Српска властелинска породица Павловићи, познати и као Јабланићи или Јаблановићи, по родоначелнику њиховом Радену Јабланићу, имала је посједе у источној Босни, а њен успон почиње крајем XИВ вијека, са кнезом Павлом Раденовићем.
Владари из породице Павловића:
Јаблан ?
Раден Јабланић (поменут 1380), властелин
Павле Раденовић (~1370-1415), кнез
Петар И Павловић (1415-1420), војвода
Радослав Павловић (1420-1441), војвода
Иваниш Павловић (1441-1450), војвода
Петар ИИ Павловић (1450-1463), војвода
Никола Павловић (1450-1463), кнез
остаци Градине Павловића у Горњим Палама, у близини врела Паљанске Миљацке
узвишење са остацима Градине у Горњим Палама
Павле Раденовић (?-1415) српски кнез из редова Павловића био је један од најмоћнијих великаша у краљевини Босни на прелазу из XIV у XV век. Био је син Радена Јабланића који је имао посједе у источној Босни око Криваје и Праче. Као један од провјерених људи у краљевству, заједно са Влатком Вуковићем (?-1392) 1391. године заузима Конавле, које су до тада држали Санковићи. Послије смрти Твртка И (бан 1353-1377, краљ 1377-1391) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз Косаче и Вукчиће. Убијен је у завјери краља Остоје (прва влада 1398-1404, друга влада 1409-1418), војводе Сандаља (1392-1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, послије чега га је наслиједио настарији син Петар И (1415-1420).
Преузимањем дијела Конавла 1391. године кнез Павле је постао сусјед Дубровачке републике према којој је држао неколико царина. Њеним трговцима је 1397. године издао повељу о слободној трговини и заштити у његовим земљама, за шта је награђен титулом грађанина Дубровника. У спољној политици је, као и остали великаши краљевине Босне, подржавао Владислава Напуљског у сукобу са Жигмундом Луксембургшким (1387-1437) око титуле краља Мађарске, која се у то доба водила. У унутрашњој политици је активно учествовао у јачању положаја племства у краљевини, а потом и у некој врсти де фацто великашког намјесништва краљице Јелене (Грубе) (1395-1398) које су као њени савјетници поред њега, између осталих, чинили и Хрвоје Вукчић (?-1416) и Сандаљ Хранић. Учествовао је у избору Остоје за краља 1398. године, да би га са осталим великашима збацио са власти 1404. године поставивши Твртка ИИ (прва влада 1404-1409, друга влада 1420-1443) за новог краља. Послије пораза Владислава Напуљског 1408. године, са осталим великашима је збацио Твртка ИИ који је подржавао Владислава и вратио на престо Жигмундовог претендента Остоју.
Током августа 1415. године на Краљевој Сутјесци код Бобовца одржавао се сабор краља и властеле краљевине Босне. Приликом посебно организованог лова на Пареној пољани, Златоносовићи су на знак који је мачем дао сам Сандаљ Хранић напали Павла и тешко га ранили, а његовог сина Петра и посланика Браила Тежаловића су заробили. Завјеру су организовали сам краљ Остоја и војвода Сандаљ због политичких сукоба са Павлом, оптуживши га за издају краљевства. Према првобитном плану, Павлов син Петар је требало да буде ослијепљен, а посједи Павловића подијељени између Сандаља и Златоносовића, који су се надали Олову, које се налазило уз њихове посједе, али се од тог плана одустало и Петру су остављени очеви посједи. Цијелом чину је присуствовао и посланик Дубровачке републике Никола Гучетић и Влатко Тумурлић. Сам Павле је убрзо умро од посљедица рана које је задобио, али је зато Петар пуштен да се врати на породични посјед и настави управљање њиме. Као свједок овог напада Петар је за смрт свога оца директно окривио Сандаља, што је цјелокупни југоисточни дио данашње Босне и Херцеговине гурнуло у рат између Павловића са једне и Сандаља односно Косача са друге стране. Највећа посљедица овог жестоког сукоба за који је дјеловало да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање Османлија у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они де фацто радили искључиво за себе и постепено освајали дијелове краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обје породице практично нестале са османлијским освајањем Босне и Херцеговине.
Послије смрти Павла Раденовића, његова земља је подијељена, а смртно непријатељство медју босанским баронима, претворило се у дуготрајно ратовање Павлових синова, Петра и Радослава, против Сандаља Хранића.
Да би одржали остатак очевих области, браћа Павловићи обратили су се Турцима за помоћ. Старији, Петар, погинуо је 1420. године у борби са Исак-бегом, који је био на страни Сандаља Хранића.
Велики војвода Сандаљ Хранић и војвода Радослав Павловић, најпознатији члан ове породице, били су потчињени босанском краљу Твртку ИИ, али су били вазали султана Мурата ИИ. Њих двојица су били суседи, непрестано у сукобима. Марта 1435. године изненада је умро војвода Сандаљ Хранић. Наслиједио га је синовац Стефан Вукчић Косача, али и са њим је војвода Радослав наставио непријатељства. У рату са њим, војвода Радослав је изгубио Требиње и Жупу Врм са Клобуком, а потпуно је истиснут и из Приморја. Послије смрти војводе Радослава Павловића, новембра 1441. године, његов син Иваниш Павловић продужио је још неколико година непријатељство против свог ујака Стефана Вукчића и против њега је подржавао краља Стефана Томаша.
Друга два сина војводе Радослава, војвода Петар и кнез Никола, господарили су наслијеђеним земљама у источној Босни, али ограничени утицајем Стефана Вукчића. У налету Турака 1463. године страдале су земље Павловића, освојене без већих тешкоћа, а посљедњи Павловићи су погубљени.
У близини Рогатице налазили су се стећци над гробовима војводе Радослава Павловића, његове жене, једног сина, брата и извијесног вијерног му слуге. На великом надгробном споменику на српском језику истесан је натпис:
„Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никојим јунаштвом, ни какви даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути ни побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много **** побиједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам још у хришћанској вјери“.
печат Павловића и данашњи грб општине Пале
поглед са Градине на околна села и на град Пале
Петар I Павловић (1415-1420) је био српски кнез, а потом и војвода из властелинске породице Павловића. Послије убиства његовог оца Павла Раденовића (?-1415.) на Пареној пољани код Бобовца 1415. године коме је присуствовао, Петар преузима вођство над Павловићима и са млађим братом кнезом Радославом (1420-1441) отпочиње рат против Сандаља Хранића (1392-1435) и Косача. У том сукобу се ослонио на помоћ Османлија, чију је помоћ платио признавањем вазалних односа према султану, што је резултирало великим успјесима против Сандаља који је био потпуно потиснут. Међутим Османлије су промијениле страну и 1420. године су стигле у краљевину Босну као Сандаљеви савезници против Павловића. У сукобу са њима гине сам Петар, а на челу Павловића га насљеђује његов млађи брат Радослав.
Петар помоћ у овом сукобу тражи од Османлија, обећавши им вазалство за узврат, што су они прихватили и већ на јесен 1415. године њихови одреди упадају у Захумље предвођени браћом Ђурђем и Стефаном Милорадовићем. Уз помоћ Османлија Петар је до 1417. године овладао цјелокупним Конављем које је до тада било подијељено између Павловића и Косача. Да би утврдио свој посјед у приморју он је са Дубровчанима уговорио подизање цистерне за воду у тврђави Сокол која је била најзначајнија утврда у Конављу.
Притисак Павловића на Сандаља и оне који су га подржавали био је толики да је сам краљ Остоја морао да тајно ноћу побјегне са сабора властеле Краљевине Босне да га не би снашло исто оно што је он организовао Павлу Раденовићу пар година раније. Посљедица овога и Сандаљеве наизглед безизлазне ситуације, била је и Остојина одлука да приђе Павловићима и да буде један од оних који ће се окористити пропашћу Косача, али без претјераног успјеха јер он већ 1418. године умро. Његов син и насљедник Стефан Остојић (1418—1421) је наставио непријатељску политику према Сандаљу, али без видљивог успјеха. Међутим и сам сукоб се дјелимично смирио јер је Сандаљу у помоћ притекао син његове друге жене Јелене из првог брака Балша ИИИ Балшић (1403-1421), а и Сандаљ је схватио да је једина сила која доноси превагу у сукобима само снага Османлија, тако да је и он постао њихов вазал, највјероватније средином 1418. године пошто се у јесен исте године помиње као несумњиви господар својих земаља.
Пресудни догађај у овој фази сукоба Сандаља и Петра, највјероватније је била Хранићева одлука да прода Дубровачкој републици његов дио Конавља. Он је 27. јуна 1419. године продао свој дио за 30.000 перпера, док је Петар одбио да републици светог Влаха прода свој дио. Највероватније уз помоћ тих средстава Сандаљ успјева да покрене Османлије и они почетком 1420. године поново упадају у краљевину Босну, али овога пута су њихови напади усмјерени протв Павловића. Током тих борби крајем марта исте године, у једном сукобу са њима гине сам Петар, а вођство над Павловићима и војводску титулу преузима његов млађи брат кнез Радослав.
Највећа посљедица овог жестоког сукоба који је дјеловао да се може окончати само потпуним уништењем једних или других било је директно укључивање Османлија у њега, прво на страни Павловића, а потом и на Сандаљевој страни, иако су они де фацто радили искључиво за себе и постепено освајали дијелове Краљевине Босне. Сам сукоб се временом смирио, тако да су обје породице практично нестале са османлијским освајањем Босне и Херцеговине.
грб Јабланића, родоначелника Павловића
Радослав Павловић (1420-1441) је био српски кнез, а потом и војвода из властелинске породице Павловића. Послије погибије старијег брата Петра сукобу са Османлијама 1420. године, преузима титулу војводе и вођство над Павловићима. Окончао је сукобе са Косачама и оженио се Теодором, ћерком Вукца Хранића и сестром будућег вође Косача Стефаном (1435-1466) са којом је имао три сина. Свој дио Конавља је 1426. године продао Дубровачкој републици за 18.000 перпера, али је већ 1430. године отпочео тзв. (први) Конављански рат око продатих територија који се окончао 1432. године признавањем стања са почетка сукоба. Пробао је 1435. године да се послије смрти војводе Сандаља Хранића (1392-1435) окористи новонасталом ситуацијом, али је у сукобу са братом своје жене Стефаном изгубио јужне дијелове своје земље са Требињем. Умро је 1441. године, а наслиједио га је син Иваниш (1441—1450).
Велики војвода Радослав Павловић, господар Требиња, поред дворова у граду Борчу изнад ријеке Праче код Месића имао је и дворац „стобор“ у Придворцима, дворац „стобор“ у Соко граду у Конавлима (Јиричек), куле на Клобуку, градину у Горњим Палама на врелу паљанске Миљацке, Павловац на Прачи, Ходидјед на Булозима, Стари град на саставцима Паљанске и Мокрањске Миљацке, Звечај (Устипрача), Бродар на Дрини, Вишеград, Добрун, Хртар и Вратар на Дрини, Павловац у Тврдинићима, Павловац код врела Праче, Павлово Ждријело на Романији, Топлик у Лукавици и Кобиљ До.
Падом Босне под турску власт (1463) област Павловића подијељена је у 11 нахија, а цијело подручје Турци су, према имену ранијих господара Павловића назвали Вилајет Павли.
У првом турском попису становништва, 1468/69. године мјесто Пале појављује се у облику необичног турског назива Богази Yумрy као сједиште једне од 11 нахија. Нахија Богази Yумру је обухватала шест села а два од њих била су смјештена у паљанском пољу. Једно је Богази Yумру а друго Подграђе.
Падом Босне под турску власт, српски народ се нашао у најтежем ропству, експлоатисан и понижен. Не постоје никакви подаци о урбанизацији подручја Пала у турском периоду. Једино је варошица Прача задржала свој трговачки значај, па и извјестан процват, све до великог пожара и епидемије куге у XВИИИ вијеку.
Назив Вилајет Павли за ово подручје источне Босне одржао се све до почетка XИX вијека. У то доба наше насеље се почиње звати Пале. Под тим именом убиљежено је на једној карти из 1877. године, али је и цијели крај обиљежен као Пале.
(www.palelive.com)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.