Као и за већину босанских средњовековних богомоља, и за манастир Озрен важи предање да је задужбина Немањића, а чије би се упориште могло потражити у чињеници да је краљ Стефан Драгутин, као угарски зет али и вазал, добио на управу североисточне области Босне – Соли и Усора, којима је владао од 1284. до 1316. године. У том времену могла је бити подигнута и црква, на чијој би се основи базирао данашњи манастир Озрен. Али, мало је вероватно да је ово предање веродостојно, с обзиром на постојећи запис у Троношком родослову, у ком се наводе поименице задужбине краља Драгутина у овим областима (Ломница, Папраћа и Рача), али се манастир Озрен не помиње чак ни као евентуална задужбина једног од краљевих синова Владислава или Урошица.
Први очувани траг који сасвим јасно упућује да је Црква Светог Николе била у богослужбеној функцији у другој половини XVI века, јесте уклесани натпис изнад улазних врата у наосу цркве: „Си свети божанствени храм поп(а)тоса поп Јаков из племена Марића у спасење себе и родитеља…“ У натпису се помиње година 1587. и обавест да је поп Јаков Марић тада попатосао цркву, што би могао бити показатељ да је црква настала у време највеће експанзије црквеног градитељства на овом подручју, непосредно после обнове Пећке патријаршије (1557), али што је и парадоксално, у време јасне турске уредбе о забрани подизања нових хришћанских богомоља, осим обнове већ постојећих, грађених пре турске окупације. Овоме у прилог иде и архитектонско решење озренске цркве, чије узоре треба потрежити у манастирским црквама Моравске школе XIV и XV столећа у Србији, али и фрагменти очуваног фреско-живописа карактеристичног за то раздобље.
Учесталије помињање манастира Озрен било је од 1589. до 1592. године у рукописима јеромонаха Тимотеја који је у том периоду боравио у Храму Светог Николе, чак и учествовао у његовој обнови. У Пенегирику (1589) монах Тимотеј, Озрен први пут помиње као манастир под старешинством игумана Јоакима, највероватније из натписа у наосу помињаног попа Јакова, што би могло навести на претпоставку да је црква постојала као мирска још 1557. године када се по сачуваним подацима отац Јаков замонашио. Неретко, на маргинама преписиваних рукописа, јеромонах Тимотеј бележио је и сасвим лична запажања о стању и условима у којима је живело православно становништво, отпору и инаћењу државној управи, духовним и културним активностима и односима унутар манастира, али и општим друштвено-политичким приликама под туђинском управом.
Манастирски комплекс прилично је страдао, а монаштво приморано да се расели у аустријско-турском рату 1690. године, као и у време Другог светског рата, када је црква прилично оштећена бомбардовањем а манастирска ризница, библиотека и архива похаране и спаљене.
Током XВИИИ века манастир Озрен је потпуно опустео, препуштен на бригу и старатељство околног живља.
Постоје писани подаци да је манастирски комплекс темељније обнављан у два наврата. Први пут 1775. године уз залагање двојице требињских калуђера: Јосифа и Јоаникија, док је друга обнова уследила 1841/1842, уз благослов турских власти, а коју је предводио прота Марко Маријановић.
На западној страни, пред припратом, 1878. године дозидан је звоник мале архитектонске вредности, иако складно укомпонован у манастирску целину.
Путописци и бележничари XIX века оставили су записе о постојању школе при манастиру Озрен, а која ће се обновити 1885. године, када се поново окупља и активира монашко братство.
Данас је манастир Озрен, као целина, проглашен националним спомеником од изузетне духовне и културне важности у Босни и Херцеговини.
Ахритектура Цркве Светог Николе
Црква Светог Николе, једнобродна крстообразна грађевина подужног типа са трансептом, спада у ред монументалнијих сакралних објеката на тлу Босне, заједно са црквама манастира Папраће и Ломнице. Над централним делом, где се секу наос и трансепт, издиже се купола, коју придржавају четири слободна ступца а чија конструкција сече простор наоса на западни и источни травеј једнаких размера. Источни травеј у целости заузима олтарски простор који се завршава у унутрашњости полукружном, а споља петостраном апсидом.
Трансепт пресеца вертикалну, подужну осовину храма, оријентисану у правцу: исток – запад, са три укомпонована архитектонска модула: централна куполна конструкција, те бочне певнице, које тек незнатно стрче изван зидне масе равни фасаде, али ипак довољно да нагласе утисак динамичности спољњег изгледа храма.
Тамбур куполе је у унутрашњости цилиндричан, док је споља осмостран и отворен са осам лучно засведених, узаних прозора, завршених двоструким редом аркада усечених у зидну масу. Фриз слепих аркадица споља украшава врх тамбура, али и правоугаоно постоље куполе, док су у апсидалном делу аркаде нешто већих димензија.
Богослужбене просторије, проскомидија и ђаконикон, обележене су плитким нишама у источном зиду цркве, а од поткуполних стубаца одвојене су редом полукружних лукова.
Припрата и наос са олтарским простором представљају јединствен грађевински корпус, организован и грађевински реализован у истом временском периоду. Судећи по складном архитектонском решењу и прецизном осећају за размере, рађени су од стране протомајстора изузетних техничких знања.
Иначе, цела грађевина (припрата и наос) засведена је подужним полуобличастим сводом. Једино су носећи лукови куполе, као и сводови изнад певница, благо преломљени, што појачава општи утисак динамичности.
Црква Светог Николе отворена је са два портала: на западној страни, на припрати, док је други на северном зиду наоса. Начин обраде и прављења портала и прозора озренске цркве, укључујући и декоративну пластику, несумњиво упућује на исто порекло са групацијом сакралних објеката Рашке школе (XИИИ век). Овај утицај и не чуди ако се има у виду значај култа лозе Немањића у областима Подриња.
Подстицајан узор за подизање цркава манастира Озрен, Ломница и Липље по сложености архитектонског плана могла је бити црква манастира Папраће у североисточној Босни, иако је озренска Црква Светог Николе по просторном концепту знатно сведеније основе, али и габарита. Отуда и изостанак источног травеја као засебног модула.
Како је то било уобичајено у овим крајевима, првенствено из економских разлога, манастирска црква је грађена од разних врста камена довожених из околине, лако доступних с планине Озрен. Носећи зидови рађени су од отворенозеленог серпентина сложеног у водоравне низове, прожетог белим вијугавим жилама, што делује прилично декоративно, док су спољне ивице храма ојачане правилно тесаним блоковима пешчара. Нарочито пријатан утисак оставља израда портала од црвенкастог кречњака.
Живопис Цркве Светог Николе
Очувани иконографски репертоар фреско-сликарства на подручју Босне потиче углавном из времена турске управе, и никада није успео досећи онај сјај и лепоту обраде детаља фресака Студенице, Милешеве или Сопоћана. Пораст интересовања за средњовековно сликарство, па и уметност уопште, доживело је своју кулминацију крајем XIX и почетком XX века, када на сцену ступају, поред мноштва заинтересованих страних истраживача и путописаца, и први домаћи школовани историчари уметности и археолози. Међутим, интересовање за босанску сакралну уметност крајње је минорно и своди се тек на штуру евиденцију или узгредан помен, уз изнимно интересовање за опште историјске токове под патронатом Османлија.
Ретко се дешавало, с обзиром на околности, да су свештенство, околно становништво, па и поједини ктитори имали довољно финансијских средстава да доведу и плате живописце из других земаља, већ су, из жеље да се црква што пре оспособи за богослужбене радње, позивани трећеразредни, приучени мајстори, често и локални сеоски сликари. Понекад је живописање почињао један, а завршавао други ктитор, а каткад и више њих учествовало је донацијама у дугом временском периоду на осликавању богомоље.
Случај Цркве Светог Николе не одступа од овог, већ правила. Фреске у наосу и припрати настајале су у извесним временским размацима и дела су различитих мајстора, иако се дуго веровало да их је радила иста рука. С обзиром на то да је простор наоса имао по важности приоритет, осликан је пре припрате, у којој постоји натпис о времену када су фреске рађене, односно завршене (1608/1609).
У централној апсиди на композицији с представом Григорија Богослова и Кирила Филозофа, на дну свитка који придржава Свети Кирил, пажљиво је краснописом исцртан потпис (али не и датум) презвитера Страхиње. О њему се веома мало зна, осим да је пореклом из села Будимља код Иванграда у Црној Гори (старо Беране). Иако историчар уметности Здравко Кајмаковић помиње као могућни топоним његова порекла село Будимлиу у вишеградском округу, у непосредној близини Добруна, а где ће поп Страхиња 1605–1606. године оставити свој живописачки траг у спољној припрати манастира Добрун. У Добруну је, претпоставља се по запису у Крушевском (Добрунском) поменику, поп Страхиња боравио, на путу за Озрен. Живопис у озренском наосу датиран је у 1605. годину и највероватније је рађен у летњим месецима.
Сликарство попа Страхиње карактерише примитиван и помало наиван приступ представљеним ликовима, особито у представљању оних најбитнијих делова: главе светитеља, али и пропорције тела, док му је колорит сув и беживотан, чему је првенствено узроковала занатска неусавршеност. Физиономије његових ликова делују прилично сирово, што ово сликарство приближава у то време учесталим групацијама самоуких и приучених сликара. Упркос томе, не може му се оспорити врхунско познавање иконографског репертоара српско-византијског фреско-сликарства.
Фреске из наоса, тамбура и кубета, као и олтарског простора лошијег су квалитета од оних из припрате, а и сама припрема, па и поступак рада на њима, показују мало технолошко предзнање и умеће попа Страхиње, што је условило њихово брзо пропадање. Данас су те фреске у веома лошем стању, сачуване тек у уломцима.
Рад попа Страхиње могуће је континуирано пратити од 1591. до 1620. године, будући да је своја дела уредно потписивао.
Веома је мало валидних биографских података који би ближе представили домаће зографе, што се може донекле правдати малом или готово безначајном њиховом улогом у друштву. Вероватно је то био и кључни разлог што се домаћи живописци нису потписивали на својим фреско-ансамблима. Тако је до дан данас остао безуспешан покушај стручњака да открију идентитет живописца декорације припрате озренске цркве, очуване само у фрагментима на западном зиду (Богородица са Христом, детаљи представе живота Светог Николе, те представа Марије Египћанке), који о себи није оставио никаквих података, осим године рада на фрескама (1608/1609).
Богородица Умиленија из припрате
За разлику од живописа попа Страхиње, мајстор из припрате знатно је обдаренији уметник, и то је видљиво нарочито у представљању и начину обраде физиономија ликова. Уопште, композиције му делују складније укомпоноване, док му је колорит чистији, с више сјајности али и свежине. Нарочиту пажњу овај мајстор посвећује бојености инкарната ликова, односу светла и сенке, иако је можда пренаглашен линеаризам у представи драперија, биљне орнаментике, али и појединих предмета из позадине (као да им је уметник придавао мању важност).
Сликар озренске припрате своје узоре имао је у итало-критским мајсторима са југа. Наиме, претпоставља се да је сликарско умеће стицао у радионицама преосталих грчких мајстора, који су у то време боравили и радили на нашем Приморју.
Као и поп Страхиња, ни мајстор припрате није имао технолошких знања, па тако ни његове фреске нису одолеле зубу времена.
(Teкст преузет са странице: Лаура Барна, приповедач, романсијер, есејиста, на адреси: http://laura.in.rs/ozren/ )
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
1 коментар