ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНИЦИ (2) – БОГДАН ЗИМОНИЋ – ВОЈНИК И КРСТАШ

Аутор: Биљана Ристић

Идеал за слободом у народу је најснажнији али и најсветлији идеал.

Он је попут вечно упаљеног жижшка светлости.

Он је попут неугасиве светлости ужеженог кандила чија светлост никада не нестаје.

Та светлост је сијала, сија и сијаће увек. Иста, равномерна, понекад слабо видљива а понекад толико јака да бљешти до неиздрживости.

Понекад се засени неком тамном нељудском снагом, али увек исплива, пукне својом силином и пуноћом.

Излије се на човека, избруси сваку мисао која је можда дуго чекала да сазри и да се обнови. Одагна сумње, страхове и заблиста јасна, неприкосновена, мирна и величанствена.

А мисао код устаника, код бораца за слободу увек је посебна, светлија, јаснија и чиста као река. Бистра свим својим током, незаустављива и непрекидна. Непресушна. Узвишена у сваком добу и времену и вредна оног јединог шта човек добија рођењем – живота.

Начин на који ће светлити та неугасива светлост зависи само од карактера човека. Томе нас је учио и подешавао један од великана борбе за слободу у устанку 1875. г. у Херцеговини, Богдан Зимоњић.

О њему причају поколења, сународници, пишу књижевници, историчари, и певају гуслари уз свети инструмент вечно гашеног слободоумља.

Кажу био је миран, стамен као стена, снажан као лавина, вредан и поштован.

О њему је забележио француски путописац Огист Мелан следеће:

„То је у исти мах војник и крсташ, свештеник и војсковођа, поп и војвода; то је у исто време национални бард, који пева, уз пратњу гусала, старе јуначке песме, српске и словенске. Високог стаса, физиономије која улива поверење, црне браде, прошаране сребрнастим власима. Он носи богат оклоп украшен сребрним токама, прслук богат, златом везен, о бедру му виси величанствен турски јатаган, полукружног облика, који је он отео неком паши. То је човек увек благ и љубазан, који је као српскоправославни свештеник, добио извесно образовање. Има манира и води рачуна о формалностима, говорио помало италијански, воли да расправља о науци и филозофији. Видећи овог великог ратника на његовом малом вранцу, човек би рекао да је умакао са неког другог света, да је то дух из оних давних времена када су народи и њихови господари, обузети светим немиром, обучени у своје најсјајније одоре, марширали, у метежу, да освоје Јерусалим“.

А Иво Андрић описујући Богданову десну руку каже како је „била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у понечему осећала успавана снага ударца из те руке…“

Његово понашање приликом аудијенције код Омер-паше Латаса, царског изасланика, било је по свему необично. Тешко се одлучивао да изговара ријечи, само је „лако трептао очима, његов глас је био блед и скроман“, сасвим неодговарајући снази његовог тела и мушком лицу. Зимонић је био шкрт не само у ријечима него и у покретима. Једноставно, личио је на „затворен град“. Андрић га описује као доброћудног, учтивог, али „загонетног и увредљиво уздржљивог“. Његова способност да говори тако да „не обавезује никог ни на шта“ излуђивала је његовог саговорника. Била је то, како смо стекли утисак, најбоља одбрана и најбољи напад. Зимонић не одустаје од ћутања и пристаје само на лаки покрет руком или на неку ријеч која није ни потврдна и одречна: „Ја, ко ће знати“. И када га описује као ћудљивог, загонетног и крутог, Андрић одједном открива да је тај човек „природан и слободан“, да таквога ни искусан сераскер у својој богатој каријери није сретао. И када му је царски изасланик говорио велике и крупне ствари: о помирењу „крста и некрста“, о стављању на прамо мјесто сиротиње и угледних људи; и када је говорио оно што су сви амбициознои људи кроз историју говорили – о успостављању правде у свијету, о стварању „породице срећних народа“, показујући тиме да је он, Омер-паша, један од оних људи који „жели све што човек може постати и бити“ – наилазио је на непробојни зид тишине.

У опису сусрета ове двојице људи још је занимљиво да је још важније то што један од њих, Омер-паша на крају одустаје од свега, не би ли само стекао Богданово поверење: „Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али једно хоћу: да ми вјерујеш“. И када ништа не помаже све се своди на круцијално питање, а то је питање вјере: „Је ли вјера Богдане?“, упитао је на крају царски изасланик. И тада се први пут отвара и Богдан: „Јесте вјера“.

И онда се пред оним чудним понашањем сераскера, који се крсти и говори о свом хришћанском поријеклу, наизглед се апсолутно и сасвим отварајући, опет догађа нешто неочекивано: Зимонић се враћа у своју затвореност, скривајући поглед својим великим састављеним трепавицама, остајући у свом учтивом и хладном љубопитству.

Иако је Андрић описао тренутак који је био „брз као кратка муња“, када је – док се Омер-паша крстио и покушао последњим напором да стекне Богданово повјерење – и Богдан отворио очи „природно и широко“ . Описујући његове крупне и простране, као у дјетета чисте беоњаче, описао је сву унутрашњу драму једног Херцеговца православца, чији поглед у том трену није био само зачуђен него и „убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“.

У том погледу, који је, „само севнуо, а одмах за тим се угасио и изгубио под спуштеним очним капцима“, Богдан је један од оних који неће ништа „до само да буде и остане што је“.

Па како онда не постати војвода?

Како не постати и остати један од најсјајнијих бисера Невесињске пушке и херцеговачког устанка?

Богдан Зимоњић (1813-1909)

Рођен је Гареву код Гацка, а упокојио се у Пустом пољу код Гацка 1909. године. Био је поп и војвода гатачки. Истицао се у локалним устанцима који су се јављали после 1852. године у Херцеговини. После сукоба Луке Вукаловића са црногорским двором, 1862. године Црна Гора је поставила Богдана Зимоњића као свог човека за Херцеговину. Након што га је 1864. године књаз Никола поставио за сенатора, стално се настанио на Грахову. У великом устанку у Херцеговини (1875-1878) Богдан Зимоњић је био један од најпознатијих устаничких вођа.

Текст уз дозволу уредника портала преузет са адресе: http://slobodnahercegovina.com/hercegovacki-ustanici-2-bogdan-zimonjic-vojnik-i-krstas/