Захумље, Хумска земља и Хум, називи су под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине.
Не постоје поуздани подаци од којег времена је насељено подручје Херцеговине. По археолошком благу, локалитети везују историју од предхришћанског времена. У једном добу и Римљани имају свој утицај на тлу Херцеговине. Остаци њихових насеља се налазе на ушћу Неретве, области Требиња, Билеће,Невесиња, …
Такође постоје остаци илирских и грчких насеља. По археолошким налазима може се закључити да је био присутан јак утицај грчке цивилизације.
Већ у првој половини 7. вијека српска племена су населила ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства, док за вријеме владавине Стефана Немање (1169-1196) улази у састав српске државе.
Територија којом је владао „Херцег од Светог Саве“ представљала је до пред крај 14.вијека интегрални дио државе Немањића, те су већина становништва били православни хришћани.
На територији данашње Херцеговине, Стефан Немања, касније и његови потомци, одиграли су важну улогу једне историјске епохе, нарочито у учвршћивању православне цркве. Историја и традиција су у чврстој вези Немањића и Херцеговине. Према народном предању Љубомир код Требиња, помиње се као мјесто Немањиног поријекла. Исто тако, Попово поље кажу да је добило име по попу Стевану, претку Немањином.
И о самом постанку иимену Херцеговине, своје тумачење имају и народна предања. Једно предање каже да се анђелима изнад Херцеговине поцијепала торба са камењем. По неким турским причама, Херцеговина је добила име по ријечи „херсенг“ што значи „камење“.
Термин Херцеговина везује се за другу половину 15. вијека. Први титуларни херцег био је Стефан (Шћепан, Стјепан) Вукчић Косача. Био је врло интересантна и тајанствена личност свога времена. Проглашен је за „Херцега од Светог Саве“ и по њему земља се назвала Херцеговином. Заузимала је простор од Цетине до Лима и Мораче на југоистоку, од Неретве до ушћа Лима на сјеверу, као и Дувно и дио Ливањског поља. Сједиште му је било у утврђеном граду Благају, на извору ријеке Буне.
Подручје Херцеговине обиловало је градовима (о којима данас постоје предања, а од неких су и дан-данас видни остаци). Поменућу само нека од њих: Коњиц, Вјенчац (главни град жупе Невесиње), Биоград, Кључ (код Гацка, један од најважнијих градова Косача), Ничевац код Требиња, Клобук, и др.
Из тога времена, поред градова и многи крајеви Херцеговине имају нека обиљежја, настала на основу митских или стварних догађаја или ликова. Тако на примјер, између Гацка и Невесиња, на два километра од Фојнице, уз пут под једним гајем, налази се непресушно врело, које се зове „Херцегово врело“. По народном предању, име је добило по Херцег Стефану који је ту љети често обитавао. Уз врело се налази од камена исклесана столица, на којој је Херцег сједио. Небројено је таквих примјера.
Вијекови су пролазили, а границе су се мијењале. Херцеговина је имала врло бурну историју. Сударале су се војске. Мијењале су се власти. Земља је била свачија и ничија. Пустошена, па изнова обнављана и насељавана.
Данас, у географском и климатском погледу, Херцеговину ћемо подијелити на источну и западну. Граница је ријека Неретва. Исто тако, на основу климатских особина подјелу можемо извршити на горњу и доњу Херцеговину.
Али, нећемо говорити о историји, географији, становништву и слично. Ово је приказ земље у некој другој димензији, која није скроз видно присутна и која је стицајем савременог начина живота отишла у запећак.
Прошлост је записана у Херцеговини, у њеним врлетима, камену и земљи, њеној води и њеном небу. Често је била сурова и претешка за живот јер су крвљу и знојем натапана њена поља и њене планине.
Светосавље као подстицај у Херцеговини је рушено небројено пута, али темељи су остали нетакнути и из њих су изнова стваране поново чврсте зидине.
Херцеговина заузима посебно и значајно мјесто у свијету у којем живимо. Прошлост нам говорио земљи веома много. Херцеговина је пуна археолошког блага из различитог времена, од праисторијског до данашњег. Прошлост је записана у рушевинама, историји и предањима.
Јевто Дедијер у свом дјелу „Херцеговина“ истиче да су главни праисторијски споменици у овој земљи гробља из тог периода, у науци позната под именом тумули (а у народу гомиле), затим многобројне градине, врста високих утврђених насеља праисторијског времена, које се налазе обично на усамљеним и стрмим врховима око данашњих села.
У Херцеговини је средњи вијек оставио преко 24.000 надгробних споменика – стећака, сврстаних у бројне некрополе, у групама или појединачно. Највећи број стећака налази се у општинама: Невесиње, Гацко, Столац, Билећа и Требиње. Сви они говоре о далеком времену, те почетку свога настајања од давног 12. вијека. Опостанку некропола стећака (у народу називаним „градовима мртвих“ или „грчким гробљима“) постоје многа предања која живе до данашњих дана. По једном од њих, на том мјесту су се сусрели сватови и умеђусобном сукобу сви су изгинули са младом и младожењом. Нјиховиликовисусеокаменилиипосталиспоменицима. Затосенегдјеиназивају „сватовскагроблја“. „Грчка гробља“ се називају јер су по вјеровању на овоме тлу живјели Грци, који су због велике зиме некуда одселили, а иза њих су остали стећци.
За назив „грчка гробља “још се каже да потиче због тога што гробља припадају источној православној цркви, коју су звали и„грчка“. У прилог томе је и чињеница да сузаписи на стећцима ћирилични, као и да су положен и у правцу исток-запад.
О њиховој припадности, што је и тема многих дискусијана овим просторима, долазимо до врло јасних чињеница, а то је да су припадали православном живљу. Не искључује се могућности да су припадали свим становницима узимајући у обзир социјално-економске прилике. У прилог припадности говори, као примјер, да на стећку у селу Баљци код Билеће, пише да ту лежи калуђер Глигорије, или стећак код православне цркве у Ошанићима гдје је сахрањена монахиња Марта. Такође, стећцима су обиљежени гробови Милорадовића који су подигли манастир Житомислић.
Поред стећака, у Херцеговини има још много другихн адгробних споменика који говоре о прошлости и народу ове земље.
Херцеговина обилује епском традицијом, народним пјевањем и приповиједањем, причама о хајдуцима, необичним људима, војсковођама, свецима и пјесницима.
У Херцеговини велики значај припада гуслама. Постоји изрека: „Тешко кући у којој гусала нема“, јер се сматрају светињом. Гусле су живи пратилац мисли, жеља и снова будућности и мученичке и славне прошлости. Управо су оне широм свијета проносиле славу и јунаштво Херцеговаца, јер гусларев пој је био о вјековној борби народа за слободу и опстанак, о војводама и јунацима. Звуцима гусала слушаоци срастају са пјесмом, те изазивају осјећања и стварају енергију.
За Херцеговину кажу да је духовни светионик српског народа. Она је Немањићима била завичај, на њеној земљи је синулоу вјечни помен Мирослављево јеванђеље, те ова земља је дала велики број великих имена у различитим временима живљења.
Херцеговина је веома интересантна природна цјелина. Она серазликује од осталих српских области по томе што је она сачувала у себи велики дио породица које одавно живе на том подручју, па чак и од времена прије доласка Турака.
Код многих братстава у Херцеговини постоје предања по којима су њихови преци дошли са Косова послије Косовског боја и да потичу од српских јунака. Нема сумње да је послије Косовског боја настало масовно кретање становништва према Црној Гори и Херцеговини. Бити потомак неког чувеног племића било је велика част и понос, па су се предања временом „уобличавала“ и преносила с кољена на кољено.
Због историјских збивања и услова живота, Херцеговина је земља у коју се увијек неко досељавао или из ње се исељавао у неке друге крајеве. Али било је и оних који су остајали на овој груди земље, одолијевајући свим недаћама. Они себе називају „старосједиоцима“ или „старјеницима“. Многе породице које данас живе у Херцеговини, крајем 18. и почетком 19. вијека су се доселиле уХерцеговину из Црне Горе, када су неки крајеви источне Херцеговине опустјели због харања куге.
У источној Херцеговини очувао се биолошки најснажнији дио српског народа, који се током вијекова раселио на просторе Балкана, па и читавог свијета. Управо тајна рође носилац српске националне идеје и великог срца којег је изњедрило кршно херцеговачко тло.
Тражећи бољи живот, многи Херцеговци су се насељавали по цијелом свијету. Отуда је и настала позната народна изрека: „Херцеговина цијели свијет насели, али себе не расели“.
Велики српски пјесник и дипломата, Јован Дучић, у својим „Јутрима са Леутара“ за Херцеговце каже: „Њихова убога покрајина направила их је скромним, побожним, умјереним. Ту је, како се уопште мисли, најбоље постигнута равнотежа између човјекових врлина и мана. Ја мислим и да је управо у тој земљи поникла наша ријеч „уљудност“, која би значила највиши степен обавезе учтивости, највиши облик отменог израза, крајњи домашај благородства и доброте. Србин из те земље није ни по својој природи само учтив него и топао и срдачан, љубак и добростив. Складност и хармонија тог карактера чине даје он опрезан и пажљив, истовремено кад и поносан и рјешљив“.
Разнолика вјерска и национална припадност становништва, туђа мијешања и утицаји досељеника, утицали су наформирање својеврсног менталитета, културних и других разлика међу измијешаним становништвом трију конфесија (православље, римокатолицизам и ислам). Посљедица вјера су разни обичаји и вјеровања који су се задржали и до данашњих дана.
Једно је сигурно, Херцеговина је нешто посебно, нешто што се ријечима не може описати, јер истинско срце куца у њој. Херцеговина је прошлост, садашњост и будућност!
Велибор Шиповац
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.