С. Б. нас је путем мејла подсјетио на србско родољубље међу муслиманима Босне и Херцеговине крајем 19-ог и почетком двадесетог стољећа, што најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака „Аманет од Ђеда”, објављена у Босанској вили, 1898-е, па каже:
АМАНЕТ ОД ЂЕДА
У долафу мога Ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу Иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа Мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је!
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја се збуних –
А он рече: ‘Нека, нека!
Истог Ђурђа, љубили су
Наши Преци ко Свечари,
Па зар да је ђунах љубнут’
Што љубљаху наши стари?!
Ал’ ти н’јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
Пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца’.
Тако Ђедо, ал’ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам Иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета
Да србујем како треба!
Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе пред аустријским властима као и саплеменици, Срби Православни.
Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени Четник код Војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912-е године, у борби против Турака.
Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења.
Чланови “Младе Босне“ и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су и мухамеданци Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други.
Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у Србској Војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту и одликован је “Карађорђевом звездом“.
УСТАЈТЕ БРАЋО!
Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит’ храм!
Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот’ црног врага водити рат!
Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!
Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић
Tu srpsku svest kod muslimanskih ustanika, prepoznao je nemački istoričar i pisac Leopold Ranke. U knjizi Srbija i Turska u devetnaestom veku, Ranke će, na str. 114, navesti da su Srbi muslimani pevali:
“Mi idemo na Kosovo ravno,
Gde nam stari slavu izgubiše,
Staru našu slavu prađedovsku.
I mi ćemo na polju Kosovu
Il’ izgubit vjeru i junaštvo,
Ili ćemo, ako Alah dade,
Dušmanina svoga pobjediti,
I u Bosnu vratiti se slavno“.