У јеку босанско-херцеговачког устанка 1876. године у Србији и Црној Гори „под притиском узаврелог јавног мнења“ пала је одлука да се крене у рат с Турском и коначно ослободи и уједини српски народ. Многима је изгледало да је куцнуо час за повратак слави Немањића и обнови старе државности, на свом простору, са својом Српском православном црквом, под својом заставом и својим владарем.
Одлучни и храбри
Српски кнез Милан и црногорски кнез Никола у тој идеји показали су одлучност и храброст. Очекивала се велика и пресудна помоћ Русије. Цар Александар II поручио је балканској православној браћи да нема намеру да ратује, али је преко свог истакнутог дипломате Н. П. Игњатијева потајно поручио „да Србе неће оставити на цедилу“.
Иако оронула и у поодмаклој фази пропадања, Отоманска царевина у то време и даље је имала снажну војску, савремено наоружање, знатно већи број образованих официр и војника. Мобилизацијом Србија је окупила око 124.000 људи, са само 325 официра. Црна Гора је максимално рачунала на двадесетак хиљада људи. С друге стране ратне линије Турска је опремила и припремила моћну армију од око пола милиона људи. Како пише наш историчар Милорад Екмечић „Једини састав велике ратне вредности у српској војсци су били руски добровољци. Било је 2.884 добровољаца и 644 официра. Српски описи рата су оставили бројна сведочанства руских добровољаца у белим блузама и исуканим сабљама, у гомилама неискусних српских сељака. Били су вични герилском ратовању из бусије, али не и модерном ратовању у коме војна јединица мора толико дуго бити увежбана да се не разликује вежба од стварног рата. На српској страни су то једино руски добровољци умели да раде“. Премало за моћну турску армију. Требало је, дакле, имати петљу и кренути у бој. Ваља такође, подсетити да су на сам дан објаве рата Турској, на Видовдан 1876, на четири места босанско-херцеговачки устаници прогласили уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором. „Војни неуспеси српске милиције, недорасле модерном ратовању, учинили су да тај звездани тренутак првог српског уједињења у историји није задржао у колективном памћењу народа“, каже Екмечић.
Бизмарков наук
Српска намера за уједињење највише је наљутила Аустроугарску. Царски људи одмах су послале поруке у Београд и на Цетиње, да ставе до знања да су такви српски планови за њих неприхватљиви и да од тих жеља неће бити ништа. За боље разумевање духа тог времена и начина размишљања моћника који су кројили судбину малих народа ево једне Екмечићеве забелешке: „Када је у једном говору пред Рајхстагом канцелар (Бизмарк) рекао да Када је у једном говору пред Рахјстагом канцелар (Бизмарк) рекао да га не занима Источно питање и да сва та места око којих се ратује не завређују костију једног померанског војника, одговорио му је шеф католика Виндхорст да све то може бити истина, али од тога ипак зависи да ли ће Германи или Словени владати будућим светом“. Мисао овог шефа католика била је доминатна водиља и на бечком двору. И Бизмарку је ускоро постала веома разумљива, јер је потом заступао да би једна заједничка држава Срба била центар за окупљање свих Јужних Словена, што би била прворазредна опасност за хабзбуршко царство.
Хабзбуршки двор је своје жеље за освајањем Босне и Херцеговине прецизно саопштио Русији у Рахштаду 8. јула 1876. године (по старом календару) приликом сусрета царева Франца Јосифа и Александра II. На том царском састанку Аустрије и Русије договорено је да се Србија и Црна Гора сачувају у случају пораза од Турске, а у случају победе да им се допусти извесно проширење територија. Аустрији би у сваком случају припала Босна и Херцеговина. Владимир Ћоровић, у вези са овим догађајем, пише: „Тако је, на почетку самог рата, судбина Босне и Херцеговине била запечаћења; земље због којих су Србија и Црна Гора ушле у рат биле су унапред изгубљене. За време војних операција бечка влада је 7. јула ставила до знања заинтересованим чиниоцима у Босни да не може дозволити сједињење Босне са Србијом, па јо то поручила и у Београду. Зато су морале бити обустављене српске акције на тој страни“.
Идеје кнеза Михаила
Али пођимо редом. Десетак година раније, за време владавине кнеза Михаила, била је утаначена широка акција за ослобођење српског и свих других балканских народа који су били под влашћу Отоманске царевине. Поред ослобођења постојала је идеја уједињења свих тих народа, на чијем челу би била српска држава. Кнез Михаило је са Црном Гором склопио савез 1886, а с бугарским емигрантима 1867. Било је договорено стварање бугарске државе која би се потом ујединила са Србијом. Слични споразуми склопљени су са Грчком и Румунијом. После убиства кнеза Михаила овај програм није био прекинут. Напротив. Како вели Марија Илић Агапова „земља, гдје је никла овако велика мисао, није могла остати скрштених руку…“
Два дана после објаве рата Турској на београском Калемегдану посечена је бандера са турском царском заставом, симболом вазалног односа Србије према Турској. Остала је да виори само српска застава. Скидањем заставе Београд је први прекинуо последњу везу с турском царевином. Кренуло се у бој на живот и смрт. Уласком Србије у рат с Турском изазвао је опште одушевљење народа, али су само боље упућени, у тадашње прилике и моћи српског оружја, знали да је цела држава стављена на коцку.
Како смо већ поменули, поред српских сељака и грађана, у овом рату узели су учешће и бројни добровољци из разних крајева наше земље и Русије. Агапова је записала: „Читава Русија настојала је, да на видљив начин, искаже своју љубав и своје симпатије према српским борцима и устанцима шаљући богате прилоге у новцу и у санитетском прибору. Поред рада нашег Црвеног крста, који је те године основан у Београду, по осталим српским варошима, у позадини бојишта, организоване су многобројне руске војне болнице у којима су радили руски лекари и руске болничарке“.
Хероји за историју
На челу српске војске, одмах на самом почетку рата, постављен је руски генерал Михаил Григоријевич Чернајев. Бугари и Грци нису ступили у рат.
Србија се, поред велике турске надмоћи, храбро држала у рату пуна четири месеца. Било је и великих и храбрих бојева и погибија, како руских добровољаца тако и српских ратника. Није се одступало, многи су по храбрости и витештву отишли у историју за сва времена. Међу њима је свакако и Николај Николајевич Рајевски, руски пуковник и српски добровољац, мисионар Свесловенског савеза за Балкан и Србију, као и учесник у Српско-турском рату (1876). Погинуо је 20. августа 1876 (по старом календару) у бици за Горњи Адровац код Алексинца. Пуковник Рајевски је послужио руском писцу Лаву Толстоју за главног јунака, грофа Вронског, у његовом делу „Ана Карењина“. Толстојев роман „Ана Карењина“, велики писац је свог јунака посало у Српско-турски рат, али се не говори даље шта се са њим догодило.
После великог успеха српске војске на Шуматовцу, најкритичнији тренутак рата настао је оног дана када су Турци заузели вис Ђунис, на Морави. Освајањем Ђуниса било је јасно да је српска војска у великој опасности. генерал Чернајев се обратио кнезу Милану и затражио да се замоли руски цар за хитну интервенцију.
„Велике симпатије с којим је Русија пратила српску борбу нашле су свој израз у брзој и енергичној интервенцији код Порте, после Ђуниса. Преко руског посланика у Цариграду, грофа Игњатајијев, у ултимативном облику затражила је руска влада од Турске да прекине даље ратовање и да пристане на примирје. Ово је морало бити извршено у року од четрдесет сати… Примирје и мир који су на овај начин склопљени, спасли су Србију од даљег ратовања те године“, пише Марија Илић-Агапова.
Херојство на Вучјем долу
У исто време Црна Гора је била боље ратне среће. Ћоровић кратко и јасно описује црногорске ратне успехе: „Црногорци су с устаницима брзо продрли до Невесиња, али су се одатле морали вратити кад је Муктар-паша кренуо против њих. До одлучне борбе дошло је на Вучјем долу 16. јула 1876. године (по старом календару). Кнез Никола је био прикупио јаку војску од 24 батаљона и лично је њом заповедао. Успех његов био је потпун. Код Турака, од три заповедника један је погинуо, други је био заробљен, а сам је Муктар био рањен и једва се спасао. Велике успехе имали су Црногорци и на источној страни око Подгорице а нарочито у сјајној борби на Фундини 2. августа“.
Након пропалог покушаја великих сила и Русије да се дипломатским путем некако реше проблеми хришћана и Турака, Русија је кренула у рат против Турске 24. априла 1877. године. Агапова оцењује овај догађај следећим речима: „Тако је овај велики покрет седамдесетих година од српског постао словенски, православни покрет и са Срба прешао на Русе и довео коначно до великог расплета догађаја у Сан-Стефану и на Берлинском конгресу.
Ратна срећа после Плевне
Други пут Србија је ступила у рат против Турске у децембру 1877. Прве војне акције покренуте су када је руска војска, након тешких борби и великих губитака, заузела Плевну и кланац Шипку, на територији Бугарске, чим је био отворен пут за Цраиград. У овом рату нарочито се истакао један од команданата, генерал Скобељев. Посебне заслуге припале су и генералу Толтебену, легендарном борцу Севастопоља, који је био велики ауторитет у опсадним пословима. Плевна је и пала захваљујући његовим плану.
Агапова даље записује: Муњевитом брзином пронео се глас да је Плевна пала… Србија је објавила рат Турској 2. децембра. Ратна прокламација, која је била упућена српском народу и српској восјци, свршавала се дубоким и значајним речима: „Напред јунаци уз победоносне заставе цара ослободиоца, с вером у Бога. свемоћног, заштитника правде, а у име ослобођења своје подјармљене браће, у име независности наше драге отаџбине Србије“.
Остало је забележено у историјским документима да је и овај други рат изазавао велико одушевљење српског народа. Турска војска више није била онако јака као у првом ратном обрачуну, па су почеле да се ређају српске победе. Прво је освојен кланац Св. Николе, гдје се српска војска први пут срела са руском војском. Затим следе победе код Пирота, Беле Паланке, Цариброда, Драгомана… Шумадијски корпус срео се други пут с руском војском код Сливнице, а затим се осокољени српски војници крећу од Пирота ка Нишу, главном месту српских војних операција. После ове победе ослобођени су Лесковац и Врање.
Таман када се српска војска размахала и почела да постиже лепе успехе стигао је 22. јануара 1878. године телеграм којиме је наша команда обавештена да је рат с Турском завршен.
Независност са горчином
Санстефнским миром, 3. марта 1878, Русија је намеравала да створи Велику Бугарску, са Македонијом. Србија је била потиснута у стратешким плановима, раније јој је било замерено у општој свесловенској ствари. Како пише Екмечић „по одредбама Париског мира 1856, Русија није могла с Турском потписати мир, него само прелиминарни мир. Због тога је остављено да Берлински конгрес великих сила (од 13. јуна до 13. јула 1878) препусти Босну и Херцеговину Аустроугарској. Србија је добила увећање 11.100, а Црна Гора 3.900 квадратних километара. Једним маневром на конгресу, на који није имао право приступа, српски представник Јован Ристић је успео да са две конвенције о трговини и железницама, добије аустроугарску наклоност с комадом источне Србије, нешто већим него што су руски представници првобитно мислили“.
Подсетимо да су на Берлинском конгресу 1878. Србија, Црна Гора и Румунија постале независне државе, с увећаним територијама, а Бугарска је добила аутономију. Остатак балканских територија у том делу, остао је под влашћу Отоманског царства. Одмах после конгреса Аустроугарска је инсталирала своје гарнизоне у рашкој области, службено названој Ново-пазарски санџак, са идејом да се спречи територијално уједињење Србије и Црне Горе, али је на крају и та област припојена Турској.
Инструкције генералу Филиповићу
Ваља овоме додати да је Порта у данима после Берлинског конгреса организовала муслимански отпор у Босни и Херцеговини. Уследила је и контрамера Беча. Увођење реда поверила је хабзбуршка влада генералу Јозефу Филиповићу, који је са 72.000 војника прешао у Босну и почео крвави обрачун са свима који су се бунили против интереса Дунавске монархије. Аустроугарска војска је на крају борбених операција, које су за њих биле завршене успешно, избројала 5.020 изгубљених војника и 178 официра.
Берлински конгрес, видеће се касније, био је заиста једна опасна прекретница не само у српској и балканској већ и у европској историји. Крвави светски пир полако се темељио.
И за крај ове приче опет цитирамо Екмечића, с разлогом: „У инструкцијама генералу Јозефу Филиповићу, који командује окупационим трупама 1878, још пре преласка границе на подручје Босне, речено му је да се у ‘религиозним питањима најтоплије препоручује брижљива заштита католичког дела становништва, јер ће се они највише определити за одржање монархије. Поред католика исто тако ћете посебну бригу посвећивати муслиманским поседницима, који имају највећа имања имања и по традицији су најнапреднији део народа. Трудићете се да мухамеданце доведете у најужи савез са католицима. Најстроже ћете надзирати издвојено стварање веза мухамеданаца и православних. Тако ће бити онемогућене непријатељске аспирације православних према окупацији…'“ И још једно цитирање Екмечића: „Ипак је главна посљедица Берлинског конгера 1878, што је са овим првим историјским прогласом уједињења матичних покрајина српског народа, везана појава модерног панисламизма. Као што је српска револуција 1804-1815. била праћена преношењем вахабитског покрета на европско копно, панисламизам 1876-1878. је представљао другу велику фазу у еволуцији модерног исламског фундаментализма“.
Аутор: Слободан Кљајић
(Текст који у оригиналу гласи: „Опасан обрт европске историје на Берлинском конгресу 1878.“ преузет из ревије „Историја“ број 40, мај 2013, стр 16-19)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.