Аутор: Биљана Поповић
Вукашин Вук Јеловац, новинар, национални радник и дописник београдске „Политике“ из Бањалуке, оставио је велики траг у историји града на Врбасу. Старије генерације Бањалучана памте га по његовим најчитанијим историјским забиљешкама Бањалуке, али и по његовом великом залагању за подизање споменику књижевнику Петру Кочићу у градском парку. Рођен је у селу Косјерево на Врбасу, између Лакташа и Српца, 1899. године, гдје су се његови преци доселили из Лике, а умро 1959. у Бањалуци. У току Првог свјетског рата био је један од ученика бањалучке Гимназије из које је прво био искључен због својих националних ставова јер је одбио да рецитује у славу цара Фрање Јосифа, али је успио ванредно да матурира тек 1919. године.
Десет година касније био је један од оснивача и првака Друштва „Змијање“, које је предвођено Васом Глушцем, директором Гимназије, подигло познати споменик Кочићу у бањалучком парку. Захваљујући њиховој заслузи у данашње вријеме парк „Петар Кочић“ потврђује идентитет Бањалуке као града зеленила и алеја.
У ЧАСТ КОЧИЋУ Споменик чувеном књижевнику са Стричића завршен је 1929, а постављен је и свечано откривен 6. новембра 1932, захваљујући великом труду и залагању Јеловца и Друштва „Змијање“. Није био задовољан само тиме да се овом великом пјеснику босанских планина и једном од најхрабријих бораца за српски национални понос и социјалну правду подигне само споменик, већ је заједно с члановима Друштва „Змијање“ планирао и пресељење Кочићевих костију из Београда у Бањалуку. Јеловац је често писао о Кочићу. Између осталог, написао је да је од његовог прогона из Сарајева у Бањалуку почео један значајни догађај у нашој историји. „Крајем 1906. године аустроугарске власти, које су му стално биле за петама, протјерују Кочића из Сарајева у Бањалуку, а што представља почетак једне историјске епохе овог града. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине“, написао је Јеловац у својим забиљешкама.
ДОПРИНОС НОВИНАРСТВУ Осим у „Политици“, Јеловац је био сарадник Службеног листа Врбаске области „Врбаских новина“, „Ослобођења“, а посљедњих година живота објављивао је радове и у „Републици“. Јеловчеве забиљешке из прошлости Бањалуке публиковане су постхумно 1960. године, под насловом „Бањалука у прошлости“, а већ деценијама су један од најцитиранијих радова из историје нашег града. Као новинар Јеловац је оставио трајан печат у историји града на Врбасу. За њега, али и за друге новинаре тадашњег времена може се рећи да су били носиоци нових идеја, али и творци напретка у својим срединама настојећи да заједници пружи нешто ново.
ПРОМОТЕР ИДЕЈА Милкица Милојевић, предсједница Удружења „БХ новинари“, рекла је да су новинари и публицисти у прошлости, а поготово у времену у коме је живио Јеловац, били авангарда, промотери нових идеја и лучоноше напретка у својим срединама. „Данашњим генерацијама, које су одрасле уз интернет, сателитску телевизију, у времену када је свака информација доступна и кад мало вјештији путник може за педесетак евра отпутовати авионом до Рима или Париза, вјероватно је тешко дочарати каква је била мисија новинара почетком прошлог вијека, али они су, уз гимназијске професоре, пјеснике и сликаре били они који помјерају границе и Бањалуку повезују са ‘великим светом'“, рекла је Милојевићева ЗД „Змијање“ Завичајно друштво „Змијање“ основано је 4. октобра 1929. у Бањалуци као Друштво „Змијање“. Први предсједник Друштва био је пријатељ и кум Петра Кочића Васо Глушац, потпредсједник Фехим Курбеговић, а Вукашин Вук Јеловац и Данило Дрча секретари. Друштво је основано са три основна задатка: да пренесе посмртне остатке Кочића из Београда у Бањалуку, да у Бањалуци подигне споменик књижевнику и да се оснује Фонд „Петар Кочић“ за школовање ђака са Змијања.
http://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XXXVII-Vukasin-Vuk-Jelovac/279983
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.