Споменули смо, да је Лудвиг мађарски, умјесто да угоди папи и да удара на Душана, окренуо оружје на Далмацију, коју је себи и покорио, и ради чега је – узгред да споменемо – био од папе укорен. То је било 1357. Године. Послије тога, и за живота Лудвигова, Далација је била фактично под мађарском круном. Умре 1382. Лудвиг, а ради нашљедства ма ађарском пријестолу, почиње одмах у Мађарској унутрашњи немири, који лишавају државу оне моћи, коју је дотле показала била. Овом приликом није могла да се млетачка република ускористи у тежњама својима на Далмацију, јер је дотадшњим ратовима била истрошена; али се зато знао тијем ускористити моћни тадашњи босански краљ Стеван Твртко, који пруживши власт своју на јужну Далмацију, одлучи покорити себи и сјеверну Далмацију.
Још за живота краља Лудвига, Твртко је смишљао, како би покорио себи ту земљу, те проширио границе босанске државе дуж јадранског мора до Задра. Кад се Лудвиг бавио да добије пољску круну (1370), Твтко почне извађати тежње своје према Далмацији, и то тијем, што је почео слати у Далмацију своје људе, који су имали да му спреме земљиште за коначно остварење његових тежња, кад ваступи згодно вријеме. То су били већином трговци и обртници и у опће људе на које се Твртко могао као на вјеште људе у своме послу поуздати; а са тим људима прешло је и много босанских тежака са својим породицама, који су имали да заузму одређена им поља.
Далматинска кроника биљежи, да је 1371. Године прешло у Далмацију много српскога народа, и да су заузели и утврдили се у брјеговитим странама Далмације (prendono sede velle nostre terre montane).За 1373. Годину Фарлати спомиње да је тога народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на се обратили пажњу и папе, јер су били православне вјере (Vlachi schismatici). За год. 1375. Луције наводи, да је много тога народа заузело било земље около Трогира, и да је градска муниципија морала силом запријетити, да не заузму и сам Трогир. Вјештина тих босанских Срба у Далмацији у радњама њиховима била је толика, да су се становници неких приморских градова чак отимали, да би се међу њима настанили.
Шибеничка муниципија закључком савјета од 25. Фебруара 1383. Забранила је била улаз у град тим босанским Србима, али је морала одмах и опозвати ту забрану, јер су јој се грађани противили. И за кратко вријеме ти босански Срби имали су важан глас у свим јавним дјелима и Задра и Шибеника и Обровца, па и других важнијих далматинских мјеста.
Овим сеобама босанских Срба у Далмацију било је за мало година спремљено Твртку сигурно земљиште. Кад су у највећем јеку били поменути унутрашњи немири у Мађарској, Твртко одлучи да изведе своју намјеру са Далмацијом. Почне са Клисом, који лако освоји. Освојивши ту главну далматинску тврђаву, пут му је тако рећи отворен био у сву Далмацију. И збиља, 1390. Године Твртко је био господар све Далмације, од Велебита до Котора, осим јединога Задра, и Дубровника са околином.
За вријеме ових српских сеоба у Далмацију под Твртком утврдиле су се биле још јаче у Далмацији оне српске насеобине, које су биле почеле прије 100 година, а које су се оснажиле биле около половине овога вијека. Од Тврткова доба Книн постаје српским мјестом. Кад је Твртко освојио тај град – пише Фарлати – и не могући га стави ни међу босанске ни међу херцеговачке градове, а завладао је био и дијелом Србије (Rasciae), нашао је згодним уписати тај град међу српске градове, и од тога времена Книн заузима мјесто међу српским градовима и зове се српским мјестом.
По плодовима благословена је била Тврткова влада у Далмацији од самога почетка свога. За његово вријеме и православна се вјера јаче утврдила у Далмацији, и чвршћи је корјен ухватила ту православна црква. Твртко је велики поштовалац, и бранилац те вјере био.Наш љетопис при год. 1390. биљежи, да „краль Стефанъ Твердко бяше орудје Божiаго Промыела ради утвержденiя нашея сватыя православныя въры въ нашемъ отечествiи.“ Описује затим жалосну битку на Косову, и како је Твртко послао био много своје војске у помоћ кнезу Лазару, а противу Мурата, али да се та војска морала повратити, кад је војвода Влатко видио Бранковићеву невјеру. Наводи тада, како су Турци напали били и на Босну, али како их је босанска војска исте 1389. Године потукла до ноге. Сувремено да је друга босанска војска славодобитно продрла преко ријеке Цетине све до Јадранскога мора „и ради воспоминанiя“, продужава љетопис, „тоя славня побъды надъ Турками, благочестивый Стефанъ Твердко возблагодари Господу Вседержителю еоруженiемъ повыя церкви въ славу и честь Христа Спасителя на ръцъ Цетини, издавъ особенную граммату въ кралевскомъ своемъ дворъ въ Сутъецъ еъ богатыми дарами; но ејю же церков потом безсовети латинне похитиша“.
Ово је без сваке сумње она црква, коју 1512. Турци разорише, а чије се рушевине још и данас виде на врелу Цетине, и које је храм Вазнесенија ГОсподње, а коју зову данас „св. Спас“. Ради ове цркве, коју фратри на силу отеше, борили су се дуго православни Цетињани, док исти фратри не измамише у априлу 1699. Проведиторски декрет, да тобоже они имају право на ону порушену цркву, а не православци. Сили се правосл. Цетињани морадоше покорити, премда су свјесни они и данас, да је то њихова црква, коју ће они прије или послије морати добити за православље.
За вријеме владе Стевана Твртка у Далмацији отворене су биле и многе друге цркве у сјеверној Далмацији ради православнога богослужења, од којих нам се спомиње црква св. Јована крститеља у Брибиру и једна црква у Клису, и православље је за то вријеме напредовало, како у Далмацији, тако и у Босни. Само што је мало на жалост трајала Тврткова влада у Далмацији. Наступа послије њега неопредјељено стање у Далмацији а то због слабљења краљевске моћи у Босни и због супарништва ради Далмације међу претендентима мађарске круне: Владислава и Сигисмунда.
Послије Трвтка, ступио је на краљевски босански пријесто Стеван Дабиша, који не само што није могао да се стара о Далмацији као ТВртко, него није имао снаге ни да је под својом влашћу уздржи, а главним начином с тога, што је морао да саму Босну чува од Турака, који пошто су послије косовскога боја стали били чврстом ногом у српским земљама, не престајаху ни Босну узнемиравати.
Аутор: Марко Марјановић
Књига; Православна Дламација; Поглавље; Четврти период, 1075-1420, дио; 10, страна; од 143 до146.
https://archive.org/stream/pravoslavnadalma00mila#page/142/mode/2up
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Velika greska je tvrditi, da je Knin od vremena Tvrtka Kotromanica – srpski grad. Za ime Boga, Srbija je osnovana 490. godine, s glavnim gradom Skadrom. O tome pise i Andrija Kacic Miosic u 18. stolecu. Pa cela Dalmacija je bila sredisnji deo Srbije, a do Nemanje su bila 42 srpska vladara. U to vreme je Hrvatska bila plemicka oblast u Srbiji, kao i: Raska, Zeta, Bosna…
Koga zanima istinita povjest (istorija), moze to procitati i u mojoj knjizi – „I od Istre do Drine Srbija“, Izdavac „Miroslav“, Beograd, Goce Delceva 15, tel. 011/2970875, mirmi011@gmail.com Knjiga se moze poruciti i postom, ili kupiti na ovoj adresi, od 16,00 do 18,00 casova svakog radnog dana. Koga zanima, zanimljiva je i moja knjiga – „Hrvatske u Srednjem veku nije bilo“ – kod istog izdavaca.