Међу бројним београдским задужбинарима, један од оних о коме се мање зна у односу на, рецимо, Илију Милосављевића Коларца, Мишу Анастасијевића или Николу Спасића је Лука Ћеловић Требињац (1854-1929). Један од разлога томе треба пре свега тражити у чињеници да је Лука Ћеловић доживотно остао скроман, без великих личних прохтева. Напорним радом стекао је огромно богатство, али и као имућан човек ипак није мењао своје навике и начин живота. Потврду његове изузетне скромности налазимо и у попису његовог покућства, односно покретне имовине, извршене након смрти 1929. године. Док су куће иоле имућних трговаца у то време биле опремљене стилским намештајем, персијским теписима и многим украсним предметима, често велике уметничке вредности, у заоставштини Луке Ћеловића није нађен ниједан златан сат, ланац или прстен што се тада сматрало најосновнијим еснафским обележјем. Од покретне имовине пописана су три отомана, завесе, два тепиха, трпезаријски сто и шест столица, два креденца, два кревета – месингани и гвоздени са сламањачама, обично вунено ћебе и дрвени кофер.
Непокретности за науку
Али, за разлику од ове скромне покретне имовине, Ћеловић је иза себе оставио огромну непокретну имовину. Пошто се није женио, имовину је оставио Београдском универзитету и до данас се сматра његовим највећим добротвором. После његове смрти, 15. августа 1929, пронађен је његов први тестамент из 1911. којим је сву своју имовину оставио универзитету, као и Основно писмо о оснивању задужбине Луке Ћеловића – Требињца од 23. децембра 1925. године. Задужбини, како је писало у писму, одмах предаје своје имање у Јаворској улици бр. 7 и 9, а остало имање ће се прикључити фонду задужбини после оставиочеве смрти. Осим плаца и куће у Јаворској улици, задужбину Луке Ћеловића чинили су и двоспратна кућа у Улици Краљевића Марка 1 са четири стана и четири дућана у партеру, палата на углу Карађорђеве 65 и Загребачке улице број 1 са 24 стана са три лифта и шест дућана са три теретна лифта, и палата дуж целе Загребачке улице (бројевим 3, 5, 7, 9) и Босанске (данас улица Гаврила Принципа) број 16 са тридесет једним станом, седам дућана и четири теретна лифта. Сав приход од ових имања управник задужбине Урош Стајић је сваког месеца предавао управи Београдског универзитета, која је захваљујући овој потпори штампала књиге и научне студије, симпозијуме и конгресе и истраживали у архивама и библиотекама најпознатијих универзитетских центара.
Дучићево покровитељство
Лука Ћеловић је у свет кренуо из села Придворца код Требиња гдје је рођен 31. октобра 1854. године. Веома рано, још пре завршеткаосновне школе отац га је послао код свог пријатеља Јована Пишталића у Бањалуку да тамо изучи трговину. Године 1871. прешао је у Брчко, код стрица, гдје је ишао у школу и радио као шегрт у стричевој магази. Наредне године је прешао у Београд, код свог земљака, архимандрита Манастира Дужи, Нићифора Дучића. Он му је помогао, да се запосли као шегрт у галантеријско-помодној радњи Петра Радосављевића и Мите Игњачевића. Када је 1875. године почео босанско-херцеговачки устанак, Ћеловић се прикључио добровољцима пуковника Ђоке Влајковића. Касније је наставио да се бори с добровољцима против Турака, све до краја рата, 1878. године. Када се вратио у Београд, запослио се у магазаџијској радњи „Браћа Крсмановић и Парадос“. Своју самосталну радњу Ћеловић је отворио 1880. године у локалу на почетку улице Краљевића Марка. тргује житом, шљивама и свом врстом хране, а касније се бави и лиферацијом овса за восјку и хлеба за општинске стражаре. Успео је да заради знатну своту новца, како од акција Београдске задруге (о чему ће бити још речи), већ и трговачком сарадњом са Симом Паранасом. После Првог светског рата купио је и земљиште између улица Карађорђеве, Загребачке и Босанске и ту сазидао низ четвероспратница. Дао је значајан допринос естетском уређењу Београда, јер је део Савамале уредио по узор на велике европске градове.
зграда Београдске задруге
Акције извор богатства
Још од 1883. године био је члан управног одбора Београдске задруге за међународно помагање и штедњу, да би 1897. постао предсједник управног одбора задруге и остао на том мјесту до краја живота. Он је куповао велики број акција те задруге. Њихова вредност је стално скакала, тако да је ова трансакција постала главни извор његовог богатства. Ћеловић је 1912. изабран и за члана управе Народне банке Србије. У тешким ратним условима НБС се евакуише за Крушевац, па преко Солуна у Марсељ. Лука Ћеловић, као дежурни члан управног одбора, на целом том путу је пратио трезор Народне банке заједно са Ђорђем Вајфертом и Марком Стојановићем. У Марсељу су све вредности и драгоцености НБС смештене у трезор француске банке у који Лука Ћеловић смешта и имовину Београдске задруге, коју је такође носио са собом и на тај начин сачувао. У Београд се вратио у фебруару 1919. и наставио да својим богатством помаже друге.
Коцкари без кредита – Лука Ћеловић је свој живот посветио Београдској задрузи. Савременици су причали да је, залазећи у београдске кафане, посматрао оне што се коцкају па би онима што играју у велики новац већ сутрадан у Београдској задрузи био отказан кредит и враћене удеонице.
Велики патриота – Иако недовољно школован, Лука Ћеловић почетком 20. вијека непогрешиво схвата да се ослобађањем Јужне Србије и Македоније не решава само судбина тих крајева, већ и судбина његове Херцеговине па и свог српства, због чега помаже српске чете које се боре против Бугара. Био је члан главног одбора четничке организације, који је основан 1902. године, и који је прикупљао новац за опремање чета.
„Хеј трубачу“ – Лука Ћеловић је помагао и Певачко друштво „Обилић“ (основано у Београду 1884. године). Двадесетих година 20. века, кажу хроничари, било је право задовољство видети Луку у кругу младих полетних певача који су долазили да му честититају крсну славу. Обично су стизали по подне и уместо честитке, заорила би се Лукина омиљена песма „Хеј трубачу“. После краткотрајног прекида за вечеру, песма за песмом је одјекивала до дубоко у ноћ.
Аутор: Момчило Каран
(Текст преузет из ревије „Историја“, бр 38, март 2013, 50-51 стр)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.