Друга половина 19. вијека у, од стране Аустро-Угарске, окупираној Босни и Херцеговини, вријеме је када српска национална мисао долази до изражаја и код босанско-херцеговачких муслимана. Пре свега српском националном покрету прилази значајан број образованих муслимана. Муслиманске народне масе биле су растрзане између наметања „босанске нације“, затим идентификације само по својој вјери као муслимани, носталгије за Османском империјом, хрватског националног покрета и српског националног покрета.
Православни Срби у БиХ тога времена, који су се борили против асимилације и негирања Срба и српског језика и историје у БиХ, наилазили су на велике репресије од окупационих власти. Срби муслимани били су изложени можда још и више тим репресалијама које нису долазила само од стране окупационог система, него и од других муслимана који су сарађивали са окупатором или пак свој идентитет везивали искључиво за вјеру.
Аустро-Угарски окупатор је већ на почетку окупације добро знао да треба направити раздор између православаца и муслимана у БиХ. Тако се у ћесаревој наредби главнокомандујућем окупационих снага у БиХ, генералу Јосипу Филиповићу у вези српско-муслиманске сарадње каже се:
„Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спријечите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, окупацији непријатељске аспирације.“
Овај текст је кратка прича о тројици храбрих Срба муслимана из Мостара, града у Херцеговини где су рођени неки од најпознатијих Срба попут Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Владимир Ћоровић, и многи други.
Мехмед еф. Спахић
Мостарски хоџа Мехмед еф. Спахић био је један од најзначајнијих Срба муслимана који је заступао српске националне интересе крајем 19. и почетком 20. вијека. Његово дјеловање сметало је и Калајевом режиму у БиХ и муслиманима који су били сарадници окупационе власти и који су заговарали вјештачку „босанску нацију“.
Мехмед еф. Спахић је позивао муслимане да не буду „кукавице“ него да траже „право своје, нек се види Србин што је.“ Окупациона власт уз помоћ себи лојалних муслимана организовала је координиран притисак на Спахића. Чак су покренули и казнени поступак против њега, како би га натјерали да се умири и да порекне своја родољубива осјећања и како би дали примјер другим муслиманима склоним да „скрену у српску матицу“.
Након свега овога Спахић је приморан да се јавном изјавом одрекне свога српства. Ипак, стремљења и осјећања његове душе и разума осликава ова његова пјесма:
Што помињеш прошлост мени,
та преда мном јасно стоји.
Ја познајем поријекло,
праотаца, дједа моји!
И ја чујем гласе, што их,
с њина гроба вјетар вине:
Србин буди чедо наше,
или проклет био сине!
Можда мостарски ефендија заслужује да ова пјесма уђе у читанке у Републици Српској а зашто не и у Србији.
Осман Ђикић
Осман Ђикић најплоднији је пјесник и писац Срба муслимана крајем 19. и почетком 20. вијека. Познавао се и дружио са Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем, Омер-бегом Сулејманпашићем, Авдом Карабеговићем и многим другим угледним Србима тога доба.
Још у гимназијским данима окупационе власти су забиљежиле да је „најрасписанији и најраспјеванији присталица“ српске националне мисли међу муслиманима у Мостару.
Као и други српски национални радници и Ђикић је имао проблема са окупационим системом. Пошто је избачен из мостарске Гимназије, исту је довршио у Цариграду, а затим у Београду (1900.-1903.) завршава трговачку академију.
У годинама изгнанства настају три Ђикићеве збирке поезије. Са својим пријатељима пјесницима Омер-бегом Сулејманпашићем и Авдом Карабеговићем, издаје 1900. године збирку родољубивих стихова „Побратимство“.
Након „Побратимства“ слиједи збирка пјесама религиозно – дидактичких стихова „Муслиманској младежи“ (1902) и збирка љубавних пјесама „Ашиклије“ (1903). Када се вратио у своју Херцеговину наставио је свој национални рад.
Покренуо је 1906. године са својим побратимом Омер – бегом Сулејманпашићем први муслимански лист у Херцеговини „Босанско – херцеговачки Гласник“ кроз који је ширио српску мисао међу муслиманима. Написао је и три драме: „Златију“, „Стану“ и „Мухаџира“. Свој патриотизам Ђикић је најбоље исказивао кроз стихове:
„Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепет, нит се молит вама,
Нећете препаст очи соколове,
Овога свјета најжешћим мукама!“
Написао је и химну Срба муслимана:
„Хај, нек јекне пјесма лака,
Чедо нашег срца, жарка,
Нек напуни св’јет!
Мис’о наша света чиста,
Ко прољетно сунце блиста,
Ко априлски цв’јет.
Нек одјекне, нек се ори,
Наша нам је душа збори,
Појмо сложно ој!
Света вјера нам не крати
Именом се својим звати,
Љубит’ народ свој!
Појмо пјесму, браћо мила,
Правда ј’увјек побједила,
Правду воли Бог.
У помоћ ће Аллах бити,
Свету своју милост слити
Врху праведног.
Појмо пјесму, нек се вије,
Нека братску љубав сије
Кроз наш завичај!
Српска вила ено хити,
Да нам ловор-вјенце кити,
Појмо сложно хај!
Рад и борбу Османа Ђикића прекинула је опака туберколоза од које је умро у 33 години живота. Од многих родољубивих пјесама које је Осман написао бар неколико њих заслужује да уђе у српске читанке, ако се наравно одговорни за тај посао сјете нашега Османа.
Мујо Пашић
Угледни судија из Мостара, рођен у старој српској породици Пашић, Мујо је своје родољубље платио главом. Након успостављања НДХ и доласка усташке власти у Мостар 1941. године, за Србе тога града дошли су тешки дани. Одмах су на снагу ступили антисрпски закони који су били претече геноцида над Србима у НДХ.
Међу првим усташким наредбама била је она, да Срби (мислећи само на православне) предају своја бицикла у одређен дан. Мујо Пашић је, сматрајући да се ова наредба односи и на њега, међу првима дотјерао своје бицикло. На то му је један од усташа рекао:
- Зар ти не знаш да се наше наређење тиче само Срба, а ти ниси Србин?
Мујо је на то одговорио:
- Ја нисам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осећали и када је свањавало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене, и ево вам бицикло.
Усташки „стожерник“ у бјесу је притрчао и ударио Мују шаком у нос из којег је потекла крв. Након овога Мујо је поносито усташама рекао:
- Бог и Српски народ неће вам остати дужни. Заборавили сте колико је коштала српска крв Турке, Швабе и Мађаре. Ничија није до зоре горила, па неће ни ваша.
Мују су од усташке каме спасили протести и заузимање угледних муслимана. Једно вријеме је провео у затвору, да би био пуштен на издржавање кућног притвора. Чим се нашао на слободи, са два сина и браћом Поповцима, отишао је невесињским четницима.
Током рата обилазио је муслиманска села, одвраћао сељаке од сарадње са усташама и комунистима заговарајући добре односе са православцима. Пред крај рата бива заробљен од Њемаца и предат усташама. Живот је окончао мученички у логору смрти Јасеновац гдје је жив спаљен.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.