ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ „ЦРНА КЊИГА“ (1) – ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ИЗА АТЕНТАТА

Демонстрације иза атентата.

Сарајевски атентат дао је добродошао повод потпуно отвореним нападајима на све оне елементе, који су се истицали јавним деловањем за идеју народног јединства и на многе од оних, који се у свом политичком раду нису дали водити једино жељама и упутама меродавних службених личности; на Србе, међутим, били су ти нападаји управљени без ограде на све из реда готово без изузетка, у једном невероватном опсегу и без и најмањег обзира на постојеће државне законе. „Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе“ узвикнуо је још истог дана пред новом музејском зградом у Сарајеву један од најпознатијих представника војних и клерикалних кругова града, Коста Херман, бивши оделни предстојник б. х. земаљске владе за унутрашње ствари и доцније помоћник грађанског комесара у окупираној Србији, који је тим ускликом, у једном часу изненађења и раздражености, јасно показао расположење своје околине. Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи не само против политичара и водећих личности, него против целог народа као таквог. У једном опширном извештају о демонстрацијама у Травнику стоји изричито, како су тамошњи „лојални елементи“, после изјаве саучешћа код окружног предстојника, пошли против Срба потпуно свесни оног што чине. „Narod navieљćuje Srbima borbu na život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine “ (Hrvatska, br. 798, 3 juli 1914). У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се „i u naљem krugu naљem tielu nalazi sva sila krpuša u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obračunati i uništit ih. To nek nam bude od danas cilj“ (Hrvatska, br 794, 29. juni 1914.).

Потицаји за то нису били спонтани. Премда је постојао дугогодишњи политички антагонизам измену Срба иједног дела Хрвата и премда су још неизчезле верске опреке између православних и муслимана политичко-економске борбе ради аграрног питања биле појачане задњим балканским ратовима, ипак је ван сумње, да страсти никад не би могле избити у толиком обиму и толикој успенушености, да нису извесни мрачни елементи нашли свог ослонца, а можда чак и потстицаја, код службених фактора. Већ онда, 2. јула 1914., лепо је истакао један загребачки лист, да су „ovakve demonstracije samo moguće, dok ih se favorizira“ (Обзор, бр 180), тим пре и тим више, што је Аустро-Угарска можда најизразитија полицијска држава и што се најгоре догађало управ тамо, где се, да се хтело, у пола сата могао имати идеалан ред, јер је на расположењу била не само полиција и жандармерија, него и велики делови војске. Али су те демонстрације биле сматране једном несумњивом државном потребом и као такве су биле, у колико не инсценисане, оно свакако трпљене са „доброхотном“ пасивношћу. Јеr се атентат, по општем мишљењу, држао протестом великосрпске пропаганде и афирмацијом српских аспирација на Босну и Херцеговину и знаком незадовољства са анексионистичком политиком, требало је, у интересу монархије, извести пред читав свет Хрвате и Муслимане као већину очито противну српским тежњама спремну, да се против њих бори најљућим средствима. Ради тога се и пожурило са саопштењем уједном званичном бечком коминикеју од 2. јула да „садашњи немири у Босни доказују, како великосрпска идеја није омиљена код оног становништва у Босни и Херцеговини, којега се тиче“. А колико су службени фактори ишли за тим, да постојеће опреке искористе и појачају и у колико је иницијатива долазила од њих чак и за вршење највећих злочина, сведочи најбоље признање др. Ивана Франка учињено у 181. јавној седници хрватског сабора. Он је рекао дословно ово: „Ja nisam dosada htio u odboru iznijeti, da je onih dana, prije nego je navjeљten rat Srbiji, u opoj općoj uzrujanosti u Zagrebu bilo raznih pothvata, da se ubiju stanovita gospoda, koja su tada bila i hrvatskosrpskoj koaliciji, a naročito radilo se o glavi gospode Svetozara i Valerijana Pribićevića, zatim protiv gospodina Bude Budisavljevića i još nekolicine. Sada ću reći, da su misleći da su u tom pravcu Frankovci zgodno sredstvo da to počine, i držeći i računajući na ličnu i osobnu mržnju protiv te gospode, pokušali su influrati na mene, da ja organiziram crnu četu, po uzoru legija u Srbiji, i da se onda ubiju gospoda, što sam ih prije spomenuo. Tadanji šef policije, gospodin Mraović, telefonirao je meni pet dana prije predanja onoga ultimatuma, da će mene posjetiti jedan gospodin i neka ja toga gospodina pozorno saslušam, jer da je ono, što će taj gospodin meni reći, da je to njegovo mnjenje i njegova želja. Tada je taj gospodin zbilja došao u 5 sati pak se meni predstavio pod krivim imenom, kako sam kašnje saznao, i meni je razložio čitav plan, kako treba ovu gospodu ubiti. Potanko mi je taj gospodin razvio plan, a ja sam mu na to odgovorno ja sam u žestokoj političkoj borbi sa gospodom, koju ste Vi spomenuli, ali moj odgoj i moja ustavna svijest mi ne dozvoljavaju, da se ja ovakvim sredstvima poslužujem i primite do znanja, da ja u toj stvari neću sudjelovati “ (Stenografski zapisnik CLXXXI, sjednice sabora, 10 novembra 1917., 4).

Прве демонстрације биле су у Загребу, и то већ на дан самог атентата, Код Хрвата се, преко кругова бечких хришћанских социјалиста, стварало уверење, да је погинули престолонаследник био нарочито склон њиховим аспирацијама и да би он не само ојачао њихов положај према Мађарима, него им и створио потпуно ново место у монархији уопште. Као противник дуализма он би у Хрватима имао наћи свој ослонац и ослободити их од свих досадашњих веза формирањем велике Хрватске у новој федералистичкој групацији круновина са јаком централном врховном влашћу. То је мишљење нарочито ширено преко повереника војних и клерикалних кругова у Загребу и Сарајеву и имало је доста утицајан налазило доста веровања код једног дела хрватске интелигенције. Сад се то искоришћавало нарочито у србофопском правцу са намером, да се створи још дубљи јаз опрека и да се истакне, како Срби свесно иду за тим да Хрватима одузму све изгледе у бољу будућност. „Kadgod se bude spominjalo jedinstvo Srba i Hrvata“, писао је тада Hrvatski Dnevnik (br 146), „svakom će Hrvatu zasjati pred očima krvavi lik nadvojvode Franje Ferdinanda, što su ga ubili Srbi“ Верујући у те бечке претпоставке доста олако, без икаквих стварних гаранција, они су исто тако олако, са чудном оскудицом увиђавности, веровали и у ово друго; не мислећи, да је то убиство баш Србима могло бити најнепријатније, јер им је стварало највише неприлика у часу, кад су их најмање требали. И откуд уопште, да се за кривицу појединаца чине одговорним читави народи? Извесним елементима, међутим, није било стало до разлога, него до пакости и помагани беневолентном пасивношћу власти они су безобзирно ишли за тим, да из овог немилог случаја избију сав могући политички капитал. У свом првом чланку о атентату окомила се „Hrvatska“ свом жестином на Србе сматрајући то пречом дужношћу од приказа надвојводина значаја за хрватску ствар. „Oba zločinca su fanatični Srbi“, вели се тамо, „sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mržnju, klanje i ubojstva, koje gramzeći za vlašću podlo obara pred sobom sve, umišljajući, da će time zastrašiti hrvatski narod“. А у истом броју, на другом месту: „Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, љto ga je vjetar natrunio po naљem hrvatskom tlu, da rađa zločin i zlobu, sije neslogu i razbojnički prolieva krv.“ Srbi su ljute zmije „od kojih si tek siguran onda, kada im satereš glavu“. (Hrvatska, br. 798 29. juni 1914.). Слично је у Сарајеву писао Хрватски Дневник, други главни орган франковачких елемената и аустријских Хрвата. „Organizirana zločinačka srpska banda izvela je djelo, što se spremalo odavna, a na kojem se radilo kroz mjesece i godine u Beogradu i u Sarajevu. Tri su srpska bandita izvršila ono, što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Spljetu. Provedeno je djelo što je stajalo u programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru (br. 143, 1914.).

Демонстрација је уприличена на Видов-дан пред вече и имала је исто тако не жалобни, него борбени антисрпски карактер. „Hrvatska“ доноси о том најопширнији и свакако, јер је она при том имала главно учешће, и најаутентичнији приказ. Правашка омладина искупљена у Маргаретској улици пошла је према Илици под великим хрватским барјаком са црним велом. Уз клицање престолонаследнику мешали су се, по реду извештаја, и ови тугом испуњени поклици: „Доље Срби!“ „Навјешала велеиздајници!“ „Доље српске слуге!“ „Доље српска коалиција!“ „Живјеле легије!“ „Живела година 1902.!“ „Доље Југославија!“ Кад су стигли пред Јелачићев споменик држао је др. Иво Франк тужни говор са оваквим полетом: „Danas pade u Sarajevu pod ubojničkom rukom dika i ponos ciele habsburške monarhije, nada, uzdanica, spas i zaštitnik hrvatstva, hrvatski priestolonasljednik. Srbi tobožnja naša braća – koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsburškoj monarhiji, ti Srbi ubiše danas u Sarajevu uzdanicu nas Hrvata. Srbi danas pogodiše hrvatski narod u srce. Srbi ubiše nadu Hrvatske Srbi umoriše zaštitnika Hrvatstva i Slavenstva u našoj monarhiji“. Иза тих речи, вели известитељ, чуше се „iz hiljada i hiljada grla“ поклици пуни пијетета: „Освета, освета!“ После је говорио омладинац Љубомир Маштровић, па је своју беседу извео у овом правцу: „Ovaj grozni čin je plod velikosrpske propagande, a i izvedoše ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete naše, jer tko se ne osveti taj se ne posveti… i mi ćemo se tog držati, osvetit ćemo hrvatskog priestolonasljednika, osvetit ćemo Hrvatsku“ Каква је имала бити та освета видело се најбоље по том, да су још исте вечери разбијени прозори на Српској Банци и на уредништву „Novosti“, да је на Српски Соко ударено камењем и циглама, а уредништво. „Istaknuti nam je“, додаје се у извештају, „da u uzkazu saučešća sudjelovalo je i sveukupno vojničtvo te su časnici klicali i kapama mahali, stoje osobito duboki dojam učinilo“. (Hrvatska br. 794). Демонстрације су се понављале три дана узастопце и узимале све то опасније размере нападајима на приватне српске куће и радње; демонстранти су, у сред главног града једне покрајине, где је седиште владе и заповедништво једног кора, продрли у српску цркву и њене утвари газили и тргали на једном од најживљих места града, па су чак један део тих уличних поклика пренели и у сам сабор, где су франковци омели седницу саучешћа најгрђим псовкама, не дозвољавајући да др. Богдан Медаковић, преседник сабора, као Србин председава саборској седници. Њихово понашање било је такве врсте, да је један немачки загребачки лист тим поводом морао написати, да су се франковачке демонстрације извргле у обичне пусте сцене, „које сигурно нису такве, да се могу осетити као интерпретације искрене туге ради страховитог губитка, који је претрпела сва монархија уопште, а Словени монархије посебно тим убиством престолонаследника“. (Agramer Tagblatt, nr. 148, 30. Jun). Бранећи се у сабору од нападаја, да су приликом демонстрација франковци харали, др. Иво Франк рекао је ове важне речи: „Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon proglaљenja rata. ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je doљlo do onoga, što se desilo u julu 1914. u Zagrebu“. (Hrvatska Riječ, br. 189, 1917.)

У својој огорченој али и усплахиреној књизи „Босна у ланцима“ (Сарајево 1919.) наводи Велимир Мандић, да је у сарајевском полицијском затвору, у ком се налазио и он, изабран известан део муслиманског и католичког олоша, да изводи демонстрације од 29. јуна. Стражар је јавно прочитао извесна имена, а прозивани су одмах након тога изишли за њим. (Стр. 34). О том се, осим овог, чуло и неких других усмених потврда.

Сво то писање „Hrvatske“ и све то несметано харангирање против Срба добива нарочит значај, кад се по извесним документима осветли њихова позадина и уоче њени инсценатори. Иван Першић изнео је у хрватском сабору један драгоцен податак у том погледу. „Magyar Kiraly honvedelni minister. Nr. 234 035/1917. Zapovjedničtvu kr. Ug. 25. domobranskog bataljuna Zagreb – Budapest, 18. srpnja 1917. Savezno sa mojom naredbom od tek. godine broj 22.110-4 dra Vladimira Sachsa, pučko-ustaškog kadeta aspiranta, nepoznate godine rođenja i nadležnosti, glavnoga urednika zagrebačkog dnevnika lista „Hrvatska“, oprostio sam kao pouzdanika hrvatsko-slovenskoga ministarstva od pučko-ustaške djelatne službe na neizvjestno vrieme. (Novosti, br. 136. 1918) Из докумената, што их је хрватски бан А. Михаловић поднио јавно у сабору, да прикаже у правој светлости франковачко деловање против устава у Хрватској, види се јасно, да је шеф ђенералног штаба Конрад Хецендорф имао већ 16. јула 1914. конференције са франковачким вођама др. А. Хорватом и др. И. Франком о извесним стварима за случај рата, за који се вели да је тада још пре ултиматума – био неизбежан. (Hrvatska riječ br. 180, 1918.). У полемици са словеначким клерикалцима изнели су франковци сами, да је др. Ј. Крек, „tražio dodira s istim krugovima kako i frankovci… htio je, da bi u Kranjskoj zavladala vojnička diktatura, jer je u svojoj naivnosti mislio, da bi po tome vojska izvela združenje Slovenaca i Hrvata u jedinu državu“ (Hrvatski Dnevnik, 9 lip. 1918 ) Сад је потпуно разумљиво и то, што је зборни заповедник загребачки и доцније војнички гувернер у Србији, Ремен, кад су га 26. јула акламирали манифестанти под водством војне музике, захвалио публици завршујући речима: „Живели прави и чисти Хрвати“. (Obzor, бр 206, 1914.). Јасно је, да други Хрвати, „Славосрби“ по франковачком речнику, нису били удостојени његових добрих жеља, још мање његове помоћи.

Горе него у Загребу беху демонстрације у Сарајеву. Касно у ноћ, између 9-10 сати, на дан атентата, напала је једна руља од 200-300 глава на „Хотел Европу“, власништво Глигорија Јефтановића, полупала ту прозоре и почела грдним псовкама на Србе и Србију. Власти, које још нису биле добиле других упута, по својој старој традицији смирише демонстрације врло брзо помоћу војске и полиције. Да су хтеле своје дужности вршити и доцније лојално и као што по закону треба, оне су већ из те појаве могле извести потребне поуке и припремити се за други дан и њих све не би оно, што је касније дошло, могло затећи ни неприправне ни тобоже изненађене. Hrvatski Dnevnik бр. 144, изрично вели, да се је народ још те вечери „завјерио“, „da će se svi sutradan opet naći na okupu“ Има чак сведока, који тврде, да су те ноћи ишли наједан састанак код надбискупа Ј. Штадлера, где је било неколико хрватских вођа и да су тамо два свећеника изјавила једној групи: „Радите шта хоћете, само не бирајте вође“. (Jugoslavija, бр 129, 1919.).

Демонстрације сарајевске од 29. јуна биле би проста немогућност у ма којој правној и културној држави. Почете су једним прогласом и културној држави. Почете су једним прогласом градског заступства састављена, према изричном признању једног од потписника, градског подначелника Јосифа Ванцаша, од владиног комесара за град Сарајево у споразуму са другим вишим функционерима владе, међу којима је био и шеф пресидијала барон Колас. (Jugoslavija, бр. 129, 1919.). Позив је био упућен сарајевском грађанству и плакатиран пред вече 28. и рано у јутру 29. јуна. „I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin“, писало је тамо, „potekao iz inozemstva – po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, – ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere“. То је био као званични позив на дела, која су се сновала и за која се у приватним разговорима дошаптавало, да би била радо виђена на меродавним местима. То је био у исти мах и „отворени лист“ за све на рђавштине спремне елементе, да почну јавну хајку против Срба из реда. Око 8 часова пре подне скупила се једна гомила католичког и муслиманског олоша са претежним делом младежи (потпуно су отсуствовали сви озбиљнији елементи) пред католичку катедралу, па је, отпевавши царевку и кликнувши славу погинулом престолонаследничком пару, одмах почела стварним бесом на Србе. По команди јурнуше у оближњу српску школу, у дом, „gdje se odgajaju borci za zavjetnu misao“, како говори Hrvatski Dnevnik бр. 145 у свом опширном извештају, извукоше одатле клупе, табло, књиге, слике и све то онда почеше ломити, цепати и сећи на улици. Носећи пред собом царску слику и непрестано певајући царевку, поделише се онда у неколико група и пођоше на разне стране града, да демолирају не само зграде српских установа (по наредби остале су поштеђене све три банке, јер је у њима био заинтересован и несрпски капитал), него и српске радње и приватне куће. „Usput su uniљtene sve srpske radnje, kraj kojih se prošlo“ И славећи тај бестијални нагон разарања као какво значајно дело националног хероизма Hrvatski dnevnik детаљно приказује, шта је све урађено при там нападима. Код месара Шпире Новаковића избачено је сво месо на улицу; код Јове Паликуће просутно вино, „stolice, stolovi, burad, čaše, flaše, peć – sve je bilo izbačeno“; код Трифковића књижаре „u prostoru u daljini od preko 150 metara hodao si po samim knjigama, bilježnicama i drugim papirima“. И све тако даље. Нису биле поштеђене ни оне бедне потлеушице у Паткама и Пируши, где се сиротиња скупља у по једној соби и где је сав намештај неколико дрвених ствари и неколико убогих крпа. Било је уопште дела најстидније и најгрђе суровости. Стара тешко болесна удовица, Савка Јефтановића, извучена је из кревета и остављена на сред собе, да би провалници могли и њега, као и остали богати намештај, делом уништити, а делом уграбити. У радњи Петра Векића разбијали су гробне споменике, крстове и наручене слике у њима, а у кући Ристе Максимовића нису се смиловали ни на болесницу, која је патила после порођајних болова. „Sve je na ulici… pusta se ćirilica povalila po cesti, a kuća je sva iz temelja izrovana“. То је опис рушења Српске Ријечи. И све се то догађало на очиглед војске и полиције. Људи су сасвим јавно носили сво потребно оруђе за обијање затворених врата као секире, полуге, маказе, мотке и остало и по читаве су сате несметано вршили свој провалнички посао. Bosnische Post, полузванични лист босанске владе, сам је писао како су приликом нападаја на српску школу „хиљаде људи, што су стали на Црквеном Тргу и у оближњим улицама, међу њима многи мушки и женске из народа, са громким поклицима „живио“ цару и Аустрији а огорченим против Срба аплаудирали“. (бр. 148, 1914.). Пред шталом Глигорија Јефтановића ја сам својим очима гледао два официра, како соколе полупијани моб кличући им без зазора: „Само чврсто!“ „Nur alles zertrummern!“ Војска, која је била на улици, поздрављала је демонстранте тобоже с тога, јер су певали царску химну и носили царске слике, и ограничавала се само на то, да „огорчене грађане“ суздржава, да усред града и у по дана не краду по обијеним дућанима. јер су и у највећем огорчењу лојални елементи разликовали предмете од вредности и спасавали их у свом патриотском осећању за достојније руке. Кад је напанута радња браће Бајчетића код Маријина Двора, стајало је војништво једва десет корака одатле, код Ружићеве радње, а не покушавајући да ма шта учини, да спречи тај нападај. Тек око пет сати иза подне, пошто се руља обијајући толике трговине колонијалне робе и складишта алкохола била понапила и пошто су лојални грађани у свом огорчењу заменили своја одела са другим оделима из српских кућа, па је настала опасност да се патриотске манифестације не протегну и на „непревратне“ елементе „службоуљудног“ града, проглашено је опсадно стање и добар део власти предан преком суду. Демонстрације су међутим деломично трајале и преко ноћи, а да нико ради тога није био позван на одговорност, па су у то доба опљачкане куће Милоша Милошевића и Драге Ћуковића и радња Симе Додера. Срби, који су бранили своје власништво, били су вучени на полицију и тамо немилосрдно злостављани. То се, међу осталим, догодило и Ники Митрићевићу, једном од најугледнијих, најмирнијих, па чак и од власти нарочито одликованих, сарајевских грађана. „Sarajevski su demonstranti“, вели тачно извештај једног осечког листа, „jučer počinili strašno pustošenje. Sarajevo izgleda kao poslije ruskoga pogroma“ (Narodna Obrana, br. 146) „Sav ovaj kraj pruža tužnu sliku, a razvaline, grozne i teške razvaline, svjedoče, kako se teško Sarajlija dojmilo zlodjelo razbojničke Srbinove ruke.“ (Hrv. Dnevnik, br. 145).

Колико је бедан и далеко од истине званични извештај о тим догађајима! „Јучерашње протусрпске демонстрације“ вели се тамо, „излијев су огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести. Код демонстрација је присуствало цијело грађанство града Сарајева, дапаче су се међу њима налазиле и одличне госпође. Какове нарави су демонстрације биле, види се по томе, што од Срба није нико настрадао, док су једна жена и један католик убијени по Србима.**** Војништво и редарство, те жендармерија бијаху од прошлога дана уморни, те нису могли запријечити на свим мјестима оштећивање туђег власништва, а док је војништво стигло из табора (међутим, у сред вароши је једна касарна, а у удаљености од 34 км два велика логора!) и док се поразмјестило на свим тачкама града, прошло је дуље времена.“ Из тог цинизма и коментара догађајима види се јасно, без нарочитог трагања, да доброхотна пасивност власти према демонстрантима није била случајна, а не можда без веза са зачетницима демонстранта.

**** Ни ово није истина! Од Срба забоден је Трифко Катић на вратима своје куће, а Хрвата Крајину убио је трговац Јовичић у часу, кад му је провалио у радњу. Ниједна жена није убијена! Од рана задобивених тај дан умро је у болници 3. јула Србин Перо Пријевић.

Опсадно стање тицало се само Срба. Та се прилика употребила, да се забрани српска тробојница и да се свом снагом устане на српске школе. Од демонстраната није нико оптуживан ни за какав злочин, док су одмах иза прогласа опсадног стања затворена три Србина, тобоже „ради сметања јавнога мира“ и ради увреде величанства.

Да би се читаво јавно мнење раздражило што више против Срба, ширене су у свет најнемогућније и најразноврсније вести. Кад се узме на ум, да су пошта и телеграф у Босни и Херцеговини у војничким рукама и да ниједна вест одатле не може проћи јавним путем преко воље власти, онда је несумњиво, да су све те вести из Босне биле и примљене и пропуштене са места, која у земљи највише значе. А шта се све отуд јављало нека покаже овај низ бележака. У свом 794. бр. од 29. јуна доноси „Hrvatska“ телеграм из Брода, у ком се вели, како су после атентата код Алипашина Моста бацани из воза летци, у којима је стајало: „Danas je ubijen prestolonasljednik Franjo Ferdinand, a za dva dana biće ubijen Franjo Josip I a za kratko vrieme doći će kralj Petar i srbski prestolonasljednik i osloboditi u ovim zemljama zasužnjene Srbe.“ Све су новине донеле тобоже у Мостару предани телеграм, да је Атанасије Шола затворен у Невесињу, јер „da je kuљao nevesinjsko pučanstvo razdražiti na iredentističke izjave proti monarhiji,“ и ако је он у то време био у Мостару и брижљиво праћен од полиције. У 798. бр. „Hrvatske“ могло се читати, да је Глигорије Јефтановић на бегу у Србију ухваћен у Вишеграду и да је „u njegovom stanju nađen cieli arsenal “ Из Az Esta је пренео „Obzor“ у 183. бр. вест, „da je iz Beograda otputovao u Sarajevo 50 oboružanih komitadžija, koji su obučeni kao muslimani s namjerom da dignu u zrak sve kaznione.“ У „Narodnoj Obrani,“ у 146. бр., јавља се, да су и 29. јуна, дан после атентата, бачене у Сарајеву три бомбе и да су три особе рањене. У 148. бр. доноси даље, да су код једне жене на Илиџи нашли седам бомба. Не много истинољубиви и маштом богати председник босанског сабора, Сафет-бег Башагић, створио је, са Јосифом Ванцашем и грофом Харахом, читаву легенду о бомбама и причао је о њима једном известитељу овако: Бомба је био пун град и налазиле су се чак и по дрвећу, не само у Сарајеву, него и „na putu u Ilidže, kuda je nadvojvoda prestolonasljednik imao proći “ „Govorilo se je“, вели даље, „da će se nadvojvoda odvesti u mjesto Bistricu, kojem je osam kilometara daleko od Sarajeva. I na ovom putu, kojim bi se morali prosveti prestolonasljednik i supruga, našla se je bomba u krošnji jednoga drveta“ (Hrvatska, бр. 798 ) U „Hrvatskoj“ бр. 797. изашла је вест, да је у Травнику са прозора српске школе један свештеник показао слику српског краља и рекао светини: „То је ваш будући краљ!“ Исту причу, само нешто китњастију и локализовану на другој страни, саопштила је „Narodna Obrana“ у 152. бр. У Сарајеву је, казује се тамо, са прозора српског манастира (у Сарајеву уопште нема никаква српског манастира!) један поп пуцао на демонстранте, а у тој соби је била слика. „koja prikazuje kralja Petra, kako na čelu srpske vojske ulazi u Beč“ Јасно је, да свим тим вестима беше само једно врело и једна сврха; оне су намерно и са системом пуштане у свет само да држе напетост што акутнијом и да против Срба створе расположење, у ком ће се моћи оправдати све. Осим тога, такве вести оправдале су суровост и оштрину поступака у Босни и Херцеговини, јел земља, у којој се све то збива и намерава, мора да се управља најачом и најбезобзирнијом руком.

Деловање није изостало. Наскоро иза тих демонстрација у Загребу и Сарајеву учесташе демонстрације и по другим провинцијским местима. У Добоју и Маглају на Србе су „navaljivali u njihovim stanovima, teљko ih zlostavljali, te im mal ne i kuće srušili.“ (Hrvatska, бр. 795). У Ливну је демолирана српска школа и сви српски дућани. У Травнику, јавља један дописник пун поноса због јуначког успеха, „svi stanovi činovnika i privatnika vlaha, njihove kuće i dućani demolirani su, a pri tom se nije štedio ni namještaj. Potrgani su plotovi i verande, uništena vrata i prozori, a zidovi oštećeni“… (Hrvatska, бр. 798.). Опширни извештај о демонстрацијама у Зеници веома је карактеристичан и за бестидност, којом се то јављало и за суровост како је то чињено и за трпељивост власти, која је то одобравала и у Зеници да се чини и у Сарајеву да се даље шири и прича као потстицај за друге. У свом 147. броју донео је био Hrvatski Dnevnik, да је пук демолирао „srpski rasadnik, srpsku љkolu“, а у 148. броју има дуг допис о свим догађајима. „Oko osam sati su se demonstranti skupili u Bilinom polju, te su otuda poљli pjevajući carevku, a kod žendarmerije su manufakturnu radnju nekog Aleksića provalili, te sve na cestu pobacali i porazbijali. Otuda su otišli put srpske škole, gdje su sve demolirali. Kod popa su Jevrema razrovali stan ama ni veš nisu poštedili, nego su i to trgali, a da o pokućstvu i ne govorimo. Zatim su Kuzmanu Jeftiću razorili dućan, sve razbili i na cestu pobacali. Dalje su cipelaru Jelačiću mašine porazbijali, te sve brijaču Konstantinoviću, a Braći Milošević dućan s galanterijom i limarsku radnju; Bogdanu su Mikličaninu provalili u limarsku radnju, mašine razbili, robu na cestu izbacili i uništili. Otuda se došlo u pjev. društvo „Dečanski“, i to leglo iridenata posve uništili. Tu su dapače i jorgane i jastuke parali, knjižicu potrgali Dalje se pošlo čaršijom u kafane i gostione. Gostionu Jefte Jeftića posve su razorili. Tu je eksplodirao plinski aparat, piće mu je sve proliveno. Tako isto kod Jove Čupovića. Kod mesara Nede Lukića meso, kobasice i slaninu izbacili su na ulicu i što se dalo sve obatalili. Kod Trive Ristića provalili su i porazbijali sve i sve piće prolili. Kod Vase Trifunovića, zlatara, sve je posve demolirano i sva roba uništena i na cestu pobacana. Isto i kod Đorđe Jeftića. komu je tefter izgubljen, a vrijedi hiljada .. Otuda su se demonstranti razdijelili, te je jedan dio otišao pred bludilište Savićevo, te i cijelu zgradu demolirali, ali ne samo da su pokućstvo porazbijali, nego su i zidove izrovali, bunar razvalili, a piće iz bačava ispustili i mnogo stvari u Bosnu pobacali. Drugi je dio zašao u srpsku mahalu, te sve stanove i pokućstvo porazbijati. Osobito je stradao Ilija Kalenić, gostioničar, koji se je psovkama opirao; njemu su ama sve uništili, perje i ponjave po cesti rasuli. Oko 1/2 10 sati izašlo je vojništvo, te je red uspostavljen. Demonstranti su pred sobom nosih sliku Njegova Veličanstva, a rekrutirali su se iz svakog sloja naroda “ У Опличићима је похарана и школа и црква, у Жупањцу школа, а у Љубушком све што је српско. Најстрашније се, међутим, догодило у Чапљини. И тамо је руља демолирала цркву, радње и станове и у подруму браће Ружића просула неколико хиљада хектолитара вина, али оно, што је чинила у српској цркви у Клепцима, превазилази све бестидности. Проваливши у цркву они су не само уништили сав намештај, покидали одежде, покрхали утвари, него су у бестијалној разузданости вршили и нужду у самом путиру.

Демонстрација је било, осим тога, у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом и свуда су Срби имали да поднесу мање или више штете. У Мостару је, при том, Јефто Гмизовић био убијен у свом дућану. Несметан од државног одветништва Hrvatski Dnevnik је доносећи описе тих демонстрација показивао невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима. Јављајући за демонстрације у Коњицу он доноси: „Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove dućane“ (бр 146) Карактеристично је у читавој тој ствари, да демонстрација није никако било тамо, где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима. Муслимани сами нису нигде дали иницијативе за те ствари, нити се са самим њима могло што почети. Важно је, даље, да су демонстранти често пута и после проглашења опсадног стања смели радити што су хтели и да нико ради тога није био зван на одговорност. Кад је, на пример, послат из Мостара судски тајник Тертељ у Чапљину, да проведе истрагу ради догађаја са црквом у Клепцима, светина му просто није дала уредовати, а месне власти нису ни покушале да прибаве ауторитета реду и закону. Ствар је, наравно, на том и заспала.

У том погледу врло је занимљив случај Данила Шотре са Тријебња у Херцеговини, који ћемо нешто поближе приказати. 2. јула било је проглашено опсадно стање за сву земљу и сва дела сметања јавног мира, стрке и насиља предат компетенцији прекога суда. Два дана иза тога, 4. јула, око два сата по подне, стигла је једна руља од каквих 200 људи пред кућу у радњу Шотрину у Пјешивцу пуцајући из револвера, носећи барјаке и царску слику, пошто је пре тога демолирала српску школу у Опличићима. Кад су стигли пред Шотрину кућу носећи косе и секире зазвали су га и рекли му, да је са децом остави, а она да му јамче за живот. Он се самац није усудио опирати и изиђе са женом и децом, нашто руља провали унутра рушећи све, што се није дало собом понети и непосредно употребити. Још исте вечери пријавио је Шотра ту ствар у Столац, одакле је дошла једна жандарска патрола, да „проведе извиде“. Шотра је навео четворицу људи из гомиле, које је познао, да тим поспеши и омогући истрагу. Сва та четворица признадоше, да су учествовали у демонстрацијама и именоваше још неких 40 лица, која су била с њима. 7. јула дошао је из Мостара истражни судија са једним аскултантом и дао за 8. јула позвати преда се све окривљенике и сведоке Следећи дан од позватих не дође ни један једини пред суца, него се упутише жандарској касарни у Домановиће, где седам особа предаде пријаву против Шотре, да је пред њима пре два месеца псовао цара и владу и клицао Краљу Петру. И успеше. 30. јула је, на захтев државног одветника, Шотра био затворен и 3. маја 1915. и осуђен, на основу § 142, на годину и по дана тешке тамнице, премда су сведоци давали пометене изјаве чак и на главној расправи, на коју су дошла само двојица. Суд се, наравно није хтео ни обазирати на то, да су се људи присетили тек иза два месеца поднети пријаву, а и онда тек у часу, кад су сами имали да дођу на оптуженичку клупу. Од демонстраната, чији је злочин био тако очевидан и извршен у време опсадног стања, није се догодило апсолутно ником ништа.

Занимљив је и овај жепачки случај из тих дана, где су обични провалници добили ореолу огорчених отаџбеника други људи страдали са разлога, који ваљда нигде друго не би били могући. „Hrvatska“ је донела као одјек демонстрација од 29. јуна овај допис: „U Žepču su također ove demonstracije bile vrlo burne, pa je razjarena svjetina nakon što je demolirala neke srpske trgovine i privatne stanove, provalila u prostorije srpske čitaonice, da i ovu demolira. Kako se među demonstrantima nalazilo po najviše seljaka, koji su sve uništili, što im je došlo pod ruku, pohrlio je zidarski obrtnih iz Žepča Ante Pavlović u prostorije čitaonice da odstrani vladarevu sliku, za koju je znao da se ondje nalazi. No na njegovo najveće začuđenje slike nije mogao nigdje naći ali je za to našao sliku kralja Petra, kao i sliku sviju srbskih vladara počam od Nemanje, nadalje slike srbskih junaka od posljednih sto godina, sliku Petra Kočića, kao i svu silu inih srbskih slika. Međutim je razjarena svjetina provalila u prostorije i uništila sve slike i čitav namještaj, dok je Pavlović s nekolicinom prijatelja i dalje tražio sliku našega vladara i ovu konačno ipak odkrio. Ova se nalazila u staroj kuhinji čitaonice, koja se rabila za spremanje drva, starih novina, petrolejskih posuda, krpa za brisanje prašine smeća, uopće za bezvriedne stvari. Slika se nalazila na štednjaku okrenuta s prednjom stranom k zidu. Ovo odkriće izazvalo je najveće ogorčenje. Ova se vijest u masi proširila munjevitom brzinom, pa je svjetina dočuv, da se slika našeg vladara u srbskoj čitaonici nalazi u nedostojnom mjestu još više planula, te se tek onda primirila, kad je Pavlović iznio sliku kralja i u najvećem je slavlju prenio u zgradu kotarskog ureda gdje je po predstojniku pohranjena. Sasma je logično da je odbor čitaonice radi nedostojnog postupka s kraljevom slikom morao biti povučen na odgovornost. I doista kotarska oblast dala je smjesta pohvatati sve članove odbora i povela je istragu. Odbor se sastojao od mjesnog prote popa Manojla Varagića kao predsjednika, diumiste Jove Markovića kao podpredsjednika, gostioničara Danila Strahinića kao blagajnika, Alekse Jovanovića kao tajnika i Milutina Jovanovića kao knjižničara. (Hrvatska бр 1045 ) На првој расправи у Травнику сви су оптужени били решени кривње, да су увредили цара, али на захтев из Сарајева расправа је вожена по други пут тамо и онда су 22. априла 1915. били осуђени Варагић на 15, Страхинић на 13, а Марковић на 12 месеци тешке тамнице. Алекса Јовановић је суђен доцније исто на годину дана, док је Милутин ради велеиздаје у бањалучком процесу био осуђен на смрт.

Да таква пристрасност власти није била без извесних упута с вишег места сведочи, међу осталим стварима, нарочито један говор заменика поглавара земље, др Николе Мандића, изречен јавно при доласку министра Кербера 22. фебруара 1915. године у самој згради Земаљске Владе. Он је том приликом изразио наду, „da će Njegovo Veličanstvo naš vrhovni gospodar rata, dati u svoje vrijeme, da moćni mač naših junačkih vojski, koje posvuda pobjedonosno prodiru, razmrska glavu one hidre u Beogradu, koja siplje otrov, da se tamo onamošnji hajkaški narod, zadojen mržnjom, privede zasluženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedužno prolivene dragocjene carske mučeničke krvi, pa da se za uvijek onemogući pogubni njegov upliv na srodni mu dio žiteljstva ovih zemalja. Samo će na ovaj način bez sumnje uspjeti, da se za vazda učini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama, i samo će se na taj način znatno olakšati najteža upravna zadaća Vaše Preuzvišenosti naime ozdravljenje jednoga politički oboljeloga dijela ovoga naroda. Samo uz ovu predpostavku bit će moguće, da se – kada dođe normalno mirno vrijeme – u ovoj zemlji obezbijedi našoj velikoj državi odgovarajući pravni poredak za unapređivanje visokih duševnih, kulturnih i materijalnih dobara, te da svi elementi narodni iskreno i kako treba njeguju dinastičku ideju.“ (Hrvatski Dnevnik, бр 61.). Кад је тако говорио јавно и свечано, у пози поздрављача, какав је тек био у унутрашњем саобраћају и тамо, где се није имала да мери свака реч? И како се то тек схватало од нижих органа и од оних, којима је тај подстрек добро долазио за лична обрачунавања!

Та пристрасност власти била је очита и по другим местима. У Загребу је, поводом демонстрација од 30. јуна, био на 14 дана затворен сарадник социјалистичког партијског органа „Slobodne Riječi“ Владимир Борнемиса, ради критике полициског држања. У ноћи, када је био затворен, дошао је неки човек у његову ћелију и стао га немилосрдно тући. Борнемиса је узалуд викао и звао у помоћ, а када је најзад, иза дуга времена, дошао стражар било је то само с тога, да странца пусти напоље. Сутра дан тражио је Борнемиса да га одведу лечнику, али је био одбијен исто као и са молбом, да га одведу пред чиновника, који има тај дан службу, да би саставио с њим записник о тој ствари. Кад ништа није помогло, онда је човек почео штрајк глађу и тад је, на опште наваљивање јавности, био после четири дана на кратко време пуштен кући.

Како се ред, да је до њега увек било стало, могао држати и са мало и са врло обичним средствима, доказ су нам осечки догађаји. И тамо су франковци у два-три маха спремали опходе по граду и намеравали, да покажу своју „огорченост“ према Србима, али је, кад су почели да лупају прозоре на једној српској кући, био довољан само један, истина енергичан стражар, да то и све друго радикално спречи. Како су онда, с тим сравњене, бедне извине о „немоћи власти“ поводом догађаја у Ђакову и Петрињи, где су рушене не само српске радње и домови, него и само гробље, или у Славонском Броду и Метковићима; где су биле обешчашћене српске цркве и чаки паљене куће. (Дом трговца Поповића у Броду!)

Међутим, све то беше само увод за оно, што се мало после имало догодити. Досад су се власти мање-више видно и спретно сакривале за „узбуђену“ и „огорчену“ светину и за „патриотске манифестације“ и све што се дотле збило, означавало се као елементарна бујица страсти, као неки вис мајор у друштву и држави. Одсада власти саме иступају отворено, без имало устручавања, и чине дела, којима сигурно нема равних ни у једној хисторији модерних светских држава и културног друштва!