Неизбежан пратилац сваког рата на овим просторима били су и остали логори. Српски народ по злу памти аустроугарске логоре из Првог светског рата. Памти и још страшније Хитлерове и Павелићеве логоре из Другог светског рата. Ни у овом рату нису изостали логори за Србе које су организовали предводници Словенаца, Хрвата и муслимана: Кучан, Туђман и Изетбеговић. Према документацији савезног Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права из Београда, за време рата у Словенији је био 21 логор, у Хрватској 221, а у Босни и Херцеговини чак 536, или у ове три републике укупно 778 логора за Србе.
Сарајево је и у овом случају посебно потресна и жалосна прича. У том граду су регистрована 124 логора за Србе. Колико је стотина или колико хиљада лица у њима мучено, силовано и убијено вероватно ће остати тајна за сва времена.
Неки од логора, као што је то случај са логором у Бихаћу или у Тарчину, али не само они, трајали су годинама, па чак и после Дејтонског документа. О томе постоји веома обимна документација заснована на изјавама свједока који су преживели пакао Челебића, односно Коњица (14 логора), Високог (11), Зенице (15), Тузле (28), Дервенте (5), Брода (10), Мостара (17), Чапљине (9), Орашја (6), Оџака (5), Модриче (3), Брчког (21), Горажда (19), Травника (12), Бихаћа (15)…. Да их не набрајамо, јер би то био веома дугачак списак.
ИЗВОР: Миливоје Иванишевић, „Српска страдања у Босни и Херцеговини током рата 1992-1995. године“, Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, Београд 2005.
ФОТОГРАФИЈА: Преузето из листа „СРПСКА ВОЈСКА“ број 7, фотографисано 1. фебруара 1993. године у избјегличком кампу у Бијељини.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.