Аутор: Никола Видачковић
Божидар – Божо Николић, највећи крајишки сликар свога доба и велики патриота, дуго година је био директор Музеја РС и један од људи који су дали велики допринос развоју Музеја као институције коју данас имамо.
Рођен је 8. фебруара 1904. године у Бањалуци, а 1929. завршио је сликарство у Уметничкој школи у Београду. По завршетку студија враћа се у свој родни град, гдје је дуго година, све до Другог свјетског рата, радио као наставник ликовне умјетности.
Слике које одишу енергијом
„Божидар Николић је био најцјењенији сликар Крајине свога доба и може се рећи да је остао вјеран Крајини до краја живота. Непресушна љепота Крајине је била један од најчешћих мотива његових дјела“, казала је Славка Миросављевић, виши кустос у Музеју РС. Она је додала да његове слике одишу енергијом једног оптимистичког погледа на свијет од почетка до краја његовог стваралаштва. „Николићев стваралачки замах прекинут је Другим свјетским ратом.
Послије рата вратио се у Бањалуку и постављен је за директора Музеја. Од 1951. до 1953. године радио је као професор Више педагошке школе и био је активан са младим ликовним ствараоцима. Одшколовао је и познату Четворицу“, рекла је Миросављевићева.
Ратне године је провео у Пожаревцу. По завршетку рата био је шеф државног Етнографског музеја Босанске Крајине у Бањалуци, који је касније постао Музеј РС. Од 1951. до 1953. био је професор на ФЛУ вишој учитељској школи, а потом рестауратор у Музеју.
Добио атеље од града
За прославу 30. годишњице рада 1954. године Николић је од града добио атеље на другом спрату Дома културе, гдје је створио нека од својих најбољих дјела и гдје је стварао све до смрти. У свом сликарском опусу углавном је радио аквареле, међу којима су и његова највреднија дјела. Унио је новине у бањалучком сликарству. Био је под великим утицајем грађанског портретног сликарства, посебно Шпире Боцарића. Користио је теме из свог непосредног окружења, као што су то радили импресионисти.
У његових 30 година рада Николић је имао 16 самосталних изложби у Бањалуци, око 20 групних изложби, прије и послије рата, а посебно се истичу изложбе у друштву ликовних умјетника БиХ и тадашњем Удружењу ликовних умјетника Југославије. У рату био у изгнанству Ратне године праћене општом оскудицом које је Николић са породицом провео у изгнанству на које су га натјерале усташке власти, а превасходно недостатак материјала и тешки услови изродили су и нешто добро, а то је нову технику рада која ће у послијератном стваралаштву постати доминантна.
„Како сам на располагању имао много времена и ограничено кретање, искористио сам ту прилику за сликање и усавршавање сликарских знања. Како је материјал био у питању јер се тешко долазило до њега, највише сам цртао и радио акварел“, рекао је Николић у свом аутобиографском дјелу.
Николић је умро 2. септембра 1958. године послије кратке и тешке болести. Сахрањен је на гробљу „Свети Пантелија“ у родној Бањалуци. Дјела крајишког умјетника веома су цијењена, па тако поред тога што се чувају у Музеју РС и Музеју савремене умјетности РС у Бањалуци, његова дјела се чувају и у Музеју историје Југославије, те у згради Уједињених нација у Њујорку и многим другим институцијама.
Велики човјек
Сликар Божидар – Божо Николић једно вријеме је провео у пакрачком логору, гдје ни под највећим притисцима није одступао од својих патриотских принципа. „Усташки официри су дошли једног дана до њега са понудом да промијени вјеру, да пређе на католичанство и да се слободно врати у Бањалуку. Он није никад ни помислио на тако нешто и тиме је показао колико је велики човјек“, истакла је Славка Миросављевић, виши кустос у Музеју РС.
Текст преузет са адресе: http://www.nezavisne.com/novosti/banjaluka/Istaknute-istorijske-licnosti-Banjaluke-XXVI-Bozidar-Bozo-Nikolic/266461
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.