Пустошење централних српских земаља од стране Турака утицало је на то да се створе нова политичка језгра, како на северу тако и на југу. Етничка свест о припадности српском народу била је током средњег века жива у босанској држави, али су политичке околности и посебна верска опредељеност већег дела становништва допринели да се развију осећања о припадности босанској држави. Таква осећања постала су снажна у доба бана Стефана II Котроманића, па он због тога своје истакнуте поданике назива „добрим Бошњанима“ или једноставно „Бошњанима“. Бан Босне и представници његове државне управе називају поданике Немањића по правилу Рашанима, а не Србима. Коришћење поменутог термина на посредан начин упозорава да је бану Босне било јасно да Срби живе и западно и источно од Дрине. Једни у Босни, па су то „Бошњани“, а други у Раси или Рашкој, па су то „Рашани“ Временом су између њих створене осетне разлике. Срби у држави Немањића прихватили су православље и владарску светородну династију Немањића, док су Срби у Босни прихватили јеретичку „цркву босанску“ и незаменљив владарски род Котроманића, из којег су бирали своје банове. Њих није красио светитељски ореол Немањића, али су они према архаичном обрасцу једино били достојни да понесу банско достојанство. Видљива је сличност у привржености династији, односно владарском роду, као и разлика у верском, односно идеолошком опредељењу, а такође и у политичком одређењу. Последња два чиниоца спречавала су уједињавање српских земаља источно и западно од Дрине.
Крунисање краља Твртка I Котроманића за краља Срба унело је једну нову компоненту у босанску државност. Он је бар номинално постао носилац врховне власти код Срба, па је због тога украшен свим инсигнијама српских краљева: круном, престолом, скиптром, грбом, оружјем и одећом. Носиоци државности у његовој држави су пре свега Срби, па су они стављени на прво место у краљевској титулатури, а онда су то велике историјске области и њихови становници Босне, Приморја, Хумске земље, а повремено и Хрвати, као [1] и становници других крајева. Са увођењем Срба на прво место у краљевској титулатури оснажена је српска државност у босанској држави, али се она није могла свуда подједнако учврстити. Велике сметње причињавала је различита верска опредељеност становништва, а пре свега властеле.
У централним, западним, па и северним деловима босанске државе било је много припадника „цркве босанске. На југу и југоистоку преовлађивало је православно становништво. Католика је највише било на југозападу, али су зато њихове мање или веће оазе постојале широм босанске државе.[2] Ово је само најгрубља подела по конфесионалној опредељености, која је свакако утицала на јачање или слабљење српске државности на одређеним просторима. У крајевима којима је загосподарио велики босански војвода Сандаљ, а потом његов наследник Стефан Вукчић Косача, деловале су две православне митрополије: Милешевска и Лимска, односно Хумска.[3] Ова последња имала је седиште у манастиру Св. Апостола у Бијелом Пољу. Верски утицај, а са њим и идеолошки, који се ширио из ових митрополија, њихових цркава и манастира, непрекидно је освежавао српску државност на просторима под јурисдикцијом поменутих митрополија. Не би се смела занемарити чињеница да су посебан утицај вршили и католички центри у Приморју, тачније Сплитска и Дубровачка надбискупија. Њихов је утицај био снажан у долини Неретве и западно од ове реке у Крајини, односно Макарском приморју. Припадност католичкој цркви у то доба није претпостављало и гашење српске етничке свести. О томе изричито говори повеља, којом је војвода Ђурађ Војсалић потврдио 1434. године све земљопоседе властели и браћи Радивојевићима. Главнина њихових земљопоседа налазила се западно од Неретве, а међу њима се изреком помињу градови: Вратар, Нови (на Неретви), Крушевац, неколико влашких катуна, више села, па, поред осталог, Живогошће, Макарска и Тучепи. Не треба посебно ни истицати да су становници поменутих градова и сеоских насеља били католици, али је војвода Ћурађ Војсалић потврдио браћи Радивојевића све у чему их је затекао да држе, било да су то Срби или Власи („у чему их застасмо у држању, или Срблину, или Влаху“).[4] Из наведене одредбе јасно се види да су становници западно од Неретве у Макарском приморју били Срби, а истовремено и католици. Војвода Ђурађ Војсалић је према утврђеном обичају дао своју „вјеру“ браћи Радивојевићима и предао их у заштиту „господину викару“ и „фратрима свете цркве католичке вире римске, реда светога Францишка, да их он чува и обарује“.[5] После цитиране одредбе не може бити сумње да су властела Радивојевићи и њихови феудално-зависни људи били католици, али истовремено и Срби.
Стефан Вукчић Косача постао је господар крајева западно од Неретве са католичким становништвом, као и знатно шире територије између Неретве и Лима, где су већину чинили припадници православне цркве, мада је на том простору живео и знатан број припадника јеретичке „цркве босанске“.[6] У својој унутрашњој политици Стефан Вукчић је из објективних разлога био упућен да се највише ослања на припаднике Српске православне цркве, као и „цркве босанске“. Када су се стекли сви потребни услови, он је одлучио да се и формално осамостали у односу према босанском краљу. Осамостаљење је добило свој израз и у титулатури, коју је Стефан Вукчић почео да користи од 1448. године па до своје смрти (1466). Према новоствореној титулатури, он је Стефан божијом милошћу „херцег хумски и приморски и велики војвода русага босанског, кнез дрински и веће“.[7] Годину дана касније (1449) титулатура је промењена, тако да обично гласи: „по милости божијој херцег од Светога Саве, господар хумски и приморски и велики војвода русага босанског, кнез дрински и к томе“.[8]Суштинска измена огледа се у увођењу израза „херцег од Светога Саве“ и „господар хумски“. Потреба за увођењем последњег израза може се лако објаснити јер је Захумље, односно Хум, у раном средњем веку имало све елементе једне државе. Ушавши у састав државе Немањића, Захумље је до средине XIII века уживало статус удеоне кнежевине, а када је доспело у оквире босанске државе (1326), оно још увек није било лишено свих елемената државности. Знале су се границе Захумља, па према томе и ко је Захумљанин. У случају каквог спора између Дубровчана и Захумљана, судило се на посебном „станку“, а када би неки властелин био осумњичен за „неверу“, примењивао би се посебан судски поступак, укључујући „питаније хумско“.[9] Сачувани елементи државности добро су дошли Стефану Вукчићу Косачи приликом осамостаљивања, пошто је с разлогом могао истаћи да је „господар хумски“, односно владар познате српске историјске области, а не неког непознатог предела. На хумском „господству“темељио се и легитимитет његове власти, који се није могао оспорити.
За разлику од старог и познатог „хумског господства“, потпуно нову одредницу у титулатури представља израз „херцег од Светога Саве“. Достојанство херцега било је добро познато широм Европе и оно је високо рангирано, тако да је долазило одмах после достојанства краља. Оно је из Западне Европе доспело и у наше крајеве. Узимајући титулу херцега, Стефан Вукчић Косача је најпре сјединио ово достојанство и „хумско господство“, али је брзо напустио такву титулатуру. Уместо уобичајеног везивања титуле херцега за неки град или територију, Стефан Вукчић се определио да ново достојанство повеже са именом највећег српског светитеља Саве. Не може се искључити могућност да се израз „херцег од Светога Саве“ односио на манастир Милешеву, где су почивале мошти српског светитеља, због којих је прозван манастиром „Светога Саве“ или „лавром Светога Саве“. Било како било суштина се не мења, јер је титула херцега у оба случаја чврсто везана за име великог српског светитеља, који се пре монашења звао Растко. Стефан Вукчић Косача знао је веома добро да је Растко Немањић у младости био удеони кнез и господар Захумља, што га је још више мотивисало да постане „херцег од Светога Саве“. Овде треба још додати да су касније и синови Стефана Вукчића Косаче, Влатко и Владислав, наследили очеву титулу „херцега од Светога Саве“.[10] Све наведене чињенице уверљиво показују да је српска државност у осамостаљеној области херцега Стефана Вукчића Косаче половином XV века добила снажан подстицај. Било је то доба када се већ назирао крај Српској Деспотовини, али се зато српска државност обнављала у оним српским земљама, у којима су постојали и најмањи услови. Релативно велика област „херцега од Светога Саве“, са важним духовним центром у манастиру Милешеви, имала је идеолошки ослонац за осамостаљивање у најдубљим коренима српске државности и богатом наслеђу светородне династије Немањића.
За све време док је учвршћивао своју власт и ширио границе своје области, Стефан Вукчић се деценијама ослањао на Турке. Они су му по обичају привремено помогли, да би лакше ослабили и потчинили друге своје противнике. Настојећи да се одржи на власти, Стефан Вукчић је постао и вазал угарског краља, затим, Алфонса V Арагонског и његовог наследника Фердинанда Арагонског, краља Сицилије и Напуља.[11] Очекивана помоћ са те стране по правилу је изостајала. Непрекидно непријатељство са босанским краљем Стефаном Томашем (1443-1461) није угрозило положај херцега Стефана. Највећа опасност претила је од стране Турака, посебно када се против херцега побунио његов син Владислав, захтевајући поделу тери горије. Опасност је постајала све већа и већа, нарочито после пада Цариграда и Смедерева под турску власт. На реду је била Босна заједно са облашћу Косача, коју су Турци опустошили 1459. и 1460. године.[12] Тај напад коначно је уверио херцега Стефана да су му Турци највећи непријатељи, па је до краја живота остао њихов огорчени противник. Проценивши тачно свој положај, писао је и објашњавао Венецији „шта је за ово мало времена овај неверни поганин, турски султан, учинио према толикој господи. Узео је, то зна боље ваша пресветлост, Цариград и сву његову царевину. Исто тако може да замисли ваша пресветлост колики су били богатство и моћ деспота Србије који није могао задржати и заситити великог Турчина својим богатством нити му се одупрети својом моћи. Узео је његову земљу. Слично је учинио после смрти Јанка Хуњадија када је освојио целу Влашку, која је сарађивала са Мађарима, и њоме влада и данас. После је узео Мореју и целу њену државу. Стога ми се, пресветли господару, чини да се приближује време када ће ме прождерати као и толике друге владаоце и господаре, јер наше границе нису ни велике планине ни велике воде. Не могу га својим богатством заситити нити му се својом силом одупрети. А он уздајући се у своју снагу, расположен је да узме све што може и од кога може.“[13]Наведени цитат показује не само тачну процену херцега Стефана већ је уједно и драгоцено сведочанство компетентног савременика о моћи и богатству Српске Деспотовине.
Није требало дуго чекати да се предвиђања остваре. Султан је у пролеће 1463. повео велику војску и за кратко време заузео целу Босну, као и велики део области Косача.[14] Огромна турска војска није могла дуго да остане на освојеном подручју због недостатка хране, па се већ половином јуна исте године повукла. Овај тренутак је искористио херцег Стефан, па је са својим синовима и војском успео брзо да поново запоседне највећи део своје области. Помогао је у јесен 1463. године и угарском краљу Матији Корвину да од Турака преотме град Јајце, који ће постати седиште новоосноване Јајачке бановине. Ратовање је настављено и идуће године, па је Матија Корвин успео да запоседне и град Сребрник у Усори, који ће такође постати центар нове бановине. У насталим околностима султан се одлучио на неочекиван потез, па је формално „обновио“ босанско краљевство на малом просто- ру са центром у Лашви. Краљевско достојанство додељено је Матији, члану династије Котроманића, али се о његовој делатности не зна ништа, изузев што се помиње 1471. године. Сличан потез је повукао и угарски краљ Матија Корвин. Он је за краља Босне поставио Николу Илочког (1471-1477) и поверио му земље које је преотео од Турака. У овако раскомаданој Босни, без значајнијег православног духовног центра, српска државност није имала услова да се брзо освежи нити да ојача.
Знатно повољније околности постојале су у области херцега Стефана, мада је и ова територија непрекидно угрожавана од Турака, а уз све то још и растрзана породичним сукобима. Владислав, син херцега Стефана, захтевао је деобу области по сваку цену, па је због тога између оца и сина вођено неколико правих ратова. Унутрашње борбе исцрпљивале су снагу земље, али и поред тога српска државност није била у основи угрожена. Пре би се могло рећи супротно. Позната је чињеница да је баш у то време милешевски митрополит Давид постао близак сарадник херцега Стефана, који га назива својим „кућанином“. Када се херцег Стефан тешко разболео, поверио је митрополиту Давиду да састави његов тестамент, што је и учињено, али је херцег већ сутрадан умро, 22. маја 1466. године.[15] Остацима некадашње велике области загосподарио је Стефанов син Влатко, као „херцег од Светога Саве“. Он је у неколико махова покушао оружјем да преотме од Турака земље које су му освојили, али је на крају био приморан да преда султану и последње своје упориште, град Нови (Херцег Нови), пред крај 1481. године.[16] Коначан пад Херцеговине, како су Турци називали област херцега Стефана, није уништило духовни утицај Милешеве. Могло би се слободно рећи да се догодило нешто супротно.
О значајним променама на посредан начин говоре потписи милешевских митрополита. На самом почетку XVI века митрополит Јован потписивао се као „обдржитељ престола Светога Саве“, а тако су се потписивали и још неки милешевски митрополити у првој половини XVI века (Марко).[17] У науци постоје извесна колебања о томе шта се тада подразумевало под „престолом Свегога Саве“, али и поред размимоилажења у мишљењима сама чињеница да се „престо“ помиње има изузетан значај.[18] Напред је упозорено да су за време Немањића, а потом и Лазаревића, у српску државност чврсто уграђивана два међусобно различита али и равноправна престола, један световне а други духовне власти. Престоли као симболи врховне власти српских царева, краљева, деспота, херцега и друге господе, нестајали су један за другим, али је зато престо Светога Саве и даље вршио своју мисију, не дозвољавајући да се српска државност затре и угаси. Гашење српске државности у Херцеговини, посебно источно од Неретве, није било ни могуће, како због етничке, тако и због социјалне структуре становништва. На том простору током средњег века живео је велики број ситне властеле православне вере, која је била родбински повезана и груписана у родове. Део ове властеле је нестао из различитих узрока, али су ипак неки властеоски родови успели да се одрже деценијама, па и вековима после турских освајања, а неки су опстали до најновијег времена, као што је то случај са Љубибратићима.[19] Поред српске властеле која потиче из средњег века, у Херцеговини су живеле многобројне скупине Влаха, које су биле потпуно србизиране, али су сачувале своју унутрашњу организацију. Основну јединицу чинио је катун, на чијем се челу налазио старешина са титулом катунара. Два и више катуна имала су заједничког старешину, који је носио титулу кнеза. У катунима је по правилу постојала посебна категорија „војника“, чије су услуге биле потребне свакој држави, укључујући и обласне господаре. Заповедништво над овом врстом војника поверавано је војводама, који су код Влаха уживали највећи углед. Војводе и кнезови били су по правилу укључени у рад државне управе, извршавајући наређење врховне власти. Посматрани заједно: војводе, кнезови, катунари и војници, били су у социјалном погледу блиски категорији српских средњовековних властеличића, а поједине војводе и кнезови могу се изједначавати и са српском властелом. Постојање катуна и њихових већих заједница представљало је непресушни извор младе али сиромашне српске аристократије, која је брижљиво неговала поједине елементе српске државности. Војводе „Доњих Влаха“ из рода Храбрена, а породице Милорадовића, подизали су и обнављали православне цркве, међу њима и чувени манастир Житомислић на левој обали Неретве. Слично су чиниле и друге старешине Влаха, па је тако Влађ Бијелић подигао цркву у околини Љубиња и посветио је кнезу Лазару.[20]Неговање култа Светога Саве и Светога кнеза Лазара искључивали су могућност гашења српске државности на подручју Херцеговине.
[1] У својим исправама бан Нинослав назива српског краља (Радослава, Владислава, Уроша I) „крал рашки“, а своје поданике „Србима“ (Љ. Стојановић, Старе српске повеље 1/1,6-10). За разлику од Нинослава, бан Стјепан II Котроманић назива своје поданике „Бошњанима“, а језик којим говоре, читају и пишу, „српски“. Види: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма 1/1, 43-46. За Стјепана II Котроманића је и цар Стефан Душан само „рашки цар“. Види: М. Динић, Душанова титула у очима савременика, Зборник у част Шесте стогодишњице Законика цара Душана I, Београд 1951,
[2] С. Ћирковић, Босанска црквау босанској држави, Прилози за историју Босне и Херцеговине I, Друштво и привреда средњовјековне босанске државс, Сарајево 1987, 249-253.
[3] М. Јанковић, Милешевскамитрополија, Милешева у историји срп- ског народа, 145-153. Западно од Дрине, у Сребрници, после 1413. године постојала је и деловала православна Сребрничка митрополија.
[4] Рг. МЈкЈозЈсћ, Мопитеп/а ЗегбЈса, 377; С. Новаковић,Законски споменици, 337.
[5] С. Ћирковић, „Верна служба“ и „вјера Хосподска“, Зборник Филозофског факултета 6/1, Београд 1962, 107 (= Работници, војници, духовници, 330).
[6] О територији и владавини Стефана Вукчића Косаче исцрпно: М. Динић, Земље херцеЈа Светоха Саве, Глас САНУ 182 (1940), 151-257 (= Српске земље у средњем веку, 178-269); С. Ћирковић, ХерцеЈ Стефан Вукчић Косача и њеГово доба, изд. САНУ, Београд 1964.
[7] Л. Стојановић, Старе српске поееље и писма 1/2, 63.
[8] Л. Стојановић, н. д., 64; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, 93.
[9] С. Мишић, н. д., 79.
[10] Л. Стојановић, Старе српске повеље и писма 1/2, 131, 132,174-194, 200. Посебно о наследницима херцега Стефана: В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд 1979.
[11] С. Ћирковић, Херце‘г Стефан Вукчић Косача и његово доба,74-77.
[12] С. Ћирковић, н. д., 239-241.
[13] С. Ћирковић, н. д., 242.
[14] О паду Босне и догађајима који су уследили, више: С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, 329-341. За стварање Јајачке бановине и њеном значају у одбрани од Турака, види: Ј. Мргић, Доњи Краји, 122-132. Јелена Мргић је упозорила да је уместо „Сребрничке бановине“ организовано управно подручје са центром у граду Сребрнику, а детаљно је приказала формирање привременог „Босанског краљевства“ на челу са Матијом Шабанчићем на територији под влашћу Турака, као и избор Николе Илочког за титуларног краља Босне и то за територије које су биле под влашћу Угарске (Ј. Мргић, Северна Босна 13-16 век,135-168).
[15] Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма 1/2,91; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, 267.
[16] С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе,341; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Београд 1979, 135 и сл.
[17] Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи 1, 124, бр. 399, 142, бр. 451.
[18] В. Ј. Ћурић, Престо светога Саве. Споменица у част новоизабраних чланова САНУ, Посебна издања 452 (1972), 93-104; С. Марјановић-Душанић, Владарске инсшније и државна симболика у Србији од XIII до XV века, 26; М. Благојевић,Захумско-херцеговачка епископија и мишрополија – од оснивања до краја XIX века, Београд 2009, 44-53.
[19] М. Динић, Хумско-требињска властела, 16—25; Ћ. Тошић,Тре- бињска областу средњем вијеку, 24, 208-210.
[20] Ћ. Тошић, Породица Милорадовић-Стјепановић из влашкох рода Храбрена. Историјски записи 71, бр. 3-4 (1998), 93-106; С. Мишић, Хумска земљау средњем веку, 134, 136; М. Благојевић, Влашки кнезови, премићури и челнициу држави Немањића и Котроманића (Х111-Х1У век), Споменица Милана Васића, АНУ СР, Споменица, књ. II, Одељење друштвених наука, књ. 14, Бања Лука 2005, 43-77.