На самој ентитетској граници између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, поред магистралног пута Горажде-Вишеград налази се Црква Светог Георгија, задужбина Херцега Стефана Косаче из 15. вијека. У њој је у периоду од 1519. до 1523. године дјеловала прва штампарија у Босни и Херцеговини и друга на Балкану.
Црква Светог Георгија саграђена је 1454. године на лијевој обали Дрине, три километра низводно од Горажда у мјесту Доња Сопотница (данас општина Ново Горажде). Њен ктитор је Херцег Стефан Вукчић Косача (1404-1466), изданак чувене племићке породице Хранић-Косача за коју се сматра да води поријекло из села Косаче недалеко од Горажда (члан ове племићке куће је био је и војвода Влатко Вуковић, вођа трупа краља Стефана Твртка I Котроманића у Косовском боју 1389.). Стефан Вукчић Косача је наслиједио стрица војводу Сандаља Хранића 1435. године. Током највећег дијела владавине имао је контролу над територијом која се простире од Боко-которског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Ова област била је под снажним утицајем Милешевске митрополије и култа Светог Саве, чије су мошти почивале у манастиру Милешева од 1237. године. Везаност за тековине немањићке државности и духовности навела је дотадашњег војводу Стефана да 1448. године узме титулу херцега од Светог Саве (отуда и данашњи назив читаве области – Херцеговина).
Kтиторски натпис Херцега Стефана Косаче исписан ћириличним словима на улазу у Цркву Светог Георгија. Према овоме Херцегово име је Стефан а не Стјепан, Стеван или нека од многобројних верзија овог имена код нас.
Херцег Стефан је био човјек несумњивих војних и политичких способности али и носилац негативних особина типичних за српску властелу онога времена. Овдје се у првом реду мисли на себичност, форсирање сопствених интереса на уштрб општесрпске и општехришћанске ствари и одсуство свијести о неопходности заједничког отпора Османлијама, а неријетко и отворена сарадња са њима. Био је сурови опортуниста, па је тако 1439. примио католичанство да би након десетак година био екскомициран од стране папе Николе V. Коначно, водио је бескрупулозну борбу са члановима сопстевене породице и сусједним обласним господарима. Владимир Ћоровић о Херцегу Стефану пише сљедеће:
Много недела, и материјалних и моралних, везано је за његово име; у извесним његовим поступцима наслућује се и види извор целе доцније несреће. Али је он, нема сумње, једна од најкрупнијих личности наше историје друге половоине XV века, неморалан не само по чулним склоностима него и као производ времена и средине у којој се развио.
Та „доцнија несрећа‟ задесила је Херцеговину 1481. године када дефинитивно пада под Турке. Нешто раније, 1474. Херцегов најмлађи син Стеван се потурчио и узео име Ахмет. Слична судбина задесила је и потомке кнеза Радослава Ширинића, вазала Херцега Стефана чији се надгробни стећак налази десно од улаза у Херцегову цркву у Доњој Сопотници. Претпоставља се да презиме кнежевске породице Ширинића потиче од имена утврђења у коме је столовала (Шир, Сир) и које се налази надомак Херцегове цркве на брду данас познатом као Градина. О судбини ове породице Миленко Вукићевић 1906. пише:
Кад је сила османлијска навалила на Босну и Херцеговину, онда се кућа Шијернића храбро борила против силе османлијске, борила се бранећи јуначки своје огњиште и свој народ, свој језик и своју слободу. Али ко ће сили одољети? Погибе властелин Шијернић и изгибе му војска. Остала му два нејака сина. Османлије их ухвате и они приме Мухамедову вјеру. Тако од кнеза Шијернића посташе бези Сијерчићи, вазда чувени са своје племенитости и витештва, чувени са јунаштва и љубави према своме народу.
Угледна горажданска беговска породица Сијерчића заштитнички се односила према Херцеговој цркви. На више мјеста је записано предање да је у другој половини 18. вијека Синан-паша Сијерчић помогао попу Јову Косорићу у покривању храма. О овоме свједочи и кратак запис извјесног попа Димитрија „покрила се црква горашка 1778‟, али и народна епска пјесма „Дервиш-бег Сијерчић поправља цркву херцега Стјепана у Горажду ‟ (пјесма се налази у рукописној збирци народних пјесама А. Лубурића у САН-у). Такође се зна да су Сијерчићи за вријеме акције Омер-паше Латаса (1850-1851) слали оружану стражу да штити цркву.
Надгробни стећак кнеза Радослава Ширинића са ћириличним натиписом.
Херцегова црква је у више наврата мијењана и поправљана. Она је један од најзначајнијих примјера тзв. дринског типа градње који се развио на територији Косача као својеврсна симбиоза рашког градитељства и готике чије су елементе донијели градитељи из приморја.
Дио храма који је подигао Херцег Стефан Косача Данило Н. Џелетовић описује овако:
То је мала једнобродна црква, крстообразна богомоља дринског типа са полукружном олтарском апсидом и симетрично прислоњеним правоуглима пијевницама на јужној и сјеверној страни, са готским (преломљеним) сводом и романским слијепим аркадама које рашчлањују зидне површине у унутрашњости храма.
Димензије цркве биле су 8,5 x 4,5 метара. Црква је проширена шест метара према западу, највјероватније у вријеме Макарија Соколовића и обнове Српске патријаршије (1557). Након тога нису вршене никакве значајније поправке све до 1869. године када је подигнут мањи звоник. Овај звоник је порушен 1894. да би га замијенио већи данашњи, висок око дванаест метара.
Добар дио историје Херцегове цркве нераскидиво је везан за прошлост свештеничке породице Косорић. Први свештеници Косорићи у Горажду су браћа – Лазар и, већ поменути, Јово. Претпоставља се да су служитељи Херцегове цркве постали 1777. Наслиједио их је Јовов син Лазар. Та традиција се у њиховој породици наставила више од два вијека. Косорићи су с кољена на кољено преносили своју племениту дужност и заједно са својом паством подносили недаће које су доносили окупације и ратови. Посљедњи Косорић који се службовао у Горажду је протојереј Боривоје. На тој дужности се налазио до маја 1992. када је због почетка ратних сукоба одселио са породицом у Црну Гору. Септембра исте године припадници Армије БиХ су опљачкали и запалили Цркву Светог Георгија и њене помоћне објекте. Том приликом оскрнављено је и православно гробље које се налази у непосредној близини цркве.
Поглед на Херцегову цркву са западне стране. Лијево од цркве се види мало породично гробље свештеника Косорића.
Одмах послије ослобађања Доње Сопотнице од стране Војске Републике Српске у априлу 1994. почела је постепена обнова храма и постављен привремени кров како би се спријечило даље пропадање грађевина. Од 1995. до 1999. црквени одбор и данашњи парох Новица Ћебић су радили на прикупљању новчаних средстава за подробнију обнову Херцегове цркве, а у љето 2000. се приступило самим радовима. Митрополит дабробосански господин Николај је освјештао Цркву Светог Ђорђа у Доњој Сопотници 7. септембра 2003. године.
О Горажданској штампарији (1519-1523) Божидара Горажданина читајте у неком од наредних текстова.
Аутор: Никола Ђоковић
Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/crkva-svetog-georgija-u-novom-gorazdu/