Приредио: Миљан Ковач

Када је у у мјесецу јуну 1941. године народ источне Херцеговине самоорганизовано стао на пут фашистичким злочинцима, Европа је дрхтала под окупатрском чизмом нацистичке Њемачке и њених сателита. Овај устанак данас је у народу познат и као трећа „Невесињска пушка“ (Прва 1875. против турска власти, а друга устанак Пера Тунгуза и Салка Форте 1882. године, против Аустроугарска царевине.)

Иако су полунаоружане устаничке чете тих јунских дана избациле стотине непријатељских војника из строја, то се није уклапало у, идеолошки креирану, квзиисторију Брозовог режима који је након рата, одредио неке друге датуме и неке друге догађаје као дане када су, наводно, на позив Комунистичке партије „народи и народности Југославије покренули оружану борбу против окупатора…“

Истина о овим догађјима, нажлост је и до данас прекривена велом тајни, а у обиљежавањ дана почетка борбе против фашизма и актуелни властодршци се строго држе комунистичког календара.

Ко је и какве борбе тих крвавих јунских дана 1941. године водио по херцеговачким чукама, најбоље свједоче они који су те странице историје писали најприје пушком, а потом и оловком.

Вјероватно, у жељи да истину сачувао од заборава, мој покојни дјед Гојко Ковач (1921.-2007) учесник јунског устанка у Херцеговини, је оставио овај рукопис, чији садржај, уз минималне техничке корекције, на седамдесет трећу годишњицу забрањеног и заборављног устанка, дијелим са читаоцима Фронтала.

Устанак у Невесињу у јуну 1941.

Записао: Гојко Ковач (1921 – 2007)

Послије пада и капитулације Краљевине Југославије, у Невесињу и невесињским селима завладала је велика забринутосто : Шта ће даље да буде? Људи се враћају из бивше војске бивше Краљевине која је прегажена и окупирана за десет дана. Долазе кућама и доносе са собом оружје (пушке) и препричавају догађаје. Неки су и остали, заробљени од окупатора.

Окупторска Њемачка и Италија су препустили, односно дали, власт и управу такозваној Независној Држави Хрватској. Доласком хрватске власти, коју су прихватили, у великом броју, невесињски муслимани и Хрвати и укључили се у њену службу, постављен је и њен управљачки апарат. Формиране су испоставе у невесињским селима гдје су биле жандармеријске (усташка жандармерија = оружништво пр. ур) станице одакле су патролирали по кућама, тражили да се преда оружје и војна опрема коју су донијели из војске. Пријетили су: Ко не преда тражене ствари, биће кажњен смртном казном.

Приступило се наоружавању усташких присталица по селима, формирању усташких одреда и станица, а у граду је формиран усташки логор. За логорника је постављен Ђорђо Преко гостионичар из Невесиња. Сулејман Башагић, Ђорђо Преко и Шукрија Пекушић били су главни заговорници ставарања Независне Државе Хрватске и успостављања усташке власти. Они су водили главну ријеч приликом избора и постављања људи на главне усташке положаје. Преузели су власт и били носиоци свих идеја и мјера које су предузмане првих дана усташке власти.

Одмах је у Невесиње из Загреба дошао натпоручник Фрањо Судар са десет усташа. Он је касније постао бојник Францетићеве „Црне легије“ и био један од најпознатијих усташких злочинаца. Судар је одмах по доласку у Невесиње приступио формирању домаћих усташких јединица. До краја маја у усташке униформе обучено је 116 лица са ширег подручја Невесиња. То су углавном били проблематични елементи и чаршијски олоши. Ускоро је у сред града Судар убио Милоша Нишовића ђака Грађевинске школе. Убио је и Светозара Нишовића. Усташке жандармеријске станице формиране су у околним мјестима Риља, Лукавац, Крушевљани, Бакрачуша, Фојница, Кљуна и Улог.

Пушкарање из тих села чуло се и дању и ноћу. Послије је почео терор.

По доласку у Невесиње усташе су одмах тражиле да се скину све фирме исписане ћирилицом. Фирме су се морале скинути преко ноћи. Неки су негодовали, али истога дана усташе су почеле затварати све угледне људе у граду. Затварали су их у војни логор. Срушили су и споменик краља Петра И у центру града и убрзано спроводиле план који се састојао у томе да се најприје разоружа народ, да се послије села обезглаве хватањем и убијањем истакнутих људи, како би се лакше ликвидирао српски народ у цјелини. Због тога су, упоредо са одузимањем оружја, муниције и друге ратне опреме, затварали виђеније Србе у у Невесињу и у селима и састављали спискове људи које ће касније ликвидирати.

Било је све више напетости и прогона српског живља. Усташке патроле (жандармерије) ишле су по селима и, под великим пријетњама , тражиле оружје од народа. Забрањено је и кретање – није се смјело ићи у друго мјесто ни у град без пропуснице коју су требали да дају жандари.

У жандармеријској станици Лукавац било је 18 жандарма (оружника пр. ур). Командир је био неки Кукрика из Равног у Поповом пољу. Један наш комшија је отишао до њега да му да пропусницу да иде у Столац по неке своје ствари па је замолио командира да му да одобрење за пут, а он је њему одгорио: „Овом земљом и државом не можеш ићи, једино да направиш скелу па да се попнеш на небеса и идеш небесима…“ Човјек, видјевши да не може добити пропусницу брзо се вратио кући и причао шта му се догодило.

У Лукавац су усташе дошле тек око 10. јуна 1941. године, јер је на путу од Зовог Дола до Лукавца један мост био оштећен тако да нису могли проћи возилима. Усташе су дошле у село и наредиле сељанима да иду у шуму са запрегама, да дотјерају дрво и направе тај мост.

Добро се сјећам био је свечан дан, Спасовдан, али поговора није било па су људи одмах морали отићи и дотјерати грађу и направити мост.

Прије тога, 2. јуна сазнали смо да је село Удрежње спаљено, а људи поубијани. На освит тога дана, рано у зору, група усташа из Невесиња, њих око седамдесет, предводио их је натпоручник Фрањо Судар, људе су дизали из кућа и одводили у сеоску цркву и ту их поубијали, масакрирали, клали… Куће су попалили и опљачкали. Послије злочина усташе су отишле у град Невесиње пјевајући и пуцајући из пушака. Сјутрадан, 03. јуна, на дан Светог цара Констатина и царице Јелене, усташе из града крећу у село Дрежањ и тамо пале куће и убијају кога ухвате. Убијали су жене и дјецу, али је већина становништва успјела побјећи у шуму. Куће су спалили и село је постало право згариште. Међу Србима у Невесињу завладао је страх.

И из околних села су одводили људе. По граду и околним селима усташе су обично одводиле људе црном марицом. Хватање Срба у Невесињу и околним селима усташе су вршила у више наврата . Од краја маја до 28. јуна 1941. године извршени су највећи злочини. Тада су људи масовно хапшени и убијани. У једном дану на звјерски начин је убијено 173-оје људи, углавном из града.

Видјевши шта се ради, народ је био у великом страху. Људи су били на опрезу, вадили су скривене пушке и држали страже и организовали ноћне патроле, тако да су били приправни уколико би се појавиле усташе да их не би напали на подмукао начин и побили. У свим српским селима, стражарило се и дању и ноћу и организоване су извиднице и осматрање.

Све је тако било до 23. јуна. Тога дана, навече, чула се по нека пушка из правца села Биоград, негдје према Џиновој Махали и приближавала се према Зовом Долу.

Када смо чули пуцњаву ми смо се почели окупљати код дрвене ћуприје (на понорници Зоводоци, оп. ур). Скупило се нас тридесетак, већина је имала пушке, али је било и људи без оружја.

У том моменту долази један човјек (мени непознат) и рече: „Људи, пропала је Њемачка! Заратиле су Русија и Њемачка!“ На ову вијест, неки људи предложише да се иде одмах напасти град Невесиње. Други су предложили да се ликивидира станица у Лукавцу, па да се онда нападне град (да им усташе не остану иза леђа, оп. ур), и да се одмах пошаљу људи у сва села да позову народ да се диже на устанак.

Тако и урадисмо. Пођосмо у Лукавац успут дижемо људе који радо крећу у акцију. Тако смо стигли близу усташке станице у Лукавцу и опколили је. Спремили смо курира да извијести командира да су опкољени и да тражимо да се предају. Курир је отишао с депешом , али је убрзо почео да запомаже: „Упомоћ, хоће да ме убију…“ У том моменту отворисмо пушчану ватру према станици. На овај пуцањ није било отпора усташа.

Испалили су бијелу ракету у знак предаје. Ми смо дошли до касарне. Било је то у само свануће. Усташе-жандари су били вани постројени у два реда са командиром на челу. Њих је било у строју седамнаест – значи једног није било. Тај је те ноћи био негдје у селу, у некој кући. Ту је и заноћио. Када је чуо шта се десило, он је побјегао преко брда, преко села Бежђеђа усташама у Дабар (околина Берковића, оп. ур). У станици се нашло двадесет пушака и једна количина муниције. То је одмах дато људима који нису имали оружје. Нађен је списак у архиви – пописано 160 људи са ових терена које је требало покупити за Видовдан 28. јуна и ликвидирати.

Одатле смо кренули одмах за Невесиње, а заробљене усташе смо повели са нама. Остао је заробљен командир да би могли послије од њега узети неке информације.
Народ весео, чују се пуцњи, неко виче: „Живјела мајка Русија“! Вичу: „Живјела Србија““ „Живјела Црна Гора“! „Живио краљ Петар“! Тако се све ишло око 25 километара до надомак Невесиња. На овом путу све је више пристизало људи и укључивало се у устанак, тако да се скупила велика маса, иако сви нису имали оружје. Носили су сјекире, неко нож, бајонету, колац… Ишло се у великим групама, чули су се различити повици све док се није дошло до близу града.

У моменту је отворена на нас пушчана и митраљеска ватра од града из правца Кнежаче и из војног логора, па смо морали прилећи земљи и узети заклон. На ову ватру, заробљене усташе из Лукавца су покушале искористити прилику за бјекство, међутим, нашли су се обасути ватром и сви су изгинули. Под великом ватром морали смо се помјерити према Буквици и Шеховини (узвишења над Невесињем, оп. ур). Један дио остао је приземљен да чека мрак. А онда је дошла ноћ и почели смо напад на град. Борба је трајала читаву ноћ. Устаници су упали у један дио града из правца Малте и вођене су огорчене борбе. У тим борбама било је погинулих и рањених устаника. Није било могуће одољети јакој пушчаној и митраљеској ватри, па смо се морали повући на Шеховину и Гребак, а једна група отишла је у Бишину са намјером да пресијече пут Мостар – Невесиње, јер се знало да ће из Мостара кренути помоћ усташама у Невесињу.

Тако је и било – када су устаници дошли у Бишину, на Ћетну пољану у исти моменат су из Мостара стигле усташе и домобрани и сукобили се са устаницима. Отворила се борба у којој су устаници заробили четири камиона и једна луксузна кола у којима је било пуно материјала. Заплијењен је и један пушкомитраљез, тридесет пушака, четредесет сандука муниције, десет сандука ручних бомби, око педесет ранаца са потпуном опремом и велике количине брашна, масти и других намирница погинуло је њих десетак, плус двојица у путничким колима, док је једна група успјела побјећи према Бакрачуши. Камиони су уништени. Истог дана, 24. јуна, у свим селима око Невесиња се прочуло за устанак, па су у још неким мјестима ликвидиране усташке постаје. Устаници са подручја Зовог Дола, Лукавца и дијела Биограда вратили су се на Трусину, гдје је отпочела велика борба. Усташе из Стоца су преко Дабра и Берковића напале на Трусину. Добро нам је дошао онај плијен из Бишине. Понијели смо муницију и митраљез на Трусину.

Прије сам рекао да је један жандарм из Лукавца побјегао за Дабар. Отишао је у усташку постају и извијестио шта се збило у Лукавцу и Невесињу. Одмах су кренули преко Берковића и Стоца према Трусини. На Трусини су их дочекали мјештани овог села којима је руководио официр краљевске војске Крсто Ђерић. Они су дочекали усташе и омели њихово даље напредовање. Док су стигли из Зовог Дола, Лукавца и Биограда прикупљени борци, устаници створио се борбени положај, фронт.

У налету усташа из Стоца и Дабра које је предводио лично Мијо Бабић доглавник Анте Павелић (први заповједник свих усташких концентрационих логора у НДХ) , дошло је до жестоке борбе у којој су животе изгубили и Бабић и његов блиски сарадник Анте Погорелац. Остале усташе су се у паничном стању повукле и одвукле лешеве Бабића и Погорелца . Остала је лимузина и Бабићево оружје које су устаници узели. Тог дана пристигле су велике снаге усташа и домобрана и створио се борбени фронт на Трусини у дузини од 5 км. Дванаест дана је трајала непрекидна борба у којој је било доста погинулих и рањених . Српски народ у Невесињу се борио против много надмоћнијег непријатеља. Након дванаест дана фонталне борбе на Трусини, јаке усташке и домобранске снаге кренуле су из два правца- из Дабрице према Доњој Трусини и од Невесиња преко Биограда и Џинове махале тако да су долазили у залеђе устаника . Морали смо се повући преко Бежђеђа до Глога и формирати нове положаје на којима су даље текле битке устаника и усташа.

Јаке домобранске јединице су се стационирале на Трусини код жандармеријске касарне и ту су се улогоровали, а усташе су се повукле са овог терена. Домобрани су затражили од становништва да се врати кућама и поручили да желе преговарати са народом и пустити га да мирно живи и ради. Послије су затражили да преговарају са устаницима и позвали их да предају оружје. На овакве позиве устаници су пришли у близину домобранског логора на Трусини, да би у сваком случају били ближе њих. Држали су страже једни према другима. Тако се цијели јули и дио августа провео у преговорима. И једни и други су тражили да се преда оружје.Устаници су позвали домобране да предају оружје гарантујући им одлазак до најближе њихове постаје. Домобрани видјевши да се прикупљају све веће снаге устаника око њих и да су дошли у ћорсокак су омекшали у преговорима. На послијетку су устаници затражили да домобрани предају оружје или ће бити нападнути. Видјевши лошу ситуацију домобрани су пристали на полагање оружја , уз гаранцију да се предају најближој постаји.

Тако је на Трусини 25.08.1941. године разоружано 350 домобрана који су поред пушака били наоружани и са 6 тешких митраљеза и 12 пушкомитраљеза. Заробљена је велика количина муниције. Заробљеници су спроведени у двса правца – преко Биограда и Буквице за Невесиње и преко Дабрице за Столац. Нико није ни покушао да их нападне или малтретира.

Ја као учесник ових догађаја могу да кажем да је ово све била истина . Учествовао сам у разоружавању усташа у Лукавцу у нападу на град Невесиње, и у биткама на Трусини.
Велика је срамота власти која овај устанак није признала као отпор окупатору већ је за устанак народа Босне и Херцеговине проглашен 27. јули (дан устанка у Дрвару, оп.ур.) док је у Србији за дан устанка проглашен 7. јули дан када је у Белој цркви неки комуниста , Жикица Јовановић убио два српска жандарма. У Невесињу у мјесецу јуну народ се дигао на устанак против окупатора и злогласних крвника Независне Државе Хрватске . Тих дана јуна, јула и августа 1941. године, када су њемачке трупе марширајући низ Русију према Москви и Лењинграду освајале ријеке и равнице и окупирале сву Европу, у Невесињу се воде крваве борбе са злогласним непријатељима , разоружавају се усташке станице и спасава се народ испод усташког ножа . Сматрам за велику грешку препустити ове догађаје забораву.

Текст преузет са адресе: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=44097