7.000 СТРАДАЛИХ СРБА НА МЕХИНОМ СТАЊУ ЈУЛ – АВГУСТ 1941. ГОДИНЕ

На Мехином стању у времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе на овом стратишту 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака.

Мехино стање jе земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдjе jе пред рат 1941. године jугославенска воjска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске краjем jула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни покољ српског народа с подручjа котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српскоj православноj цркви у Великоj Кладуши, тамо их мучили, тукли, хватали и одводили над ровове у Мехино стање гдjе су их клали, ударали батовима, сjекирама и затрпавали у већ ископане ровове – гробнице. Организатори масовних стратишта како у цркви тако и над ископаним рововима били су: Божидар Церовски, Витал Баљак, Никола Рукавина и извршиоци питомци оружничке дочасничке школе из Загреба, те усташе из Слуња, Цетинграда и Велике Кладуше.

О том геноциду – злочину свjедоче
риjетко преживjели:

Тако Милић Бошњак, обућар из села Маљевца каже: “Тачно на Огњену Мариjу 30. jула 1941. године уjутро рано дошле су у наше село Маљевац усташе под командом Боже Медведа, млинара из Маљевца и Јурића Томинца, опћинског начелника из Цетинграда. С овом двоjицом дошла су њихова браћа и jош њих неколико. Одмах су почели хватати наше људе. Већ приjе подне ухапсили су 50 наших сусељана и одвели их у Цетинград и затворили у опћинску зграду. Исти су дошли и послиjе подне истога дана и похватали jош 80 Срба – мушкараца. И њих су одвезли камионима у Цетинград. Увечер су их испребиjане и повезане из Цетинграда одвезли камионима на Мехино стање краj Велике Кладуше и ту их побили и закопали…”

Бранко Паjић, трговац из Цетинграда у своjоj изjави каже: “30. jула 1941. око 9 сати дошле су у Цетинград усташе из Загреба и Слуња у седам камиона. Могло их jе бити око 120. Одмах су отишли у жандармериjску станицу и тамо затворене Србе злостављали и тукли кундацима и штаповима. Након тога су се разишли по српским селима: Маљевцу, Бувачи, Пашином Потоку, Селишту, Рушевици, Радовици и тамо покупили мушкарце у старости изнад 16 година. Њих 150 довели су у 17 сати у Цетинград и затворили у двориште жандармериjске станице гдjе су их страховито тукли. Чули су се jауци, jецање изудараних и невиних људи. Већ око 19 сати истога дана потрпали су све и оне коjе су приjе затворили у камионе и одвезли на Мехино стање гдjе су их побили…”

Лазо Бркић и Милош Ковачевић из Маљевца свjедоче: “Управо када смо се спремили да жањемо пшеницу, стигле су усташе камионима цестом испод нашега села. Заредале су од куће до куће и хватале наше људе. Првога су одвеле нашег свештеника Саву Коjића, његову жену Даринку и више од двадесетак других. Везали су их жицом и одвели у камионе коjи су чекали с другим похватаним Србима. Све су их заjедно одвели на Мехино стање и тамо побили. Чим су усташе отишле, ми коjе нису успjели похватати отишли смо да видимо шта су усташе учиниле. Било jе страшно гледати лешеве поубиjаних људи, бацане jедне преко других у дубоке ровове, искрвављене и повезаних руку. Лешеви су остали тако све до послиjе подне, док нису поновно стигли камиони с усташама и муслиманима цивилима. Ти су муслимани нагрнули земљу на побиjене Србе. Тада jе убиjена моjа жена Милка Бркић и наше двоjе дjеце, кћерка Драгица и Љуба. Поред моjе убиjене жене и двиjе кћери била jе ту и моjа наjмлађа кћерка Босиљка, унук Милан од 13 година, унучица Ранка, кћи Драгичина и 6 моjих наjближих комшиjа. Усташе су већи броj мушкараца, жена и дjеце одвели у Српску православну цркву у Велику Кладушу гдjе су
их тукле кундацима и штаповима, а затим их одвеле у Мехино стање и поубиjале. Жене и дjецу нису убиjале из пушака него су их клале ножевима и умориле маљевима. Наjприjе су поубиjале дjецу пред очима маjки, а затим маjке. У близини злочина – ровова нашли су се сакривени и неки мушкарци са женама коjи су чули ужасан jаук и врисак дjеце и жена, како моле да се мало одмакну jер им jе тиjесно. Усташе су засуле жртве живим кречом и насули земљом. Ми коjи смо успjели побjећи, разбjежали смо се по Петровоj гори…”

Хрват Марко Скукан jе испричао: “Стануjем у кући Јозе Шућуревића. Имам што да видим. Јозо сваку ноћ долази кући око 23 сата. Руке су му крваве до лаката од кољачине у православноj цркви у Великоj Кладуши и неће да их опере него такав крвав спава. Маjка га куне и преклиње и говори му: “Стидим се сама себе и народа шта сам те у утроби носила, родила и одгаjила. Што то радиш од српског народа коjи нам никад ништа ниjе нажао учинио. Проклет, сине, био на овоме и ономе свиjету.” Јозо шути, па кад му досади добаци: “Шути, jа могу и тебе заклати…”” Чехо Дурановић био jе усташки стражар код заточених Срба у Српскоj православноj цркви у Великоj Кладуши. Његово свjедочење записао jе Ђуро Сремац у његовоj кући у Великоj Кладуши 1942. године. Чехо каже свом куму Ђури: “Куме Ђуро, наjгори су наши домаћи људи. Они коjи су до jуче били наjбољи приjатељи са Србима, сада су наjвећи кољачи и мерак им jе заклати и свога кума. Неће се смиловати на њихову молбу да их убиjу већ муче и кољу. Трбуља молила jе усташе да jоj не закољу слугу младу и лиjепу српску дjевоjку, али то ниjе ништа помогло. На кољенима ходала jе испред њих пред црквом, али се нису хтjели смиловати…”

О покољу српског народа у Српскоj православноj цркви у Великоj Кладуши и на Мехином стању свjедоче и сами извршиоци геноцида усташа од коjих наводим само неке њихове изjаве дате пред истражним органима 1945.

Јанко Стипетић, усташа у Записнику од 30. маjа 1945. године изjављуjе: “На подручjу Маљевца похватали смо 100 људи, а навечер одвели у Кладушу и затворили у православну цркву. Ишли смо по групама у цркву тући ухапшенике кундацима од пушака и батинама до изнемоглости. У моjоj групи ишли су тући ови усташе: Иван Вучетић, Мика Пушкарић, Јанко Обаjдин, Марко Обаjдин и Иван Скукан. Тукли смо док се нисмо заморили тучењем. Овако измрцварене и онеспособљене људе лакше смо везали и трпали у камионе те одвозили у канале противтенковских ровова у Мехино стање гдjе смо их поубиjали сjекирама и жељезним ватовима. Ја сам овога пута убио 15 људи (Срба) сjекиром ударивши сваког два пута иза врата, а затим га превалим ногом у jаму…”

Бутина Јоже Миjо из села Церовца jе 28. аугуста 1945. године изjавио: “Краjем jула 1941. године дошла су у Цетинград два камиона у коjе се укрцало нас 80 усташа под командом Баљка. Отишли смо у Кладушу и одмах почели хватати Србе. Ухватили смо 150 мушкараца, жена и дjеце. Потрпали смо их у три камиона и одвезли према Маџареву мосту до jедног већ ископаног jарка. Баљак jе зауставио камион, а ми смо с камиона скидали похватане и водили их до ископаних канала гдjе jе Баљак наредио да се не смиjе пуцати, него батом тући, тако да се не чуjе. Баљак jе припремио бат с коjим jе први четворицу сам убио показуjући нама како треба тући, а тада jе предао бат Ивици Салопеку из Фурjана, коjи jе тукао док се ниjе заморио. Тако су предавали и редали се jедан за другим док ниjе дошао ред и на мене. Када jе дошао ред на мене jа сам примио бат од Марка Бунчића Јожиног из Мариндолског Брда и убио сам батом три мушкарца и три жене, коjе су биле средњих година и jедног дjечака од 13 година. Тукао сам их батом у затиљак главе jер jе тако заповjедио Баљак. Када смо завршили убиjање сjели смо у камионе и отишли у Кладушу, а Муслимани су остали затрпавати побиjене жене и дjецу…”

Никола Браjдић, усташа из Подцетине испричао jе 26. фебруара 1946. године: “С нас 34 усташе из Цетинграда командовао jе Никола Рукавина из Слуња. Похватали смо у српским селима: Маљевцу, Рушевици, Комесарцу, Грабарскоj и Цетинграду 130 Срба. Затворили смо их у подрум жандармериjске станице. Као стражар улазио сам с оружницима и усташама у затвор па смо грабовим штаповима млатили те затворенике. Кад смо их испребиjали дошла су три камиона, а ми смо их онако испребиjане и измрцварене стрпали у камионе и одвезли на стрељање на Мехино стање. Ми смо их убиjали из пушака а босанске усташе су их тукле по глави батовима и по неколико удараца. Кад смо их потукли бацили смо их у готове ровове. Било jе људи (Срба) напола живих. По завршеном послу вратили смо се у Цетинград…”

Марица Обаjдин Јосипова, 30. jануара 1947. године изjавила jе: “У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу и спремала храну усташама. Видjела сам како доводе Србе и стављаjу у затвор, те преко ноћи воде на убиjање, а претходно их опљачкаjу. Једно jутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир. Када сам дошла до Лалића гаjа видjела сам тамо jедну жену коjа jе сjедила и била сва избодена ножем и крвава, а поред ње налазила се jама у коjоj су усташе потрпале убиjене Србе. Та женска говорила jе нешто, али jе нисам могла разумjети. Пришла сам њоj, ударила jе два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу и више ниjе показивала знака живота. То jе била Милка Зец из Зечеве Вароши. Послиjе сам накопала крумпир, повратила се у усташку зграду и причала им како сам мотиком убила. Док сам то причала, усташе су се смиjале и рекле да нека сам jе убила. Послиjе jе та жена закопана у долини Милке Чаврак…”

Мића Боговић jе испричао: “Сутрадан послиjе полагања заклетве, 3. аугуста 1941. године дошла су два камиона и jедан луксузни ауто пред школу Слуњ и ми смо се стрпали у камионе, а у луксузни ауто сjели су Баљак Витал и Марко Обаjдин. Кренули смо за Цетинград, гдjе смо се одморили и кренули према Маџаревом мосту. Ту смо распоређени по десетинама и водовима. Ја сам припао у десетину Миће Перака. Баљак и Обаjдин су наредили да идемо у српска села и да хватамо све и кога год ухватимо да доведемо у камион. Кренули смо у стрељачком строjу и наишли смо на српско село. Ту смо ухватили два мушкарца и 12 жена и дjеце. У другим селима нисмо успjели jер су Срби испред нас побjегли у шуму. Ове похватане смо одвезли и затворили у Српску православну цркву у Великоj Кладуши. Приjе затварања, одузели смо им све шта су имали код себе и повезали их жицом. Сутрадан смо поновно отишли у хватање према Петровоj гори. Тога дана ухватили смо 80 душа, а пљачкали смо до чега смо дошли. Моjа десетина ухватила jе 9 до 11 душа, а jа сам с усташом Николом Магдићем и Раушан Николом ухватио jедну фамилиjу од пет душа коjе смо предали Баљку с осталим похватаним народом. До камиона с осталим усташама пратио сам 35 душа. Похватане Србе стрпали смо у два камиона и одвезли их такођер у Кладушу и затворили са осталима у њихову цркву. Ми пратиоци њихови остали смо да их пазимо, а камиони су се вратили по усташе. Послиjе вечере позвао нас jе Марко Обаjдин у строj и одвео нас пред цркву гдjе нас jе распоредио по групама, у свакоj по пет усташа коjи су по реду ишли у цркву тући затворенике. Са мном су ишли: Никола
Паулић, Никола Мандић, Никола Ковачевић, Јосо Радочаj и Марко Обаjдин, коjи jе командовао петорици затвореника да дођу наприjед и рекао им да легну на трбух испред нас, а нама рекао да отпочнемо исте тући пушкама по циjелом тиjелу. Нарочито jе нагласио да их ударамо по бубрезима и костима. Ја сам тукао првога коjи jе лежао и имао jе око 30 година. Ударао сам га по леђима и по тиjелу све док сам чуо да jе жив. Тако смо их тукли 15 до 20 минута пушкама и циjевима од пушака. Након тога смо изашли ван а други су улазили. Кад се завршило тучом опет смо ишли у цркву да народ повежемо разним шпагама и штриковима. Приликом везања одузимали смо све вредниjе што су имали код себе, свлачили бољу робу и обућу. Кад смо народ повезали водили смо га из цркве и слагали у камионе, тако да jе први ред лежао на поду, а други сjедио на њима. Кад смо били готови у први камион сjело jе 10 усташа и одвезли се с тим народом до мjеста гдjе jе потучен, а исто тако и другим камином 10 усташа, међу коjима сам био и jа, затим Милић Боговић, Марко Обаjдин, Иван Обаjдин, Ивица Бишћанин и други. Када смо стигли до jаме, изашао сам с народом из камиона, а из првог камиона усташе су већ почеле тући народ батовима и бацати у jаму. Кад jе први камион испражњен, наставили смо из другога камиона вадити Србе и водити jами, а jа сам водио два човjека, четири жене и jедно диjете. Међу њима двиjе жене су биле у другом стању. Од њих сам убио jедно диjете, jедног мушкарца и jедну жену коjа jе била трудна, све са сjекиром по врату оштрицом. Када смо своj посао завршили, одвезли смо се у Кладушу, а поубиjани народ затрпали су
цивили из околице Кладуше…”

Иван Скукан jе испричао: “Када jе завршено хапшење и убиjање Срба у Слуњу и околици, отишло jе нас око 200 усташа у Цетинград с натпоручником Баљком, а тамо jе дошао и усташки сатник Месић са 10 камиона усташа те су отишли у акциjу према Воjнићу, а Баљак и Месић с Месићевим аутом отишли су код пуковника Ролфа у Топуско. Исти дан вратили су се из Топуског у Цетинград, а већ jе Муjо Мравунац са своjим усташама у Цетинграду похапсио све мjештане Србе коjе су Баљак и Месић потрпали у два камиона и одвезли према Маљевцу. Баљак jе остао на подручjу Цетинграда, Маљевца, Буваче и Кладуше с усташама и камионима. Народ су са камионима довозили у Кладушу, затварали у православну цркву, а по ноћи одвозили на Мехино стање и тамо убиjали. Муслимани су затрпавали жртве након завршеног посла. Натоварили су два камиона са Србима из околице Цетинграда и увече их довозили до куће Пере Туркаља у Горње Табориште гдjе су их убиjали из пиштоља и бацали у пећину. Након овог злочина Баљак jе поново отишао за Цетинград и поставио Николу Рукавину из Слуња за заповjедника мjеста Цетинград, а Марка Обаjдина за заповjедника Велике Кладуше. Затим се Баљак вратио у Слуњ и покупио златнину и вредниjе некретнине поубиjаних Срба у Слуњу, спаковао у ауто и одвезао се преко Воjнића у Загреб. Ја сам возио Баљка и задржао се у Загребу пет дана. Поново сам довезао Баљка у Слуњ. Након другог дана нашег повратка из Загреба дошло jе наређење од пуковника Ролфа Драгутина из Топуског да се имаjу распустити све тзв. дивље усташе и да се оснуjу помоћни оружници коjи ће политички дjеловати међу српским народом, jер су Срби отпочели дjеломично с нападима на усташе…”

Изjаве свjедока и извршилаца геноцида усташа чуваjу се у Окружном jавном тужилаштву Бихаћ под броjем К-150/55.

Опширниjе види: Хисториjски архив у Карловцу, Зборник 19, Котар Воjнић у НОР-у и социjалистичкоj револуциjи стр. 797-822. Мр. Ђуро Сремац и Петар Ерор: Прилози за изучавање масовног усташког злочина на Мехином стању 1941. године.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Текст преузет са адресе: http://jadovno.com/kalendar-genocida-30-jula-do-14-avgusta-1941-masovni-pokolj-na-mehinom-stanju/#.VrRjXNLhAdU