прве, која је најуиорније водила борбу са Стамболијама. Али-ага растао је у својој породици код својега оца Смаил-аге и није му се измакла ова борба из очију. Од рана дјетињства пратио је њезин развитак. Она је заносила његову младу душу, као год што је слобода заносила и свако друго српско срце.
Кад је Дадић био већ свршен човјек, отпоче борба између Аустрије и Турске 1788 године. Аустрија је још тада гледала да заузме Босну, зато многе ствари бјеху већ припремљене. Присталице католицизма бјеху сву своју наду положиле на цара Јосифа II још кад овај ступи на пријесто. Аустрија је већ 1782 године у уговору с Русијом гледала да добије Босну, Србију и земље с десне стране Дунава до Тимока. Али се то није могло тако -лако постићи. Зато 1787 године, кад се отвори рат између Русије и Турске, Јосиф ИИ рече: „Нећу вратити мач у корице, док не вратим својој кући оно, што јој је отето !“ Овдје се поглавито мислило на Босну и Србију, које Аустрија бјеше узела 1717 а изгубила послије 1739 године. То је знао и дом Дадића па, разумије се, и Али-ага Дадић. С тога он са многим другијем првацима Срба мухамеданаца отпоче озбиљно радити на самосталности Херцего-вине на прво мјесто па онда Босне.
Баш некако у то вријеме он постаде мостарскијем ајаном, те му се даде прилика да и сам са више предузимљивости поради на општој ствари како за Херцеговину тако и за Босну. У том послу толико је далеко ишао да ускоро постаде цијела Херцеговина готово независна од Стамбола. Стамбол је добро прозрео намјеру, како Дадића тако и осталијех првака мухамеданскијех у Херцег-Босни, те се поче служити свијем средствима, која му осташе у наслеђе још од старе Византије. Стамбол гледаше да посије раздор међу прваке у Босни и Херцеговини, да их завади и разједини, па онда да покоси и једне и друге. И заиста, тај посао лако му је пошао за руком. Стамбол је знао за понос и простоту мухамеданскијех првака, знао је, да су врло частољубиви и гордељиви и да ће ријетко један другом попустити ма у чему. С тога прво поцијепа Србе мухамеданце босанске и одвоји их од онијех у Херцеговини, па онда почне подбадати једне против другијех. У овијем међусобицама домаћијем, на несрећу свијех Срба, чешће се заборављала сама мисао, заборављала се сама идеја независности. У томе је лежала сва несрећа Срба у Босни и Херцеговини све три вјере како у прошлом вијеку, тако и у овом па и данас. И лежаће све донде док Срби Херцег-Босне све три вјере не увиде да им је спас само у слози и заједничком раду.
Од овијех сплетака и раздора није поштеђен ни Мостар. Размирице хватаху коријена у Херцеговини. Оне захватише и мостарске прваке, па захватише и Али-агу Дадића. Нарочито је од великијех пошљедица био сукоб, који се јавио између Али-аге Дадића и Али-аге Вољавића, првака благајскога, 1802 године. За њега се прича да је родом изнад Мостара из Свирина, па је доцније живио у Благају и био благајски ајан. Али-ага Дадић имао је уза се најбоље и најчувеније људе из првијех породица у Мостару а Вољавица између другијех имао је уза се највеће зулумћаре и насилнике, који су се старали само за се, отимајући и пљачкајући од раје све што су могли и што им је за живот бидо потребно. Са овијех насилника патили су сви у Босни и Херцеговини, само Срби мухамеданци нешто мање но Срби православни и католици. Еле са овакијем удари Вољавица на Дадића и Мостар. И пође му за руком те освоји страну Мостара до Царине, освоји град и топове. Кад је видио Дадић да им ништа не може учинити, он поче тражити други пут протпв Вољавице, он се поче с њиме мирити. Помиривши се наговори га те распусти оне зулумћаре, што задаваху муке свијем становницима мостарскијем. Многи бијаху и од Мостараца, разумје се, незнатнији и нижега реда, пристали уз ове зулумћаре. Кад Вољавица распусти своје друштво, ови тек онда зађу и стану отимати и пљачкати од раје. Раја оде Дадићу да му се тужи, да стане на пут овијем зулумћарима. Дадић и сам веома правичан човек, који у раји гледаше браћу своју, само различну по вјери и положају, прими од Срба молбу срцу. Али то не бјеше право Вољавици, те се завади с њим понова. Мостар бјеше подијељен на двије стране. Страна до Царине бјеше у рукама Вољавице, а други дио у рукама Дадића. Спремаше се и с једне и с друге стране. Улице бјеху преграђене мертецима и Вољавица отпоче борбу паљбом топова с града. Прва ватра би просута на Коскића дворе. Дадић нападне са својима. Цио Мостар бјеше на ногама. Опасност је таква пријетила, да га је могла ватра прогутати. Али-ага нападне таквом жестином на Вољавицу да га потисне од Царине, отме тврђаву и, топове. Напад је тако страшан био, да је Вољавица једва главу на раменима изнио. Кад истјерапочне укидати насиље и гонити Турке насилнике, који и под Вољавицом и прије њега чинише насиља раји. Многе разагна, многе понизи и натера да се дохвате мотике и другога алата те да живје од свога знања и заната, а да не пљачкају народ. Истина, од народа узимао је доста тешкијех дација, али то је било одређено а преко тога ништа се није одело узети. Рају нико није смио гулити и пљачкати. Раја га је волела и Али-ага се више у њу уздао него у саме мухамеданце. Османлије страшно је мрзио и свакога, ко се држао Османлија и Стамболија. Чак је гонио више пута и царске људе (пашлије) са меш-ћеме. Како је народ цијенио Дадића док је био господар у Мостару и околини нека се види из ове приче, која се и данас приповиједа у Мостару и околини:
Некакав сељак гонећи на колима 9 товара дрва, стигне у мостарско поље и ту заноћи. Док је он безбрижно спавао привуку се неки неваљалци те му дигну не само сва дрва но и уларе и такуме с коња. Сјутра дан, кад се сељо пробуди, има шта видјети: коњи празни и иигде ништа на њима. Он се упути те у Мостар да тражи самога Али-агу Дадића, да му се тужи. Не познавајући Дадића, наиђе баш на Али-агу и запита га:
„Бива, ага, знаш ли ми рећи гдје бих могао наћи Дадића?“
-„ А што ће ти Дадић, куме?“ 1
-„А ето, аго, натоварих 9 коња дрвима и потјерах у Мостар на пазар. Па заноћих синоћ у мостарском пољу, а дође ти неки неваљалац те, док ја спавах, диже сва дрва и такуме с коња.“
1 Обичај је код мостарскијех Срба мухахеданаца да кад сретну православнога а не знају му имена, да га ослове са ријечју куме.
– „А што ти, болан, да заспиш у пољу са својијем малом и да га тако напустиш? Што га боље нијеси чувао?“ –
„А ја, бива, велим, кад се Дадић стара о нама онда не смије ништа никоме бити, нити му се какав квар учинити.“
– И не смије; но шта ти је вриједило све то, што је украдено?“ –
„Вала ага, Бог нека те поживи, с коња на коња но цекин.“
Али-ага се маши руком у џепове, изброја му девет цекина и рече:
– „Ево ти новаца за твоју штету, али други пут побоље причувај свој мал и ако је Дадић у Мостару.“
Сељак задовољан пође пољу мостарскоме, али није био ни на пола пута кроз Мостар, а на свакијем вратима видје по једнога човјека. Али-ага беше наредио да се нађе, ко је учинио похару. И сељак таман на мостарско поље, а ево стигоше га Дадићеви људи и вратише му све, што год је било украдено. И тако сељак оде хвалећи поштење и правичност Али-аге Дадића.
Ово је причица из живота Али-аге Дадића, али која врло много каже. Она прича и колика је и каква је била безбједност у околини Мостара и колико су Срби умели да цијене правичност овога великога Србина Мостарца Мухамедове вјере. 1806 године Али-ага Дадић ратовао је против Црногораца и Руса и то с успјехом. У то вријеме с њиме је била и раја, како они православне тако и они католичке вјере. Пред католицима тада је ишао Фратор Никола Илић. Али овај сукоб с Црногорцима био је тренутан.
Срби Мухамеданци у Босни, особито у Херцеговини, нијесу никако напуштали мисао о самосталности своје отаџбине. У томе их је јако подстакао устанак Срба у Шумадији и рад великога вожда Карађорђа. Онису билиса свијем незадовољни Портом и њеном политиком. Будним оком пратили су све пошљедње покрете у турској царевини а нарочито ток рата Турске с Русијом. У овијем ратовима мухамеданци у Босни и Херцеговини увидјели су све слабе стране велике турске царевине, те се покрет за независношћу још јаче истаче на дневни ред, а на челу покрета истаче се сам Мостар са својијем ајаном Али-агом Дадићем. Баш некако у то вријеме завади се са почитељскијем Гавран-капетаном. Порта је овијем појединачнијем међусобицама жељела, да ослаби снагу Срба мухамеданаца, који тако јако жељаху за независношћу своје отаџбине. Али то је увидио и сам Али-ага, те с тога, поступајући онако благо са Србима православнијем, у заједниди сад с њима потуче Гавран – капетана тако, да му се сад у Херцеговини нико не противљаше. Овакијем радом углед му у цијелој Херцеговини јако порасте, тако, да се Порта забрину, да јој Али-ага Дадић не оцијепи Босну и Херцеговину, као што је Карађорђе Србију. С тога босански везир по наредби из Стамбола посла против Мостараца и Дадића Сулејман пашу Скопљака са регуларном војском. Дадић са Мостарцима не даде му ни да се приближи Мостару а камо ли да заузме град, већ га заустави у некаквом пољу и запријетп му, да не смије ни један клас рајина жита нестати, а камо ли што друго. Сулејман паша био је ускоро принуђен да се повуче ка Невесињу без икаквога успјеха. Овијем одбијањем Сулејман паше и регуларне војске Дадићу још јаче порасте углед у Херцеговини. Порта се јако бјеше забринула шта да ради. За то поново нареди везиру босанском да се лати свијех срестава против Дадића.
Кад везир ништа не могаше учинити јавно, јуначки, онда нареди Сулејман паши да мучки смакне Дадића. Овај преко својијех људи задобије мостарскога кадију Мухаремовића и овај једног дана 1809 године, позове Али-агу у мешћему. Ту га послужи кавом, у коју је прије тога усут јак отров и тако отрован Дадић умре, оставивши послије себе три сина: Мемиш-агу, Адџ-агу и најмлађега Ахмет-агу. На тај начин заврши свој буран политички живот пун борбе овај велики Херцеговац и јуначки Мостарац, Србин мухамедове вјере, Ала-ага Дадић.
И радом својијем и смрћу својом показао је Ср-бима мухамеданцима како се љуби отаџбина н како се брани. Он је био жртва туђинскога утјецаја и ми-јешања у српске ствари у Херцег-Босни.
II
Кад смо рекли како је прошао овај велики носилац босанско-херцеговачке независности, да кажем и оно, што сам могао наћи и дознати о његовијем синовима.
Кад умријје Алп-ага Дадић, Мостарци узијеше одмах за ајана најстаријега му сина Мемиш-Агу Дадића. Али ајанство Мемиш-агино трајало је само годину дана, јер се у свему угледаше на својега оца, а то се баш никако не допадаше Порти и њенијем присталицама. Порта одмах по смрти Али-агиној, бјеше послала свога Турнаџију да низами Србе мухамеданце а везир својега муселима да низами хришћане. Мемиш ага противљаше се томе. Султанови људи, Портине присталице, знали су да не могу лако изаћи на крај са сином Дадићевим. С тога гледаху да се и њега отарасе. Сулејман паша опреми царскога Турнаџију у Мостар. Овај дође и одјаше у Челебића ћошак у Шарића механу. Ту позове све мостарске главаре па и ајана Дадића по заповијести царској на договор. Они дођу сви, па и Дадић Мемиш-ага. Овај их све дочека лњепои угости „под османлијски“ кавом. Послије договора,када се већ поче и мрак хватати, аге се почеше праштати с Турнаџијом и растурати кућама али Турнаџија задржи Мемиш-агу на вечери, говорећи како је рад да га угости и о сваком послу, као са мостарскњем ајаном, да се разговоре. Турнаџији бјеше то само изговор, да задржи Мемиш-агу и да га одвоји од остадијех ага. Одвојивши га овако, нареди својијем људима да га удаве. И ови га ноћу удаве. Давећи га два су гајтана прекинута и тек трећим су га удавили. Друга два сина Али-агина, Адџ-ага и Ахмед-ага, дочују некако за ово и побјегну из Мостара. Турнаџија одузме све имање породици Дадића и претвори у беглук. Сјутра дан но смрти Мемиш-аге Дадића, Турнаџија поче затварати пријеваром и лукавством друге главаре мостарске, па их давити. Тако удави за неколико дана још 18 виђенијех Срба мухамеданаца у Мостару. За тијјем поче одузимати оружје од појединијех Мостараца, па онда опет затварати и давити. На тај начин почеше заводити Османлије нови поредак у Мостару. Мостарцима се никако не свиђаше ни овај нови поредак ни ова нова управа, јер су видјели да се тим њихова отаџбина окива у нове окове много теже и много чвршће, но онн што бјеху раније. С тога се ријеше да се поново дигну и да оружаном руком протерају ове носиоце новијех окова. Кад скоче на оружје, поруче Дадићевим синовима да се одмах врате у Мостар. Ови се врате, прикупе око себе устанике и одмах протјерају све Османлије из Мостара. Мостарци цијенећи рад ове двојице синова Али-агинијех, као и рад брата им Мемиш-аге и оца, узму за ајана етаријега Адџ-агу.
Царски људи изгнани, везирски пуномоћници отјерани! Страшна увреда, грдна срамота! Иући ће глас чак до Стамбола града, чуће то чак и цар у Стамболу, па каква поруга и каква срамота за царскога намјесника, за везира у Босни, Ибрахим-пашу! Он се разјари као лав. Зар кућа Дадића да му загорчи живот, да му ускрати царску милост ? С тога, онако љут и гњеван, поново нареди Сулејман-паши Скопљаку да с војском удари на Мостар, те да разнесе то бунтовничко гнијездо и да раскопа непокорну кућу Дадића. Кад Адџ-ага чује за то, позва благајскога ајана Вољавицу те заједнички затворе кланце и путове, а највише оружанијех људи бјеше у Бротњу и Крехину двору. Сулејман паша дође у Љубушки, али се нађе на невољи. Међутијем Мостарци, Срби мухамедовци обрате се раји, Србима православним и католицима, те ускоро затворе све пролазе из Љубушкога за Мостар. Видећи се Сулејман паша на невољи, побоја се да га Срби све три вјере не опколе и са свијем не затворе у Љубушком, те похита на врат на нос да умакне кроз још незатворене пролазе. При овом срамном бјегству Сулејман-паше и његове војске нападну их противници на више мјеста, те многи буду оплијењени, изгрђени, а богме и побијени. Послије овога славнога успјеха Мостарци се врате својијем кућама. При том Дадић задржа град, а Вољавици дадоше куће у Церници. У томе је настао мир, ади за кратко вријеме.
Вољавица бјеше прави кесеџигја. Пошто се све умири он скуни око себе саме шгјаннце и неваљале људе, праве злочинце, ђидије и насилнике те стане пити и банчити ио Мостару тако, да чешће нрављаше нереде. Од њега и његове дружине не могаше се ни једно женско чељаде помодити на улицу. Адџ-ага Дадић опомињаше га, да се окани таквијех ноелова. Вољавица не само да га не хтје послушати но поче подривати положај Адџ-агин. Дадић га још за неко вријеме трпљаше. И кад Дадић поче купити данак, Вољавица стаде наговаратп свијет да данка не даје, а ако почне давати да ће н он тражити да и њему даје исто онолико, колико даје Дадићу. Ушљед тога дође до сукоба између Дадића и Вољавице, а за мало па и до отворенога судара. Адџ-аги Дадићу норед његовијех присталица Мостараца, дођоше у по-моћ Дрежљани и Бјелопољци, те се сукобе у сами мрак. Вољавица бјеше између двије ватре. Једни бјеху ударили с чела а други с летјеђа. Борба и паљба из пушака отвори се тако жестоко да се од пушчане ватре ноћу видјело као на дану. Вољавпца с дружином би нотиснут иза Цернице. Умакне и оде у Дубровник, одатле нослије оде у Мисир. Дадић Адџ-ага остаде побједилац.
Неуспјеси босанскога везира у овој борби с Дадићима а исто тако и неуспјеси босанске војске против Србије и Карађорђа поткопаше положај Ибрахим-паше те на везирство у Босну дође Али-паша Силихтар, звани Деренделија, који је у Стамболу сматран као живљи и заузимљивији. Као год што је предузео јаче мере против Карађорђа, тако је исто почео строжцје радитп и против Мостараца и и Дадића Сулејман пашу Скопљака са регуларном војском. Дадић са Мостарцима не даде му ни да се приближи Мостару а камо ли да заузме град, већ га заустави у некаквом пољу и запријети му, да не смије ни један клас рајина жита нестати, а камо ли што друго. Сулејман наша био је ускоро принуђен да се повуче ка Невесињу без икаквога успјеха. Овијем одбијањем Сулејман паше и регуларне војске Дадићу још јаче порасте углед у Херцеговини. Порта се јако бјеше забринула шта да ради.
За то поново нареди везиру босанском да се лати свијех срестава против Дадића.
Кад везир ништа не могаше учинити јавно, јуначки, онда нареди Сулејман паши да мучки смакне Дадића. Овај преко својијех људи задобије мостарскога кадију Мухаремовића и овај једног дана 1809 године, позове Али-агу у мешћему. Ту га послужи кавом, у коју је прије тога усут јак отров и тако отрован Дадић умре, оставивши послије себе три сина: Мемиш-агу, Адџ-агу и најмлађега Ахмет-агу. На тај начин заврши свој буран политички живот пун борбе овај велики Херцеговац и јуначки Мостарац, Србин мухамедове вјере, Ала-ага Дадић.
И радом својијем и смрћу својом показао је Србима мухамеданцима како се љуби отаџбина и како се брани. Он је био жртва туђинскога утјецаја и мијешања у српске ствари у Херцег-Босни.
Кад смо рекли како је прошао овај велики носилац босанско-херцеговачке независности, да кажем и оно, што сам могао наћи и дознати о његовијем синовима.
Кад умрије Алп-ага Дадић, Мостарци узијеше одмах за ајана најстаријега му сина Мемиш-Агу Дадића. Али ајанство Мемиш-агино трајало је само годину дана, јер се у свему угледаше на својега оца, а то се баш никако не допадаше Порти и њенијем присталицама. Порта одмах по смрти Али-агиној, бјеше послала свога Турнаџију да низами Србе мухамеданце а везир својега муселима да низами хришћане. Мемиш ага противљаше се томе. Султанови људи, Портине присталице, знали су да не могу лако изаћи на крај са сином Дадићевим. С тога гледаху да се и њега отарасе. Сулејман паша опреми царскога Турнаџију у Мостар. Овај дође и одјаше у Челебића ћошак у Шарића механу. Ту позове све мостарске главаре па и ајана Дадићапо заповијести царској на договор. Они дођу сви, па и Дадић Мемиш-ага. Овај их све дочека лњепои угости „под османлијски“ кавом. Послије договора,када се већ поче и мрак хватати, аге се почеше праштати с Турнаџијом и растурати кућама али Турнаџија задржи Мемиш-агу на вечери, говорећи како је рад да га угости и о сваком послу, као са мостарскњем ајаном да се разговоре. Турнаџији бјеше то само изговор, да задржи Мемиш-агу и да га одвоји од остадијех ага. Одвојивши га овако, нареди својијем људима да га удаве. И ови га ноћу удаве. Давећи га два су гајтана прекинута и тек трећим су га удавили. Друга два сина Али-агина, Адџ-ага и Ахмед-ага, дочују некако за ово и побјегну из Мостара. Турнаџија одузме све имање породици Дадића и претвори у беглук. Сјутра дан но смрти Мемиш-аге Дадића, Турнаџија поче затварати пријеваром и лукавством друге главаре мостарске, па их давити. Тако удави за неколико дана још 18 виђенијех Срба мухамеданаца у Мостару. За тијем поче одузимати оружје од појединијех Мостараца, па онда опет затварати и давити. На тај начин почеше заводити Османлије нови поредак у Мостару. Мостарцима се никако не свиђаше ни овај нови поредак ни ова нова управа, јер су видјели да се тим њихова отаџбина окива у нове окове много теже и много чвршће, но онн што бјеху раније. С тога се ријеше да се поново дигну и да оружаном руком протерају ове носиоце новијех окова. Кад скоче на оружје, поруче Дадићевим синовима да се одмах врате у Мостар. Ови се врате, прикупе око себе устанике и одмах протјерају све Османлије из Мостара. Мостарци цијенећи рад ове двојице синова Али-агинијех, као и рад брата им Мемиш-аге и оца, узму за ајана старијега Адџ-агу.
Силихтар Али-паша још при свом доласку бјеше задобио за се сигурнога човјека Кајтаза, кога постави за муселима у Мостару. Овај дође у Мостар и ови га приме. Тек доцније када Али-паша посла против Мостараца Имшир-пашу да казни бунтовнике и похвата Дадиће, он се показа у правој боји. Својом хитрином Имшир-паша некако брзо уђе у град и одмах отпоче гонити поједине присталице Дадићеве. Муселим Кајтаз поче пријетити да ће свакога за кућни праг објесити ко се усуди да крије бунтовнике и да ће све поробити и попалити. Свијет се од овога прилично поплаши. За Дадиће наступи опасност. Сваког тренутка могли су пасти непријатељу у руке. Да би за овај тре-нутак избјегао опасности Адџ-ага с братом и при-сталицама избјегне у Метковиће. Из овога мјеста поче понова радити да распали патриотски жар и пожртвовање како код Срба мухамеданаца тако и код Срба хришћана, да се заједнички и сложно одупру овијем носиоцима новога реда и новога ропства како за једне тако и за друге. Кад Дадић све уговори и кад припреми дође у Илиће. Народ га једва дочека. Одмах заметну борбу, протјерају Кајтаза, а овај с највећом опасношћу живота умакне у Столац. Силихтар Али-паша јако се расрди на њ, за не-успјех позове га у Травник и удави. Све ово могло се десити 1811 године. Дадића кућа оста побје-дилац и тако остаде све до 1813 године. Кад паде Србија, кад би заузет Биоград, дође ред и на Мо-старце, па и на Дадиће. Да би међу првадима у Херцеговини створили расцјеп, да би их завадили, па онако завађене многе прваке лакше одвојили од Дадића, везир босански са својијем присталицама многима даде пашалуке. Тако пашинске чинове добише Мустај-паша Сулејмановић, Омер-паша Сточанин, Ибрахим-паша Требињац и Дервиш-паша са Захума.
Овијем начином одвоји ове од Дадића и Мостараца. Постигнувши ово везир спреми, како се прича, до седам паша, 25 капетана и војске до 30.000. Све то пође на Мостар. Но наредби везирској Мустај-паша Сулејмановић пође с војском правце на Мостар, а још би наређено Омер-паши Сточанину, Ибрахиму Требињцу и Дервиш-паши да пођу у помоћ Мустај-цаши. Мустај-паша дошавши до Жупањца отпоче водити преговоре са Мостарцима да му се предаду. Међу тијем Дервшп-паша не хтједе чекати другове, нити сачекати како ће се свршити преговори, већ удари на Благај, заузме га и ту се затвори. Мостарце овај поступак Дервиш-паше јако раздражи. Они скоче, опсједну Благај и тако жестоко нападну на Дервиш пашу, да им овај најпослије мораде предати утврђење. Међу тијем и преговори се разбише. До успјеха се не дође. Мостарци са Дадићима ријешише се да напрегну све своје силе. Непријатељи бјеху навалили са свију страна. Мостарци затворе све кланце, којима се могло доћи до Мостара. У планинске кланце не бјеху само намештени Срби мухамедовци већ и православни и католици. Везиру бјеше мало оно војске што је отишло на Мостар, но нареди једну јаку чету, посла и њу под пред-водништвом паше Сребрнице против Мостара. Осим тога издаде заповијест католицима да не помажу Мостарце, говорећи да је то издајство према цару и царевом већилу. (гдедај на крају у напоменама цијелу заповијест Деренделину)
На такав поступак везиров озлоједе се Сарајлије те се листом дигну у помоћ Мостарцима. Стигну пашу Сребрницу у Горанимана Неретви, потуку се с њим, ухвате га и каменују а војску му растерају, те се ова врати кући. Међу тијем бјеше већ настала и 1814 година. Између Мостараца и везирове војске већ се десило неколико крвавњех сукоба. И за то вријеме везирова је војска непрестано повећавана, а редови Мостараца бивали су све ређи и ређи. Најпослије 21 априла, пред Ђурђев-дан, послије једнога крвавога боја везирова војска потисне мостарске храбре борце и уђе у Мостар. Дадићима не оста ништа друго но да бјеже из Мостара. Старији Адџ-ага, умакне на Узарчиће више Блата Мостарскога у своју кулу са својијем присталицама, а млађи умакне у Драчево сво-јијем шурацима Ризванбеговићима испод старе Габеле. Кад везирове присталице уђоше у Мостар, образоваше ратни суд, да суде свима онима, који помагаху Дадиће. Зна се како су могли проћи сви они, који су дошли пред овај крволочни суд. Дадићи беху издани. Тако млађи Дадић, Ахмет-ага погибе заједно са својим шурацима Ризванбегови-ћима при вечери.
У Мостару, по одлуци ратнога суда, одузето је све имање породиде Дадића, све им је порушено и темељ од куће раскопан. Поред тога, суд је ријешио да посијеку сваку мушку главу, која је од Дадића. И заиста би ову чувену кућу са свијем утрли да једна служавка не украде Мемиш- агина синчића Махмут-агу и не одведе крадом у Дреницу, те се од њега настави породица Дадића.
Тако је прошла ова чувена породица мостарска, давши четири вриједна и заузимљива поборника за независпост Херцег-Босне. Они нису успјели као ни многи други, али су показали како се не гледа на вјеру, кад се ради за добро отаџбине. Они су палн. Земљу поносне Херцеговине оросили су својом јуначком крвљу, како само Србину доликује. Умрла су сва четири храбро, с надом да ће на њиховијем гробовима нићи цвијеће узајамне братске љубави и слоге између Срба сва три закона.
Само да кажем још неколико ријечи: Поменути Мемиш-агин син Махмут-ага одрастао је и доцније се оженио. Овај Махмут-ага Дадић живио је све до аустриске окупације, а умро је послије окупације. Имао је два сина Мемиш-агу и Али-феидију, који су и данас живи у Мостару.1
„ЗНАМЕНИТИ СРБИ МУХАМЕДАНЦИ“, МИЛЕНКО ВУКИЧЕВИЋ, БЕОГРАД 1901. г
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.