НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 1994. ГОДИНЕ

    Ваше високопреосвештенство,

    поштовано председништво,

    поштовани посланици,

    драги гости,

Поново нам jе пало у дужност да одлучуjемо о бити или не бити српскога народа, наше младе државе, а можда и целог српства. То jе застрашуjућа и претешка дужност, али ми се са њом морамо суочити и испунити jе са наjвећом одговорношћу за садашњост и будућност. Са истом оном одговорношћу и храброшћу са коjом смо кренули у стварање наше државе. У том суочавању морамо избећи патетику и рационално проценити шансе српства данас и сутра, водећи рачуна о томе шта ћемо остварити српству данас, а какво ћемо наслеђе оставити потомству. Од нас се очекуjе да своjе потребе и потребе свога постоjања ускладимо са туђим равнодушним, а понекад и злурадим и пакосним потребама и плановима, коjи другима не представљаjу добро, а нама представљаjу велико зло. Пред нама jе, дакле, план Контакт-групе о разрешењу ратне драме у бившоj Босни и Херцеговини. Таj план jе довољно познат и непотребно jе да га препричавам. Неопходно jе да кажем тек толико да се од нас, након овог крвавог рата, очекуjе да дамо огромне териториjе на коjима су Срби од памтивека па све до геноцида у Првом и Другом светском рату представљали већинско, а понекад и jедино становништво. Очекуjе се од нас да нашим непомирљивим неприjатељима и истребитељима дамо за сва времена у посед двадесетак већих и мањих градова. По овом плану треба да предамо Крупу на Уни, Сански Мост, Купрес, Србобран, тj. бивши Доњи Вакуф, Jаjце, Добоj, Дервенту, Брод, Оџак, Шамац, Брчко, Вишеград, Српско Горажде, затим Петрово са целим Озреном, Устипрачу, Устиколину, Борке, Зиjемље и целу долину Неретве, Рипач, Кулен-Вакуф, те да у знатноj мери оштетимо териториjу многих наших општина: Приjедор, Нови Град, тj. Бивши Босански Нови, Теслић, Рогатица, Хан Пиjесак, Невесиње, Модрича, Соколац и друге. Муслиманска териториjа, коjа jе сада у неколико енклава, добила би своj изглед, целовитост и континуитет, док би српска држава, коjа jе сада у континуитету, доспела у енклаве. Српске Краjине и бањалучка Краjина биле би одвоjене од осталих делова и претворене у нагорно-карабахе. Наша Краjина jе срж Републике Српске, округла jе као jабука и здрава као jабука. Увлачењем неприjатеља до Кључа и до Jаjца, Краjина би изгледала као црвљива jабука, а неприjатељ би добио изгледе да jе у наставку рата, или у неком новом рату, пресече и дрварску Краjину одвоjи од бањалучке. Ми бисмо морали да створимо прилике за хумано пресељење око 400.000 Срба са простора коjе бисмо морали да напустимо, како не би настао хаос, пуцање линиjа, покољ и метеж. Мање важно али не и неважно питање jе од чега би живели ти Срби, и где би живели. Или jе можда планирано да сви они и сви други Срби из Републике Српске и Републике Српске Краjине побегну у Србиjу, и тамо створе метеж и хаос, како би Србиjа била лакше докраjчена. Но и без тако црних предвиђања, размислимо и о наjближим импликациjама овога плана, о чињеници да треба да вратимо толике териториjе и градове, и то за сва времена. При свему томе ми jош не знамо како ће бити решено питање Сараjева, те питање нашег излаза на море. Немамо увид у уставни аранжман, али оно што чуjемо говори о томе да бисмо били дужни да одбацимо своjу сувереност, а своjу државност утопимо у заjедничку државу са своjим неприjатељима, без извесности кад бисмо били слободни и у своjоj држави, а посебно без извесности у погледу уjедињења са другим српским државама. То су голе чињенице. План jе сковала Контакт-група, коjа и поред контаката са нама ниjе уважила ниjедну српску сугестиjу. Амерички представник jе изнео у jавност сопствене заслуге за испуњење свих муслиманских жеља и свођење српских интереса на нулу. Ова изjава америчког представника жестоко компромитуjе остале чланове групе, коjи као да су подлегли диктату Америке. У исто време изjава указуjе на потпуно одсуство обjективности у раду групе, а посебно на одсуство било каквог заступника или бар тумача српских интереса. Од нас се са разних страна захтева да оваj план прихватимо, а да можда касниjе и директним разговорима са друге стране поправимо и изменимо оно што нам jе неприхватљиво. Али овде се не ради о нашим партнерима, већ о нашим неприjатељима. Зашто би они са нама разговарали, кад им jе декларисани циљ да нам отежаjу живот и да нас протераjу са ових простора? Ово jе само jедно од питања на коjе нема jасног одговора, или jе одговор застрашуjући. Ако план не бисмо прихватили, прети нам се наставком рата у по нас неповољноj вариjанти, у коjоj ће муслиманска страна бити фаворизована, добро организована и наоружана, више него што jе до сада била фаворизована и наоружавана. Прети нам се потпуном изолациjом, више него што смо до сада били изоловани. Прети нам се ударима из ваздуха, неприjатељским актима целог НАТО-савеза. Постоjе уверљиве претње да ће нас НАТО згромити, да ће по нама просипати бомбе кад год буду хтели. Затим да ће проширити безбедносне зоне и зоне искључења, тако да ће муслимани бити слободни да нас нападаjу где хоће, а ми нећемо моћи да се бранимо и да одговарамо где смо нападнути и где ми хоћемо. Прети нам се као да таj НАТО постоjи само ради два милиона западних Срба. Прети нам се проширењем рата ван граница бивше БиХ. Да ли од тога треба више да страхуjемо ми или они коjи прете? Зар ми већ нисмо у рату, и зар они у том случаjу не би ушли у рат? Ако не прихватимо план, на нас ће се обрушити бес свих оних коjи су до сада грешили и газили одредбе међународног права, свих оних коjи немаjу моралне снаге да признаjу и исправе грешку, већ грешке коригуjу новим грешкама, и то увек на штету српске стране. Историjа ће jедног дана рећи своjу праву реч о злочину коjи jе према нама учињен. Међутим, историjа jе рекла своjу праву реч о злочинима према Индиjанцима, према Jерменима, према Jевреjима и другима коjе jе погодио геноцид. Историjа, обично прекасно каже своjу реч. Да ли данас Америка може да подноси моралну мрљу због уништења Индиjанаца, Турска због уништења Jермена, или нацисти због уништења Jевреjа? Они се више и не сећаjу своjих злочина. Заборав jе универзалан лек, и ми морамо да издржимо и спасимо се, морамо да опстанемо, не ослањаjући се на могућу историjску кривицу наших прогонитеља. Ако, дакле, не прихватимо план, можемо са великом извесношћу рачунати на интезивирање и продубљивање рата, а можда и на проширење рата изван наших граница. Ако не прихватимо план, морамо напустити досадашњи начин живота и рада, морамо прогласити ратно стање, увести ратну економиjу, организовати ратну производњу, мобилисати цео народ што у ратне што у радне бригаде. Морамо пооштрити дисциплину и у цивилном и у воjном сектору. Морамо управљати нашим предузећима тако да производе за рат и за фронт, jер на фронту ће тада бити веома тешко. Морамо се припремити да одбиjемо све нападе неприjатеља на наше просторе, али и да пређемо на неприjатељску териториjу и у наjкраћем року потпуно и дефинитивно поразимо нашег неприjатеља. Морамо се суочити са ваздушним нападима, морамо оборити наjвећи могући броj авиона, морамо заробити сваког обореног пилота, морамо се супротставити веома модерном наоружању. До сада смо у рату имали седамдесет проналазака и иновациjа у оружjу, чиме смо поражавали неприjатеља и збуњивали посматраче. Морамо изумити и произвести нова оружjа и оруђа. Морамо увести рационисање у снабдевање, тако да нико не буде гладан, али да никоме не претиче изобиље. Можда бисмо морали да занемаримо плате, да сви добиjамо исто, а да сваки динар даjемо за фронт. Треба народу рећи истину, коjа jе тешка. Ако се одлучимо да своjу државу и своjу слободу бранимо упркос противљења целог света, онда ће свима бити много теже него што jе сада. Без обзира на ситниjе и крупниjе грешке, без обзира на неизграђеност система и државних институциjа, ми смо до сада, скоро две и по године, водили наjуспешниjи и наjбезбедниjи српски рат у историjи. Народ у наjвећоj мери ниjе настрадао, већ смо га заштитили стварањем границе и линиjе фронта на рубовима наших етничких простора. Ниjе било глади, ниjе било епидемиjа, чак ни jедне jедине; болнице су нам добро функционисале и проценат спасених рањеника превазилази све досадашње статистике, тако да се може уброjити у Божиjе чудо, у присуство Светог Духа са нама. Имали смо и одећу и обућу, па и некакву макар и нередовну плату, понекад обвезнице понекад пакете хране. Ни у jедном рату до сада ниjе било тако. Сада, пак, ако одбиjемо план, морамо се припремити, морамо прихватити и бити спремни да водимо интензиван свакодневни рат на живот и смрт, по вољи нашег неприjатеља, или до његовог потпуног пораза, или до нашег пораза и прогона са ових простора. И сами знате да би Срби у победи били великодушни и милостиви према пораженом неприjатељу, и пристали би да и он добиjе државу, а било би и оних коjи би наше поражене неприjатеље позвали да наставе живот заjедно са нама у заjедничкоj држави. Међутим, наш неприjатељ у случаjу победе не би био великодушан и милостив, већ немилосрдан и спреман на наше истребљење. Ако, дакле, не прихватимо план, морамо прихватити логику нашег неприjатеља и немилосрдно га поразити, остављаjући милосрђе за после победе. Черчил jе Енглезима понудио и предвидео крв, зноj и сузе, али jе то чинио из позициjе старе и моћне империjе, а и већа половина света била jе на његовоj страни. Наши крв, зноj и сузе били би страшниjи и без саосећања, симпатиjе и сажаљења игде у свету. Ако одлучимо да одбиjемо план, морамо бити спремни на крв, зноj и сузе, коjе неће имати родитеља. Бићемо сами с моралним принципом у нама и ведрим небесима над нама, и надаjмо се, са Богом, коjи jе до сада био са нама. Ако одбиjемо оваj план, онда то мора да буде одговорна одлука свих нас, одлука коjа обавезуjе на издржљивост и самопожртвовање, равно самопожртвовању оних хиљада наjдивниjих наших људи коjи су већ дали животе за нашу државу и за jединство српског народа. Шта би се дешавало ако бисмо прихватили план? У замену за градове и териториjе, коjе би требало да предамо, нама се нуди мир, а за нашу браћу у Jугославиjи помиње се постепено укидање санкциjа. Да ли ћемо добити мир, и ко нам гарантуjе да наши неприjатељи управо тада неће jурнути на нас да нас докраjче. Ако бисмо се ми повукли на предложене линиjе, да ли бисмо своjе неприjатеље довели у ненадокнадиво повољниjи стратешки и тактички положаj, са кога би могли да успешно наставе рат против нас? Ко нам гарантуjе да неће бити управо тако? Међународна заjедница не може да нам гарантуjе било шта, jер ми њоj не веруjемо. Да ли ће са санкциjама бити тако како се говорка, али не гарантуjе? Зашто су уопште уводили санкциjе, ако мисле да их тако брзо и лако укину? Зар се одустало од декларисаних ватиканских циљева да се Србиjа сведе на границе из 1912. године? Зар jе Америка одустала од промене режима и довођења марионетске владе у Србиjи? Ако су одустали зашто нам то jавно не кажу? Чак и да се сасвим жртвуjемо за нашу браћу у Србиjи, да ли ће Србиjа бити остављена на миру? Да ли наши неприjатељи тако лако одустаjу од своjих дуго припреманих планова и утврђених циљева? Ако су одустали, какве гаранциjе имамо за то? Да ли бисмо у случаjу да ми одустанемо од своjе државе и прихватимо униjу као државу-чланицу Уjедињених нациjа могли да спречимо долазак НАТО-трупа на позив владе у Сараjеву? Да ли нам тада предстоjи разоружавање и демилитаризациjа, и коjим методама би оне биле изведене? Да ли би Србиjа могла да се одржи на ногама ако би jоj на Дрини, уместо нас, биле десетине хиљада неприjатељских НАТО или неких других воjника, или би морала да клекне на колена и прихвати понижење и умањење, ако не и уништење? Коjе ултиматуме би Србиjа тада могла да одбиjе, а коjе би морала да прихвати и испуни? Да ли би тада наши неприjатељи одустали од паљења ватре на Косову? Ко би био одговоран за такав развоj догађаjа? Да ли бисмо могли да спречимо остварење сценариjа уништења Срба, или нам jе то лакше сада, када смо у повољниjоj позициjи? Да ли имамо гаранциjе да након наше неутрализациjе и демилитаризациjе Хрватска неће напасти Српску Краjину? Ако jе нападне, како бисмо jе бранили, куда бисмо пошли? Коjе дозволе би за то биле потребне, да ли бисмо их добили, и да ли се уз дозволе неприjатеља може одбранити држава и народ? Да ли ми можемо да допустимо демилитаризациjу и разоружање пре него што се демилитаризуjе Немачка, Турска и њихове савезнице у нашем суседству? Зашто бисмо ми своjу државност и сувереност утопили у заjедничку државу са нашим крвним неприjатељима? Народ коjи jе створио сопствену државу jе као дете коjе jе након пузања проходало, и више га ништа не може натерати да поново пузи. Да ли се често дешава да се jедна оформљена држава самоукине и утопи у заjедничку државу са неприjатељима?

    Поштовани посланици,

    драги гости,

Живимо у бесрамно време, у коме се велики и моћни нити Бога боjе, нити људи стиде. Неће нам опростити ништа, учиниће нам све што могу да нам учине. Учиниће нам све што желе, а могу и у случаjу да прихватимо и у случаjу да одбиjемо понуђени план. Осим Бога, нема никога другог на кога бисмо могли да рачунамо. Можда немамо права да рачунамо на друге. Ми морамо одабрати: или ћемо прихватити ултиматуме, и уклопити се у интересе нама ненаклоњених сила и чекати да се смилуjу и оставе нас на миру, без икакве извесности када ће нас оставити на миру, или ћемо се одупрети на своjим огњиштима, такође без извесности да ли ћемо издржати и изборити се за слободу и правду. Суштина сваке трагедиjе jе трагичан склоп околности, против коjег се мало може учинити, и из коjег jе излаз на сваку страну неизвестан и опасан. Суштина трагичког склопа околности jесте свођење броjа избора и излаза на свега два, подjеднако опасна, но различито часна. Не смемо се jуначити пред народом. Свако има потпуно право да изабере своj лични чин и судбину, али нико осим народа и његових представника нема право да изабере чин и пут народа. Само народ може да се одлучи на пут мучеништва и страдања, jер jедино тада народ ће следити своjу судбину без гунђања, jедино тада ће у себи наћи непоjамну и несравњиву снагу да након мучеништва и страдања изиђе на пут васкрсења. Желим да кажем да при одлучивању имамо на уму да не доносимо одлуку о сопственоj судбини и сопственом поступању, већ о судбини народа. Ако се одлучимо да прихватимо оваj план, онда морамо да знамо да ли то народ прихвата и да ли ће то да следи и сналази се, обезбеђуjући се против невоља коjе оваj план носи са собом. Ако одбацуjемо план, морамо да знамо да ли га и народ одбацуjе, уз спремност на самопожртвовање и неравноправну борбу, не против нашег блиског неприjатеља, већ против сила немерљивих.

Радован Караџић