Аутор: Биљана Ристић, сликарка
Идеал (грч. идеа, лик, идеа, замисао, новолатински идеалис) узор понашања или крајњи циљ делања; оно што је удаљено од постојећег али може да буде критеријум за процену вредности постојећег.
У филозофији: највиша вредност, најбоље и највише бивствовање које је сврха самом себи; емпиријски недостижан узор који се остварује али никада потпуно.
У психологији: представа савршеног, обично праћена осећајима пожељности.
У човеку вековима присутна потреба за остварењем идеала постала је генетски код и обележје многих народа за достизање виших циљева.
Идеал за слободом један је од најснажнијих идеала сваког народа ма где се он налазио. Поготово ако је тај народ био под вековним ропством и изложен суровом животу. Такви услови изњедре у једном народу најсветије и најчасније идеале и од обичних „малих“ људи направе вође и хероје, а народ коме припадају учине поносним.
Таква је Хецеговина, такви су Херцеговци.
Таква је Невесињска пушка – устанак који су организовали и повели честити људи – домаћини, са идеалом слободе, коме је народ Херцеговине дао пуно поверење кренувши за њима.
Такви су Зимонић, Павловић, Радовић, Џомбета, Ковачевић, Тунгуз, Баћевић, Љубибратић, Перовић и многи, многи други.
Створили су три државе а они сами опет потпали под ропство. Организатори устанка кажњени за слободу, прогањани и они и њихове породице. Оставили су нам у задужбину нешто велико, нешто чиме се мало који народ и потомство може похвалити – свесност да смо њихови потомци који су у целом свету препознати када се каже Невесињска пушка. Оставили су нам ход високо уздигнутог чела.
На нама је да их не заборавимо и да их увек славимо.
Један од начина на који би могли бити обједињени, препознати и опет заједно је пројекат на изради њихових портрета на аутентичној подлози – камену, осликаних у секо техници. Портрети су музејског карактера са историјским подацима и биографијом о сваком устанику.
То је мали допринос мене лично, као аутора портрета, великанима свог народа и њиховом идеалу слободе који и данас светли.
Први од до сада урађених портрета. Петар Радовић је пред вама.
Војвода Петар Ћетко Радовић рођен је у селу Братач, код Невесиња, 1832. године. Свештеник Српске православне цркве је постао 1859. године. Невесињски Војвода је постао 1876. године.
У вријеме Чувене Невесињске пушке био је један од истакнутих организатора и вођа.
У том устанку против Турака био је на челу два устаничка батаљона: горњо-невесињског и доњо-невесињског, јачине дванаест чета. Такође имао је учешће и у устанку 1882. године (улошки устанак), Невесињских Срба против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. Умро је у свом Кифином Селу 14. 04. 1907. године.
На његовом споменику пише: „Свој народ је љубио, пастирски чувао и у борбу водио“.
Текст уз дозволу уредника портала преузет са адресе: http://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-1-vojvoda-petar-radovic/
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.