Усташки злочини на простору Ливањског поља током 1941. однели су велики број живота. Жртве су углавном били Срби, али и нешто мање Хрвати и муслимани који нису жељели да буду деоВатиканске и Павелићеве усташке политике са циљем истребљења Срба и стварања хомогене хрватске државе – НДХ. Број жртава никад тачно није утврђен, а свако ко је после Другог свјетског рата покушавао да истражи ове злочине и утврди тачан број жртава био је прогањан од југославенске службе безбедности УДБ-е, јер је „нарушавао братство и јединство“ народа титове Југославије. Усташе су невине српске жртве бацали у неколико крашких јама.
Будо Симоновић је написао књигу „Огњена Марија Ливањска“ у којој је на основу исказа преживјелих и малобројних свједока сликовито описао муке жртава. О злочинима се након рата ћутало, због политичке ситуације.
ПРЕТХОДНИЦА
 |
| Демонстрације 27. марта 19141. |
Краљевина Југославија је прва јужнословенска држава, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду. Територијално је била подељена на бановине, по устројству је била парламентарна монархија, а владарску титулу носила је српска династија Карађорђевић. Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9.10.1934. водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја, те су британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић. Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију.
6. априла 1941. Немачка и Италија заједно са својим савезницима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају Краљевину Југославију, која је капитулирала већ после неколико дана. Краљевина Југославија је била раскомадана, а највећи део је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу. За поглавника је изабран Анте Павелић.
Одмах по формирању НДХ, кренуло је спровођење геноцида према Србима, Јеврејима и Ромима. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији НДХ. Процењује се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 37%, што никако није било по мери усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941.
„Једну трећину Срба ћемо побити, другу трећину покрстити, а трећу трећину ћемо протерати!“
– Миле Будак (1889-1945), усташки министар
Ситуација у Ливну
Ливно или Лијевно је градић који се налази у југозападним дијеловима Босне и Херцеговине, тачније на граници Босанске Крајине и Херцеговине, док Ливањско поље спада у ред највећих крашких поља у Европи. Први трагови људске цивилизације у овом крају потичу од 2.000 година п.н.е. Касније у ове крајеве долазе Илири, Римљани, па Словени (7. вијек). 1326. године Ливно први пут улази у састав Босанске бановине односно државе. А 1463. у Ливно долазе Турци Османлије, који доносе ислам. Њима је Ливно било успутна станица до Беча. Након Берлинског конгреса 1878. Ливно као и цијела Босна и Херцеговина потпада под Аустро-Угарску царевину, све до краја Првог светског рата. У том времену су се оснивале и српске школе. За вријеме Краљевине Југославије, Ливно је ушло у састав Приморске бановине. Када је створена Независна Држава Хрватска и Ливањско поље постаје њен саставни дио. Усташе су брзо поставиле своје људе у Ливно као и у околна села, који су били задужени за разоружавање православног народа.
ЗЛОЧИНИ
Убрзо након капитулације Југославије, из Загреба је стигло потпуно овлашћење Анта Павелића за почетак припрема за потпуно истребљење српског живља. Направљена је и црна књига, које Србе прво треба ликвидирати. Главни усташа у ливањском крају био је Др. Драган Урумовић. Једне јунске вечери усташе су тражећи Цвију Орашчића отишле код попа Риста Ћатића кога су, са још 11 Срба, ухапсили и одвели на Каблић и побацали у јаму Сухачу. Тројица су успела да побегну и рашире вести по селу. У Челебићу су усташе крајем маја пописали сва српска домаћинства, сва имовина и имена сваког човека налазила су се на том списку. Причало се како ће сви Срби бити исељени у Србију, ипак нико од комшија Хрвата није упозорио Србе да им се спрема покољ, делимично због страха од усташа, јер би се тако и они сами нашли на њиховом путу. Ипак, Мато Римац, који се није слагао са таквом политиком, споменуо је свом комшији шта се спрема. Нешто касније, пребијен је на смрт од стране усташа. 20. јуна 1941. усташе су Др. Душана Митровића, Др. Крста Зубића и адвоката Ранка Маргетића позвале на „хитан разговор у Сарајево“, да би као најугледнији људи у крају договорили пресељење свих Срба у Србију, јер у Хрватској могу живети само Хрвати. Породицама одведених су у наредном периоду стизала писма, наводно из Сарајева, како су они сигурно и срећно стигли у Сарајево, они су међутим тада већ били мртви. Недуго затим и њихове породице су одведене на „пут у Србију“.
Јама Бикуша
По казивању Луке Црногорца и Милана Росића, двојице који су избегли смрт у јами, у понедељак 28. јула наоружани Хрвати и усташе направиле су круг око села и кренуле по кућама, и под претњом оружјем сви мушкарци су одведени и затворени у школу у Челебићу, било их је око 100. Ту су преноћили и у зору 29. јула усташе су улетеле у школу и кренуле да кундацима ударају Србе. Батинање се наставило током целог дана, да би око 4 сата после подне, усташе кренуле да изводе људе појединачно, везујући им руке жицом. Када су везали све, потерали су их ка јами, на путу до јаме једино је Марко Билић одбио послушност усташама, положио оружје и рекао да неће да учествује у овом чину. Кад су дошли до јаме Бикуша, усташе су онако везане Србе доводили до саме ивице и онда их једног по једног гурали у провалију. Око 40 људи успело је да изађе из јаме, да побегне док су били спровођени ка њој, али је неки касније ипак стигао усташки нож. Након тога усташе су се вратиле по жену и децу у село и њих спровеле у школу. Касније су и њих побацали у јаму.
Јама Равни Долац
За разлику Бикуше, јама Равни Долац била је много дубља (46 метара). Као и у Бикуши, у Равном Долцу су завршили Срби из овога краја. Усташе су на исти начин прикупљали Србе, док је народ обављао сеоске радове по пољима и није био свестан шта се спрема. Јама се налази на планини Динари. По причама четрнаесторо преживелих, усташе су све заробљене ставили у једну пећину у непосредној близини јаме одакле су их по списку прозивале и редом бацале у јаму. Усташке патроле су данима проверавали има ли преживелих у јами и наставили су да бацају бомбе и камење са циљем да убију и оно мало преживелих на дну. Ова јама је специфична јер су у њу готово сви који су бачени били жена и деца. Јаму нико од потомака жртава није обилазио 50 година, све до 8. јуна 1991. када су уз велике муке, по причама преживелих, Срби из Лијевна и околних села успели да пронађу јаму и из ње изваде кости жртава које су ту оставиле своје животе, јер су били припадници другог народа. Посмртни остаци су пренети у спомен-костурницу која је саграђена испред православне цркве у Лијевну. Четрнаесторо преживелих је из јаме извучено након више од месец дана.
Иван Горан Ковачић је инспирацију за своју приповетку Јама написао је под утисцима ових стравичних злочина у јами Равни Долац.
Јама Тушница
Јама Тушница или Јеловача налази се на истоименој планини, двадесетак километара југоисточно од Ливна. У то гротло, дубоко дванаест метара, са веома широким отвором и глатким зидовима, усташе су убациле педесеторо српске нејачи из Потока и Смрчана. Четрнаесторо од њих је преживјело и осам дана касније спашено из јаме. Јама није била забетонирана нити на било који начин обиљежена, а кости страдалих су из ње извађене такође 1991. године.
Јама Самоград
Јама Самоград, западно од села Чапразлије, била је гробница двадесетосморо Срба из овог села. Њихови посмртни остаци су извађени и сахрањени у заједничкој гробници на двадесетогодишњицу овог усташког злочина, 30. јула 1961. године.
Јама Пропунта
И јама Пропунта налази се у рејону Рујана, тачније у непосредној близини Доњих Рујана, али су је усташе заобишле у први мах и гро српске нејачи повели и уморили у много удаљенијој јами Равни долац. Касније су објашњавали да су тако поступили јер нијесу жељели да им се дјеца плаше од „српских лешина“. Свеједно, и та јама је постала гробница за, колико је до сада утврђено, троје Срба, накнадно ухваћених, оних који су некако успјели да побјегну са других губилишта.
Јама Провалија
Горњорујанске усташе, међутим, нијесу много хајали да ли ће им се дјеца плашити, већ су и јаму Провалију у пољу поред села напунили „српским месом“, односно убацили у њу тринаесторо својих комшија.
Јама Сухњача
А јама Сухача остаће да се памти као прво, већ у јуну 1941. године отворено усташко губилиште, а јама изнад села Луснић по трагичној судбини четири лијепе дјевојке из Челебића и по томе што никоме, сем изгледа Владу Шуњки, није успјело да је нађе, а камоли да се спусти у њу и извади посмртне остатке страдалих у њој.
Јама Борова глава
Од губилишта изван територије ливањске општине на којима су страдали и Ливњаци посебно је крвава Борова глава, петнаестак километара удаљена од Ливна на путу према Купресу гдје је убијено четворо Срба из сусједних ливањских села и чак 185 Срба из купрешког села Вуковско. На територији бугојанске општине је и губилиште Занесовићи гдје су, изгледа, побијена три понајвиђенија ливањска Србина – др Душан Митровић, Рајко Маргетић, адвокат и др Крсто Зубић, судија, прве жртве из града Ливна.
У иновираном списку жртава дата су углавном имена страдалих од усташке руке током тог првог злосрећног ратног прољећа и љета 1941. Усташе су, наравно, убијале и докрајчивале жртве и касноје, током наредне три ратне године и њихово немилосрђе је стизало Србе са овог подручја и у другим крајевима, па су се и имена неких од тих жртава нашла у овом списку (сем имена жртава уз која су, у највећем броју, дати и основни подаци – име оца, година рођења и година смрти – наглашено је и гдје је ко убијен).
Текст преузет са адресе: http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%9B%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5-1941
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.