МАНАСТИР ЛИПЉЕ

Постанак манастира Липља, као и толиких других српских манастира, казивања везују уз имена Стефана Немање и Светог Саве. Прве поуздане вијести о Липљу потичу из друге половине 15. вијека, када су монаси овог манастира и сусједног Ступља уписали своја имена у Крушевски поменик. Ова књига, заправо поменик манастира Добруна код Вишеграда, изгорјела је у пожару београдске Народне библиотеке 1941. године, чиме је онемогућено ближе датовање уписа имена ових монаха. Ипак, на основу овог извора може поуздано да се сматра да су Липље и Ступље настали прије краја 15. вијека. Први сигурније датовани писани помен Липља, након овог записа имена липљанских монаха у Крушевском поменику, потиче из 1576. године, када је у овом манастиру рукоположен у чин „попа“, заправо јеромонаха, извјесни липљански сабрат Илија. О овом догађају обавјештава нас запис у једном липљанском Псалтиру штампаном 1570. године у Венецији. Током 17. вијека вијести о Липљу су нешто бројније – 1612. године је један Минеј, данас у славонском манастиру Ораховици, преписан у храму Светог Николе у манастиру Липљу “ .. у вријеме свеосвећеног дабарског митрополита господина Теодора и свечасног осовичког игумана господина Христофора јеромонаха и свечасног липљанског старца господина Герасима јеромонаха .. „а о чему сазнајемо из записа у овој књизи датованог у наведену годину. Овај запис крије у себи једну недоумицу. Он помиње липљанског старца, јеромонаха Герасима и осовичког игумана Христофора јеромонаха, што је навело на закључак да је Осовица старије име за Липље. Међутим, неки извори и јака народна традиција указују на постојање једног манастира под Мотајицом, код Кобаша, а нејасна сјећања помињу га под именом Манастирица или Осовица и смјештају га управо на рјечицу Осовицу која с Мотајице тече према Сави. Локалитет тог манастира из предања није убициран на терену, будући да су истраживања овог проблема у почетној фази. Ипак, уколико су претпоставке о постојању Манастирице-Осовице оправдане, поставља се питање у каквом су односу били осовички игумани према липљанском братству и зашто аутор записа из 1612. године, Данило, наводи име осовичког игумана испред имена липљанског старца, као и питање због чега није поменут и игуман Липља и да ли је овај манастир 1612. године имао игумана. У већ поменутом липљанском Псалтиру венецијанског издања из 1570. године, поред податка о рукоположењу „попа“ Илије, наилазимо и на вијест о рукоположењу у исти чин неког манастирског сабрата Симеона 1616. године, али се за њега изреком наводи да је рукоположен у Осовици. Овај податак додатно компликује проблем односа Липља и Осовице, који ће се у даљим истраживањима извора и података са терена вјероватно моћи јасније расвијетлити.
Липљански преписивач Данило обавјештава нас о несрећи која је 1615. године задесила манастир. „Године 7123 (1615) … надође поплава и обузе порту , разори цркву и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица …“ Могуће је да се овај догађај не односи на сам манастир, већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице, гђе се могло десити да је послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском попустила те је талас однио метох који је вјероватно био грађен од дрвета, а да су у тој стихији страдали монаси и ђаци. Овакво објашњење предлагао је један од најбољих познавалаца липљанске прошлости, професор Светозар Душанић, и оно се чини прихватљиво, јер да је у овој катастрофи страдао сам манастир морали бисмо прихватити да је садашња манастирска црква подигнута послије 1615. године, што би било у противрјечности са бројним вијестима о Липљу које су старије од овог датума. Такво датовање не би било у складу ни са репрезентативним градитељским облицима храма.

Иконостас ман. Липље, освећен 2003.
Вијест о поплави пружа нам и податак о броју монаха и ђака у манастирском метоху почетком 17. вијека, уколико је поплава заиста захватила метох, како тумачи професор Душанић. Судећи према податку о десет монаха и четири ђака у метоху закључује се да је сам манастир Липље у том раздобљу морао имати веома бројно братство. Сачуване рукописне књиге свједоче и о развијеној преписивачкој радионици у овом манастиру, а зна се и да је један липљански јеромонах, Христофор Липљан, 1681. године вршио службу пароха при Старој српској цркви у Сарајеву. Запис у једној од рукописних књига манастира Ораховице, датован у 1696. годину, говори о страдању липљанског и ступљанског манастира након пораза Турске у аустријско-турском рату крајем 17. вијека. У запису се каже “ .. и у та времена многи манастири су опустјели и спалили су их проклети и безбожни агарјани (муслимани). Тада су и манастири Ступље и Липље изгорјели и потпуно запустјели.“

Ман. Липље: капела Васкрсења Христовог, освећена 2004.
Липље није страдало до темеља, као сусједно Ступље, будући да налази новца цара Леополда из 1705. и 1706. године уз темеље некадашњег манастирског конака показују да у њему, након пустошења крајем 17. вијека, вјерски живот није потпуно замро. Током 18. и 19. вијека оштећена црква била је оспособљена за служење парохијског свештеника. Дозвола за обнову цркве у Липљу добијена је 1858. године, да би обнова започела 1867. и била завршена 1879. године, како пише у натпису уклесаном у лунети западног портала. Радовима, који су извођени залагањем цјелокупног околног становништва, а који су коштали доста велику суму од 1700 дуката, руководили су свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић. Свјеже сјећање старијих вјерника овог краја казује да су жене чак продавале дијелове ђевојачке опреме и накита да би се сакупио новац потребан за ову обнову. Уз западну фасаду је 1922. године дозидан масиван звоник, који ће у каснијој обнови, осамдесетих година овог вијека, бити уклоњен. Липље је такође бомбардовано у Другом свјетском рату. Након готово три вијека, 1965. године у Липљу је обновљено монашко општежиће. Манастирска црква је првобитно била посвећена светом Николи, а након обнове у 19. вијеку Благовијестима. Црква манастира Липља има изражене елементе градитељства рашке школе – једнобродну основу са правоугаоним бочним пијевницама, које су на овој грађевини сасвим мало истакнуте изван линије подужних зидова, те једном изнутра и споља облом олтарском апсидом и правоугаоном припратом исте ширине са храмом.

Црква манастира Липља има куполу са осмостраним тамбуром, изразите висине и елеганције, постављену на високо, украшено коцкасто постоље. У игри кровних маса смјело је истакнута крстообразна основа. У унутрашњости куполу носе четири слободностојећа ступца, са системом полуобличастих лукова и сводова невеликог распона, али изразите висине, који подухватају кубе. Правоугаона припрата у Липљу пресведена је полуобличастим сводом који је доста великог распона, будући да се ослања директно на подужне зидове. У времену од краја 17. вијека до 1879. године неки дијелови липљанске цркве, вјероватно горње зоне забатних зидова на пијевницама, а можда и свод над припратом, били су обрушени, да би те године били обновљени. Чини се да купола није у овом периоду пала, будући да се ослањала на слободностојеће масивне ступце и да је била конструктивно подухваћена системом лукова и сводова невеликог распона. Црква у Липљу је зидана ломљеним, необрађеним каменом. Подница манастирске цркве је сачињена од обрађених камених плоча. Декоративни елементи на фасадама цркве манастира Липља се, као и њена основа, везују за рашку традицију. Одмјерена степенаста профилација око лучно завршених прозора, плитке слијепе аркаде на вијенцима апсиде, коцкастог постоља и куполе, нешто богатији украс западног портала са трочланом степенастом профилацијом и троструким капителима, те са урезаним геометријским мотивима и флоралном траком са уплетеним „ватреним колима“, сличан само скромнији украс јужног портала и врата између припрате и наоса, све су то поједностављени елементи рашке архитектонске пластике, какви се могу виђети и на бројним другим манастирским црквама које су саграђене или обновљене у 16. вијеку и то с обје стране Дрине.
У Липљу су у току радова на санацији цркве, осамдесетих година 20. вијека, у земљи поред манастирске цркве, пронађени фрагменти осликаног малтера. Фрагменти из Липља уситњени су, малобројни и недовољни за прецизно утврђивање времена осликавања храма, али се оно широко може одредити између првог помињања овог манастира, у другој половини 15. вијека и краја 17. вијека, када је Липље запустјело. Нема разлога да сумњамо да је манастирска црква живописана непосредно по изградњи. Боје на фрагментима осликаног малтера из Липља су сачувале изузетну свјежину и звучност – црвена, плава, цинобер, свјетлији и смеђи окери, тонирани и акцентирани кречном бијелом. За сада недовољни за озбиљнију реконструкцију ови фрагменти ипак показују да се ради о дијеловима бијело и црвено оивичних ореола, нискама бисера украшених тканина, сликаних бордура, а два ситна комада склапају дио неког лица са прецизно исликаним оком, чије би уситњене димензије одговарале лику из неке вишефигуралне сцене. Можемо само да претпостављамо да је липљанско зидно сликарство страдало у тешким временима крајем 17. вијека, а да су његови посљедњи трагови приликом обнове пажљиво сакупљени и „сахрањени“ уз најсветији дио храма, како је то било учињено и са фрескама из цркве Светог Ђорђа у Сопотници код Горажда. Фрагменти из Липља су свједочанство велике духовне снаге овог манастира, његових тешких страдања, а њихово постојање сврстава Липље у ланац сјевернобосанских средњовјековних локалитета са живописом.
Манастир Липље данас посједује мању збирку старих књига, премда је у средњем вијеку Липље имало значајну преписивачку радионицу. Како је братство напустило манастир крајем 17. вијека и није се у њега вратило, то је разумљиво што фонд липљанских рукописа данас броји свега два примјерка – фрагменте Канона Богородици и Октоих петогласник са додатком из стихира и канона, вјероватно преписан са неког венецијанског издања из 16. вијека. Збирку штампаних књига у Липљу краси Требник, изашао из милешевске штампарије 1546. године, са сачувана 92 листа и са дугачким записом који биљежи догађаје из 18. вијека. Ту су и један Служабник у издању Божидара Вуковића из 1519. године, један Псалтир из исте штампарије, издање из 1519/20. године, те један Псалтир у издању Божидаревог сина Вићенца из 1546. године.

Манастир Липље: павиљон за народ
Графичке карактеристике и украси у књигама из штампарије Вићенца Вуковића сасвим су сродни облицима из издања његовог оца. Збирка у Липљу има и једну влашку штампану књигу – Коресијев зборник из 1579. године, који је заправо прештамапно издање Минеја из 1538.године Божидара Вуковића. Неки рукописи који су настали у Липљу или су првобитно припадали овом манастиру, налазили су се прије рата 1991. године у манастиру Ораховици, гђе су доспјели заједно са липљанским монасима избјеглим у овај славонски манастир крајем 17. вијека. Већ је поменут запис у једној од њих који говори да је књига у Липљу преписана 1612. године. У рукописном Псалтиру у Ораховици један недатован запис изричито каже: „Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења (Богородице, прим. а.)“. Други запис у истој књизи биљежи: „Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу за потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме (Псалтир, прим. а.) из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст“. Можда је дародавац исто лице са Христофором Липљаном, за којег смо већ помињали да је 1681. године вршио службу пароха у Старој српској цркви у Сарајеву. Клетва и пријетња анатемом онима који би се дрзнули да даровану књигу отуђе из цркве је опомена која се у сличној форми среће и у бројним другим рукописима, а која свједочи о вриједности коју је у тим временима имала књига и њеном значају за сваку монашку заједницу. Једна од ријетких сачуваних драгоцјености из манастира Липља је сликани антиминс из 1746.
Из два записа на њему сазнајемо да га је осветио митрополит Гаврило Михаиловић, а да га је „изобразио“ архиђакон Герасим. Записи, нажалост, не казују гђе је извршено освећење и којем манастиру је антиминс био намијењен. Ликовне вриједности овог рада су велике. Централна сцена приказује полагање Христа у гроб, са Јосифом из Ариматеје и Никодимом, у позадини је велики крст са трновим вијенцем, све смјештено испод барокног балдахина. У угловима су медаљони са ликовима јеванђелиста и њиховим симболима. На лијевој и десној бочној страни антиминс има флоралну бордуру, а по горњој и доњој тече калиграфски текст. Све сигнатуре, стихови и записи на овој ланеној тканини одликују се ученошћу и писменошћу; изведени су декоративним писмом које показује да се архиђакон Герасим држао узора из ренесансне књиге 16. вијека. У иконографском смислу он поштује византијску традицију, али је у његовом сликарском рукопису утицај барока доминантан. Скромна молба архиђакона Герасима у запису: “ ..Христа ради помени и мене недостојног .. “ је готово формула којом нам се обраћају генерације анонимних липљанских монаха, оних који су заједно са свештеницима и сабраћом из осталих манастира и црквица чували и градили вјеру и културу овдашњег српског народа.

Манастир Липље, XIII в.

Проф др Љиљана Шево

(Текст преузет са сајта Манастира Лепавина: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3462 )