Загонетно је било поријекло новог краља, мало познатог прије него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка I, а други да је само рођак Котроманића по женској линији и да се у стварности презива Христић…
Тог 24. августа године 1415. од рођења Господњег, јутро је било ведро иако свјеже. Чим је устао, госпар Иван-Џиво Гундулић, дубровачки властелин и поклисар на двору босанског краља, започео је рад на свом извјештају. Волео је да ради у обзорје, праћен птичијим хором, у вријеме кад га још нико не узнемирава и кад су му дух и мисао сасвим јасни, попут погледа на тек осунчане ливаде и зеленило босанских шума које је видио кроз окно. Иако још дремљив због касно завршене краљеве гозбе, госпар Џиво је тог јутра био задовољан. На столу је лежао плод његових вишемјесечних напора на двору – повеља којом је краљ Остоја свечано обећао да ће након толико година Дубровнику исплатити дугове које је направио његов претходник на пријестолу. У затвореном ковчегу лежала је и прва кеса дуката коју му је краљ лично дао – знак да је обећање о испуњењу дуга озбиљно. Посланик још једном задовољно прелете погледом преко редова у повељи коју је добио након више мјесеци који су протекли у молбама, пријетњама, обећањима:
…Услишисмо прошњу поклисарев дубровачких и створисмо им милост, и записасмо на ових наших повељах – да им платимо дви тисући и пет сат и педесет дукат, што им је остал дужан брат краљевства ми, бивши славнога споменија господин краљ…
Породица Котроманића
Након овог успјеха, размишљао је госпар Џиво, сљедећи пут ћу, умјесто у босанске гудуре, ваљда добити неки славнији задатак, рецимо код султана у Цариград или у Млечане! Затим се посвети послу који му је чинио посебно задовољство – да за дубровачко Вијеће припреми извјештај о владајућој породици Котроманића и о личности краља Остоје, човјека о чијем се поријеклу мало знало. Џиво је око себе прикупио доста разних записа, као и преписа повеља. Желио је тог јутра да уради што више. Чекале су га велике дневне обавезе јер је краљ најавио сабор на коме је требало да буде усаглашено помирење између два завађена босанска великаша – Сандаља Хранића и Павла Раденовића. Већ неколико дана племићи су се окупљали на двору у краљевој Сутјесци. Задубљен у посао, поклисар заборави на околину и предео пред собом.
…Кад је Котроман дошао у Босну и нашао је без господара, лако ју је заузео… Пошто је породица Котромана током времена добила велико потомство, сви су се по Котроману називали Котроманићи. Некад су то били банови, а некад кнежеви. У њиховој владавини било је добро што су они одржавали Босну слободну са старим обичајима…
Џиво је писао о старим владарима, о онима који су уздигли славу „русага Босанског”, али који су често чинили много муке Дубровнику и његовим трговцима: о Кулину бану и Матеју Нинославу, о
оцу и сину Пријезди, па о Стефану Котроману, као и о његовом знаменитом сину Стефану Котроманићу који је не једном потражио заштиту од непријатеља иза тврдих зидина Дубровника.
…Кад је Стјепан видјео разјареност великаша, повукао се са својом мајком Јелисаветом у Дубровник… Поменути бан био је много привржен граду Дубровнику, чији су трговци, којих је било много у његовој земљи, слободно трговали по цијелом краљевству…
Описао је затим како је Стефан Котроманић проширио власт, освојио Хум (данас Херцеговина) од Србије и удвостручио земљу владајући „од Саве до мора, од Цетине до Дрине”. Задржао се и на опису „вјере босанске”: У Босни је много јеретика, а посебно патерена. Они живе без свете тајне, без жртве; не крсте се, зазиру од крста и називају се и богумили. Свештеници им не носе народна имена, као што су: велики дјед Радослав, гост Милутин, старци Радомир, Жунбор, Вучко и ктому.
Започе након тога повјест о Стефановом синовцу и насљеднику, највећем од свих Котроманића – о краљу Твртку. Читајући извод из повеље краља Твртка из 1378. године, Џиво се присјети како је, као дјечак, слушао приче свог оца, који је као дубровачки поклисар присуствовао у манастиру Милешева Твртковом крунисању за србског краља:
И одох у србску земљу желећи и хотећи ојачати престо родитеља мојих. И тамо венчан бих дарованим ми венцем на краљевство прародитеља мојих Богом постављени Стефан, краљ Србљем и Босне и Приморју и Западним странам…
У једном запису неког дијака (писца) из Полимља, поклисар је нашао родослов којим је поткријепљено Твртково право на насљеђе круне Немањића:
Овај би први Урош, храпави краљ. И роди са својом супругом Јеленом Стефана (Драгутина) краља који је држао Сремску земљу и Усору… А Стефан краљ, који Срем држаше, са својом супругом Каталином, кћерком краља угарског, роди Владослава, Урошица и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана, босанског бана, Нинослава и Владислава. И Владислав роди Твртка бана и Вукића…
Задубљен у писање, поклисар није обраћао пажњу на повике из дворишта. Размишљао је о судбини великих и малих људи, породица, држава. Краљ Твртко искористио је распад централне власти код својих сусједа – у Србском царству и у Угарској – да учврсти своју власт и да прошири Босанску државу далеко на исток и на запад, па чак и да покуша да обједини многе србске и хрватске земље. Заузео је област србског жупана Николе Алтомановића, затим Котор, као и већи део Далмације: Сплит, Клис, Книн… Али, с братом се тукао и наслијеђе није осигурао. Након његове смрти, великаши су се поново дограбили за гуше и разграбили посједе. Твртков насљедник – краљ Дабиша – бијаше лутка у рукама моћника. Након његове смрти за краљицу је проглашена Дабишина жена Јелена Груба – прва и једина наша жена која је у средњем вијеку званично постала врховни владар. Поклисар нађе препис њене повеље упућене Дубровнику:
Ми, госпођа Јелена, по извољењу Божијем краљица Србљем, Босне и Приморју и Западним странам и ктому… хотјесмо и заповидјесмо да не буде царине неиједне прије Стона на Маслини и на Сланом, од сада и довијека…
Захваљујући женама, име породице Котроманића широко се прочуло по европским дворовима. Једна од Котроманићки (Марија) бијеше удата у породицу знаменитих љемачких грофова Хелфенштајн. Друга (Катарина) удала се за још чувенијег грофа Цељског. Али, најславнију и најтрагичнију судбину имала је Елизабета (или Јелисавета), кћи бана Стефана Котроманића, која се удала за великог угарског краља Лајоша (или Лудовика). Вјероватно је ова веза са угарским Анжујцима, потомцима француских краљева који су у грбу имали љиљане, донијела овај цвијет и у босански грб Котроманића. Елизабета је родила три кћери, од којих је једна наслиједила краљевину Угарску, а друга Пољску. Била је регент у вријеме кад се распламсала борба око наслијеђа угарске круне. Трагично је завршила. Побуњени великаши су је заробили и удавили пред очима њене кћерке.
Злочин на Пареној Пољани
Као у Угарској, и у Босанском краљевству великаши су били једини стварни закон. Моћни херцег (војвода) Хрвоје Вукчић Хрватинић дуго је сам „ведрио и облачио” по Босни. Кад је остарио, власт у држави преузео је Сандаљ Хранић, хумски војвода, који је заједно с војводом Павлом Раденовићем 1398. године на престо довео новог босанског краља – Остоју.
Загонетно је било поријекло новог краља, мало познатог прије него што је добио круну. Неки су тврдили да је ванбрачни син Твртка I, а други да је само рођак Котроманића по женској, „танкој” линији, и да се у стварности презива Христић. Остоја се и физички разликовао од Котроманића. Никада није говорио о свом поријеклу, нити је спомињао претке у краљевским повељама. И поред свих покушаја, поклисар Џиво није успео да открије истину о краљевом рођењу, око ког је лебдио вео тајне. Надао се да ће истину можда сазнати од војводе Павла Раденовића, силног господара Источне Босне и Конавла, који је с краљем био повезан преко војводине рођаке, а Остојине жене. Али, однедавно, краљ се зближио с Павловим супарником, хумским војводом Сандаљем Хранићем. Задубљен у мисли, госпар Џиво Гундулић одједном се прену зачувши галаму и дозивање. Драматичне догађаје тог дана нећемо препричавати, него тачно пренијети онако како их је описао сам поклисар у аутентичном писму које је сачувано у архиву Дубровачке републике.
Јутрос рано отишао је краљ Остоја са својим сином и великашима јашећ у равницу… Ја остадох код куће да напишем неке листове; кад дође к мени слуга кнеза Павла (Радиновића), устадох и скочив на коња пођох за њими и стигох их негдје около Сутиске… Кад бијасмо близу мјеста које се зове Парена Пољана, војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине сви његови људи. Умах нато даде краљ Остоја свезати кнеза Петра Павловића (сина војводе Павла); војвода Вукмир пако повуче натраг кнеза Павла Радиновића мада сам га ја молио да не буде крви међу њими. Мени се је све чинило да је то дјетиња играрија, јер не бијеше међу њима још ниједнога ударца. Кад је на то кнез Павле почео бјежати, мишљах да ће га само свезати. Ну у то дође кнез Вук, а неки од Сандаљевих људи одруби му главу; други опет одруби главу кнезу Павлу Радиновићу и он паде мртав…
Потресен, поклисар је затражио објашњење од војводе Сандаља Хранића, који му је одговорио:
Јеси ли се надао да ћеш ово видјети? Ето по милости Божијој ја чиним и вршим правицу како и ви господа дубровачка чините; јер, ко издаје Дубровник, губи главу. Тако и ја чиним с другими неверними Бошњани!” Поклисар изброја укупно четворо убијених људи, као и још двојицу рањених, па закључи свој извештај на следећи начин: „Господо, по мом мишљењу у овој ствари нико није имао удела осим Сандаља и краља Остоје…
Поклисар је ускоро тужног срца напустио Босну не завршивши повијест о Котроманићима. (Неколико вијекова касније то ће учинити један други Дубровчанин, по имену Мавро Орбин.) Знао је да подјела рађа нове подјеле, да злочин тражи освету и да су босански великаши прешли све границе међусобне мржње. Из даљине, из Дубровника, могао је само да прати даље догађаје у несрећном краљевству „добрих Бошњана”. Тајну правог поријекла краља Остоје неће дознати, а она нам ни до данас неће бити сасвим откривена.
„Босна шапатом паде”
Крвави обрачун у августу 1415. године уздрмао је темеље босанске државе и постао нови чин повијести о слабим краљевима и о вјероломним и себичним великашима. Већ у јесен 1416. године Дубровчани пишу угарској краљици: „Босна је потпуно опустошена, а властела припремају међусобну пропаст.” Синови убијеног војводе Павла Раденовића позвали су турску војску у помоћ. Године 1416. Турци запосједају утврђење Врхбосну, у самом срцу Босне (код данашњег Сарајева). Остоја и његови немоћни насљедници показали су се као људи мало достојни својих претходника – Стефана Котроманића и краља Твртка. Попут лутака у пантомими, играли су споредне улоге на сцени на којој је једина тема била како ће „већа риба прогутати мању”. Тако су кнежеве Санковиће уништили војводе Павловићи, Павловиће су покорили херцези Косаче, а Косаче су, као и сви остали босански и балкански владари, Котроманићи, србски деспоти, бугарски и грчки цареви и многи други, завршили као турски вазали. На многим босанским стећцима остали су надгробни натписи који као неки окамењени, сетни ехо подсећају на поносне племиће нестале у насиљу тог доба. На споменику Радоњи Ртковићу код Гацког пише: „Погибох под градом под Кључем, за свога господина војеводу”; на стећку Прибисава Петојевића из Љусића записано је да је погинуо „служећи верно бану Твртку”; на гробу Богчина Стипкова стоји: „Дружино, жалите ме, млад са овог свита отидох, а један бих у мајке…”
Краљ Остоја умро је 1418. године. Наслиједио га је син Стефан Остојић – још слабији владар – који је ускоро изгубио власт за рачун другог Котроманића: Твртка II. Овог је накратко збацио рођак Радивој, „војвода од Врандука”. Након Тврткове смрти 1444. године, круну је задобио Остојин трећи син Стефан Томаш, кога је Мавро Орбин овако описао: „…Томаш је био лукав, превртљив и непостојан у својим дјелима.” Много тога покушао је Томаш за свог краљевања – укључујући и свечано одрицање од богумилства и прихватање католичке вере – али није успио да оснажи власт нити да очува краљевство. Судбина Томашевог сина, посљедњег од Котроманића – Стефана Томашевића – да није тако трагична, личила би на фарсу. Стефан је изгубио двије државе, а и живот, не пруживши озбиљан отпор. Након што се оженио србском наследницом Јеленом (Јелачом) Бранковић, Стефан Томашевић три мјесеца носио је титулу србског деспота, да би 20. јуна 1459. године Турцима без борбе препустио тврђаву Смедерево и цијелу деспотовину. Ништа славнија није била ни његова последња улога у Босни. Краљ је покушао да побјегне пред турском војском, али је у тврђави Кључ ухваћен и погубљен 1463. године. Тада су погубљени и остали одрасли Котроманићи – кнез Радивој и његов син Твртко.Хроничар из тог доба записао је да Босна „шапатом паде”. А један историчар из 19. века забележио је да је „Босна веома болесна била, чим не могаше ни јуначки погинути…”У блиједој галерији посљедњих Котроманића издваја се трагична слика једне жене – босанске краљице удове. Катарина Косача, друга жена Стефана Томаша, умрла је 1478. године у туђини. Посљедње дане провела је у некој кући у Риму, близу Трга светог Марка, код Ватикана. Никада није прежалила своје двоје дјеце које су Турци као мале заробили приликом пада Босне и одвели у Турску, гдје су их превели у ислам. Катарина се обраћала на све стране покушавајући да дјецу извуче из Турске. У једном тренутку намјеравала је да оде султану, али се разбољела. У тестаменту краљевину је оставила дјеци – уколико поново постану хришћани – а у супротном, насљљедник је требало да буде папа. Мавро Орбин забиљежио је словенски натпис на њеном надгробном споменику у цркви Арачели у Риму:
Catharini Chraglizi Bosanscoi… Tomasca craglia zeni, koja zcivi godina LIV, preminu u Rimu na lita Gospodina MCCCCLXXVIII, na XXV dni okotobra…
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.