МАНАСТИР КРУПА НА ВРБАСУ

Манастирска црква Светог Илије у Крупи на Врбасу налази се на двадесет петом километру пута од Бањалуке према Мркоњић Граду, истакнута на узвишењу изнад насеља. Недалеко од цркве тече рјечица Крупа, узводно од ушћа украшена каскадним дијелом водотока, са посебном цјелином дрвених млинова – народне архитектуре која у амбијенталном смислу чини готово нераздвојив комплекс. Црква је смјештена на некрополи са стећцима, која заузима скоро читав јужни дио порте. Међу њима су и два украшена крстовима, розетама и полумјесецом, клесаним у високом рељефу. Изнад ове цркве, на стијени која се надвила над кањоном Врбаса, налазе се остаци велике средњовјековне тврђаве – Гребен града. Један од првих истраживача српских старина у Босни, митрополит Сава Косановић, 1888. године каже да је манастир у Крупи на Врбасу веома стар, претпоставља из 13. вијека. Други описивач Крупе, Вид Ковачевић, 1889. године биљежи предање према којем је манастир задужбина Стефана Немање. У Шематизму Бањалучкобихаћке митрополије за 1911. годину каже се да су манастир Крупу у Далмацији основали калуђери манастира Крупе у Босни и да су по називу тога босанскога манастира назвали Крупом и овај
манастир у Далмацији, као и околину и рјечицу. Крајеви у којима се смјестио манастир са црквом посвећеном светом Илији у Крупи на Врбасу налазили су се у 13. вијеку у области под именом Доњи Краји, а која је улазила у састав босанског краљевства. Дипломатичка историјска грађа која се односи на Доње Краје највећим дијелом потиче из угарских канцеларија, будући да је угарска круна претендовала за доминацијом над овом облашћу. За једну велику жупу у овој области – Земљаник – зна се да ју је војвода Пријезда, највјероватније владар читаве босанске бановине, 1287. године дао у мираз својој кћери. У повељи којом потврђује овај поклон Пријезда наводи имена мјеста која омеђују даровани посјед, а која препознајемо у топономастици рубних зона потоње турске нахије Змијање. Премда нигдје не помиње Крупу, овај извор се ипак може сматрати за сада полазним обавјештењем о прошлости простора на којем је она настала. Повеља свједочи да је већ у 13. вијеку данашње Змијање било издвојена територијално-политичка јединица; географски и историјски цјеловит простор. Праисторијске градине и тумулуси, остаци античких калдрмисаних друмова, средњовјековни утврђени градови, некрополе са стећцима и стара црквишта свједоче о
дугом трајању култура које су се на Змијању смјењивале. Оне су утврђивале и култна средишта, која су се најчешће насљеђивала, на основу чега би се могло помишљати и на постојање храмова на мјесту данашњих змијањских манастира не само у Пријездино вријеме, већ и знатно прије њега.
На исти начин извори који се тичу каснијих феудалних господара Доњих Краја, у 14. и 15. вијеку – Хрватинића и Војсалића – посредно говоре и о прошлости овдашњих манастира. Ради се углавном о повељама и трговачким уговорима потписиваним у утврђеним градовима у близини данашње Крупе – Гребену, Звечају или Котору. Како се
Гребен град помиње у изворима још од краја 12. вијека, вјероватно је да је у то вријеме за потребе племства и војске под њим саграђена и богомоља. Судећи по дипломатској преписци, Гребен град активно судјелује у значајним историјским збивањима у 14. и 15. вијеку, а то претпоставља и живу црквену дјелатност, о чему нас посредно обавјештавају извори из тог времена. Наиме, феудални господари Доњих Краја – Војсалићи – у то вријеме су се старали о обнови неке монашке заједнице, највјероватније управо оне под Гребен градом, у данашњој Крупи на Врбасу. Били би то први, за сада познати, помени неког манастира у овим крајевима, оскудни по информацијама, али једини старији од 1463. године.

Не може се са сигурношћу говорити ни о, у легенди помињаним, везама ове Крупе и Успенског манастира у Крупи код Обровца. У садашњем облику црква у далматинској Крупи потиче из 16. вијека, али се њен постанак везује уз име краља Милутина. Треба напоменути и да су на крају 13. и почетку 14. вијека посједи краља Драгутина досезали далеко на запад, на територију на којој се налазе овдашњи манастири или у њиховој непосредној близину. Будући да су ондашњи господари Доњих Краја, Хрватинићи, били у номиналном вазалном односу према Шубићима, који су у истом времену господарили у области сјеверне Далмације, постоји могућност да је манастир у Крупи на Врбасу био у извјесној вези са далматинским манастиром истог имена. Прва градитељска реконструкција цркве у Крупи на Врбасу би могла бити из прве половине 14. вијека, што је можда везано за неки од крупних догађаја из прошлости споменика о којем су други подаци изгубљени. Можда се подударност имена ова два манастира може довести у везу са старим словенским изразом “крупа” који се односи на ријеку кратког тока. За период од пада Јајачке бановине 1527/28. године до обнове 1889. године о цркви Светог Илије у Крупи на Врбасу имамо само једну вијест. То је извјештај анонимног аустријског уходе који је у периоду 1718-1739. године пролазио сјеверним дијеловима Босне, прикупљајући и шаљући у Беч податке од важности за аустријске војне акције. У извјештају се каже: “ … уз истоимени поток и село Крупу налази се велики запустјели калуђерски клостер.“ Будући да овај обавјештајац израз „калуђерски клостер“ користи кад говори о православним манастирима, то из његовог извјештаја закључујемо да се почетком 18. вијека одржала традиција о Крупи као православном манастиру, али да је он
тада запуштен и да се у њему очито већ дуго не одвија вјерски живот. Црква Светог Илије у Крупи на Врбасу доживјела је прави препород у великој обнови коју је 1889. године, уз дозволу аустроугарских власти, извршио митрополит Сава Косановић. Обнови је претходио опис цркве у којем се каже да су њени зидови сачувани до висине изнад прозора и да су камени оквири прозора на јужном зиду, преко два метра високи и сразмјерно уски, у потпуности сачувани. „Довратне прагове од западних и јужних врата, као и једну плочу из цркве са натписом“, каже Косановић, „однијели су Турци и употребили при зидању једне џамије.“ Уз сјеверну страну цркве је, према митрополитовом опису, била подигнута пространа трпезарија са засведеним прозорима, а други ниво је имао сачуван камени корниш – вијенац. Врата су спајала цркву са трпезаријом изнад које су биле калуђерске келије, а јужно од трпезарије био је подрум и још неке три зграде “ … од којих се види много камења са темељима.“ Косановић пише да је при градњи коришћен тврд кречни малтер „… као у какве тврђаве“, а да се у олтару још виде трагови „горњег“ затрпезног мјеста (синтронона). За обнову цркве у Крупи земаљска влада је дала одобрење и 6 000 круна, сам митрополит уложио је у ову обнову 100 дуката, јеромонах Исаија Костић дао је 50 дуката, а “ … остали српски дарежљиви народ притече у помоћ добровољним прилозима …“. Неколико вијекова обрушена црква без крова 1889. године је тако препокривена и дозидан јој је уз западни зид звоник. Звоно је набављено из Аустрије, али су га већ 1916. или 1917. године Аустријанци скинули и претопили за муницију. Друго звоно набављено је послије Првог свјетског рата.

Само којих пола вијека након Косановићеве обнове црква Светог Илије доживјела је нова страдања – усташе су је 1941. године запалиле, сагорио је иконостас и сав други инвентар у храму, пао је кров. Звоно са звоника, тешко, по причању мјештана, 360 килограма, тада је пало и разбило се. Приликом завршних борби око Крупе црква је послужила ослободиоцима као бункер и митраљеско гнијездо. Шездесетих година овог вијека мјештани су поправљали ово велико црквено здање. Археолошки истраживачки и конзерваторски радови у комплексу манастира Светог Илије у Крупи на Врбасу изведени су 1986-1991. године, а радови на санацији храма су у току.

Црква Светог Илије у Крупи на Врбасу је једнобродна базиликална грађевина изразите лонгитудиналности, са полукружном апсидом. Овај облик олтар је добио у обнови 1889. године. Археолошка ископавања установила су трагове неког старијег светишта, изразито издужене правоугаоне основе. Археолошка истраживања у цркви Светог Илије у Крупи на Врбасу показала су велики број гробних укопа без прилога, са лијепо клесаним, али неукрашеним горњим плочама. Њихов положај указује на могућност да је гробље старије од цркве, што ће се поузданије утврдити прецизнијим датовањем гробних укопа. Двије зидане гробнице се налазе изван цркве, источно, на простору
остатака правоугаоног презвитерија. Дужином од око 24 метра и ширином од 12 метара црква у Крупи на Врбасу
уврштава се у најмасивнија сакрална здања у средњовјековној босанској држави. Звоник на западном прочељу дозидан је у обнови у прошлом вијеку. Уз сјеверну страну цркве у Крупи се налазе пространи темељи читавог комплекса објеката. На основу њиховог распореда, аналогија са споменицима савременим цркви Светог Илије и вијести које пружају историјски извори може се претпоставити да се ради о темељима и доњим дијеловима зидова манастирских здања и пратећих економских објеката. У овим темељима је ископавањем нађено неколико фрагмената скромно профилисаних довратника и допрозорника, архитравно или лучно ријешених.
Црква је зидана ломљеним, необрађеним каменом и била је у неком периоду, вјероватно у обновама у прошлом вијеку, омалтерисана. Данас је прекривена равном дрвеном таваницом и двосливним кровом, а истраживања показују да јој је вјероватно тако изгледала и првобитна горња конструкција. Нису сачувани трагови оригиналне
поднице, а приликом археолошких истраживања нису пронађени трагови стубова или пиластара који би носили евентуалну сводну конструкцију. У Крупи данас уопште нема фасадног украса, али су археолошка истраживања открила репрезентативне фрагменте преломљеног лука, вјероватно са апсидалног прозора, опточеног орнаментом такозване „дијамантске траке“, минуциозно изведеним. Током археолошких радова у земљи поред манастирске цркве пронађени су фрагменти осликаног малтера. За ове фрагменте може се тврдити да су старији од 1527.
године, послије које је овај храм запустио, а само се претпоставља да су млађи од 1447. године, кад је, према писаним изворима, извршена нека реконструкција цркве у Гребену.

Сами по себи они не говоре много – бојени слој је доста пропао, изблиједио од влаге у земљи, мада је фреска очито технички била солидно изведена. Коришћен је сасвим мали број боја – плава, окер и црвена, тониране кречном бијелом и неколико њихових међутонова. Фрагменти су веома малих површина, а само на неколико њих се примјећује оштрим предметом угребана контура, мада мотив остаје непрепознатљив. На два комада се разазнаје детаљ неког геометријског орнамента, а на једном фрагменту се разабире добро сликано око. Будући да нигдје унутар цркве није пронађен малтер овог квалитета, није могуће утврдити којој од фаза градње цркве ова декорација припада, на којем мјесту се у цркви или некој другој грађевини овог мнастирског комплекса она налазила, шта је
представљала, када и зашто је уклоњена. Фрагмент са насликаним оком говори да је ту било и фигуралних представа, а даља истраживања би можда могла помоћи да се утврди евентуална веза ових фрагмената са оним што је од зидног сликарства уопште на ширем подручју сачувано.

(Манастир Крупа на Врбасу регистрован је као споменик културе друге категорије
1970. г. и уживао мјере заштите прописане Законом о заштити културно-историјског и
природног наслијеђа Босне и Херцеговине; Сл. лист СР БиХ бр. 20/85)

Аутор: др Љиљана Шево

(Текст преузет са адресе: http://www.blminter.net/spcbl/pdf/i_krupa.pdf )