Од првог дана после атентата било је јасно, да су се војничке власти потпуно определиле против Срба и српских пријатеља и да ће са своје стране покушати све, да их што више оштете и онемогуће У том су правцу рачунали одмах и на унутрашње грађанске борбе између Срба и Хрвата и преко франковаца чинили све што се дало, да се страсти што жешће распале. На муслимане су опет деловали другим начином. Подјарујући старе хисторијске опреке и напетост насталу поводом балканских ратова они су, поврх тога, овим прогласом објављеним у другој половини августа 1914. настојали, да изазову потпуно свежу и кипећу мржњу на Србе свесни оног силног утицаја, који код наших муслимана стварају суверничке симпатије. Проглас тај гласи према немачком оригиналу „Пошто су српске и црногорске чете, које се налазе у некадашњем турском новопазарском санџаку, пуцале на тамошња муслиманска насеља и почеле прави рат уништавања против нама пријатељски расположеног муслиманског становништва, продрле су наше чете У Санџак до Пљеваља и запречиле, да се тамношњи муслимани истребе. Али како трајно запоседнуће Санџака сада још није из војничких разлога узето у изглед, и како би муслимани тих подручја после сваког одласка наших трупа били извргнути новим разбојничким нападајима, добегли су ови несретници на нашу границу и молили за дозволу за прелаз. Према својој традицији заузела се монархија и у овим тешким временима за муслимане, који су протерани с куће и кућишта, те ће пружити бегунцима за трајања рата заједничко збежиште, док не буде могуће, да се одведу на своја огњишта и да се ослободе од њихових садашњих разбојничких насилничких господара.“
Од војничких власти потиче даље и наредба, коју наводимо, и на основу које ниједан грађанин није сигуран, да неће ради сумње због свог мишљења или ма какве, потпуно узгредне, примедбе бити лишен слободе Њом се директно изазивају грађани, да буду уходе својих другова и да постану најобичнији денунцијанти. „Власти су дознале, да се у ово ратно доба по монархији клате многи сумњиви по државу и опште опасни индивидуи, како иноземни тако и овдашњи. Како су ти индивидуи у садашње време нарочито опасни по деловање војног и грађанског становништва, као и са становишта јавног мира и реда и сигурности особе и имања грађана, то је света дужност свих патриотских кругова, да помажу у тој области свим силама и средствима, да се такве особе нађу и учине безопасним. Ради тога се позива сва публика Краљевине Хрватске и Славоније, чим опази ма и најмању сумњу у погледу деловања таквих по државу и јавни ред опасних елемената, да то одмах пријави најближој области дотично жандармерији и да помаже властима што може боље у њиховим мерама против таквих особа. Упозорава се на то, да је не само дозвољено, него да је управо света дужност сваког патриотског грађанина, да такве елементе личним уплитањем спречи у њиховим покушајима и да уопште у случају нужде личним заузимањем учини све, да такви елементи одмах буду учињени нештетним.“ У дословном вршењу тих прописа људи би често, без довољно критике, како бива у таквим временима, могли врло лако од денунцијаната постати и злочинци, јер овај позив даје и сувише велике слободе за рад у стварима, које не само нису учињене, него за које достаје ма и „најмања сумња“. Требао је да се створи онај пословични млетачки страх и да се грађани снизе до најнижег степена личног и грађанског поноса.
Убрзо је почело денунцирање на све стране, које је многе људе стало главе или здравља, због ког су упропаштене многе екзистенције и које се најзад и самим властима дигло изнад главе. С почетка се у ширењу гласина имао известан систем, организован из неке централе, али ће, кад је ствар ушла у шире кругове и у јужњачкој машти узела одвише маха, све извргло у глупа маштања, постало поспрдно и онда мало делотворно за циљеве, ради којих се све то спремало. Гласине су те, на име, после првих пораза више шириле страх него мржњу и с тога се с њима почело да поступа опрезније и вештије. А дотле је било свашта. Једног истог дана, 28. јула 1914., пронио се глас у Сплиту, Загребу и Сарајеву, да су Срби отровали водовод и тако угрозили живот свих грађана. У Сарајеву је чак изишла обавест градског поглаварства, да се вода не сме пити пре него се искува. Коста Чанак, кобасичар, био је затворен и злостављан јер се тврдило, да је бацио кило отрова у резервоар. Наскоро иза тога почеше денуцијације ради давања сигнала помоћу светлости. У градовима, где су српске чете у тај мах биле удаљене по 60-80 километара, били су Срби осумњичени и затварани ради тога, да су помоћу светлости давали знакове српској војсци. Чак се у Травнику, у сред Босне, играло са таквим разлозима. Сава Дроца из Сарајева био је послан у Арад у интернацију с тога, што му је жена, по обичају у граду, пред празник Господине обелила кућу. То да је знак, да се кућа спрема на предају! Колико се у тим лудостима ишло далеко, види се најбоље из овог примера. Сат на српској новој цркви у Сарајеву било је нешто покварен, а казаљка је, због ветра или рад каква притиска ког дела машине, често пута јурила по плочи, понекад у бесном темпу. То је одмах јављено као несумњив знак „договора с непријатељем“ (тако очигледна!), па је одмах почела дуга и исцрпна истрага и савест власти није умирила све дотле, док опасна казаљка није била скинута и проведена преметачина. „Hrvatska“, бр. 802, донела је о том чак посебан допис, у ком се све доводило у везу с Глигоријем Јефтановићем! Срби железничари, као Данило Шкоро у Рами, имали су грдних неприлика, чак и затвора и злостављања, јер се сумњало, да би могли покушати ма што против влакова и сигурности железничког промета, и јер се сваки њихов покрет сматрао као нешто договорено.
Војска је била унапред раздражена против Срба нешто новинском кампањом а нешто поукама официра. Највише су, међутим, могли бити распаљени примерима, које су видели од старијих онда, кад су дошли у наше земље, гледали таоце, чули толике лажи и приметили, да се Монархијини поданици Срби не посматрају само као непријатељи, него да се тако и поступа с њима, 25. августа 1914 издао је ратни стан једно саопштење, да побије „свесни лажан приказ“ српске владе о неделима аустроугарских чета у Србији за време борби у августу, са цинизмом ретке врсте: „Просто су се тим хтели претећи приговори, на које, да их подигне, има право аустроугарска влада ради понашања Срба у овом рату“. Доста ће сад бити видети, шта су аустријски и мађарски војници радили по Срему, Босни и Херцеговини, па да онда, у осталом довољно позната веродостојност оваквих демантија, буде приказана у правој светлости.
На почетку рата добиле су војне команде ову наредбу „Брза правда, нужна ратна обрана! Са овим треба упозорити команде којих се тиче, да је ствар официра за судску службу, да поступају најстрожије у ратним процесима и код преког суда у споразуму са надлежним командантом, али да се извршење ратног обранбеног права при непријатељском држању месних становника, које се често чини хитно нужним, одузима из делокруга официра за судску службу, јер их ставља пред немогућност утицања, и у том правцу могу трупе поступати без интервенције ког суца на основу права нужне ратне обране према војничкој командантској моћи“. Оваква конструкција ратног права из нужде значи неограничену слободну вољу за поједине команданте и потпуну неодговорност за почињене злочине, једном речи, просто препуштање становништва на милост и немилост солдатески. Наредба је ишла од старијих команданата млађима, а шта је значила и с колико је бруталности вршена, видеће се најбоље из ових примера
Прве примене тог ратног права виделе су се при тражењу оружја. Свака је готово српска кућа била под тим изговором прекопана, док су појединци били изложени најгорим шиканама, нарочито онда, ако би се нашао какав, ма колико стар и безвредан“ непријављен“ комад оружја, као јатагани, старинске пушке, сефердари и остало. Многи су ради тога били затворени и посебно кажњени. Жандарски наредник Перић убио је приликом такве претраге Николу Чађу из Горњег Јеловца, из дубичког котара, до ког рат није никад ни близу допро. У Благају (кот. Купрес) жандари су са шуцкорима тражећи оружје скидали с људи одело и обућу, те их везане гањали по снегу и студени. На кога би се посумњало да има оружја, „тај га је морао предати и ако га није имао, јер је био присиљен мукама, које је подносио у леду и снегу а осим тога и тучњавом коју су вршили у шумама све дотле, док им жртва није обећала, да ће пушку купити па где било. Ови су паћеници морали уистину куповати оружје по скупи новац давајући при томе коња или вола католицима или муслиманима, од којих уопће није захтевано оружје. Кад би показао оружје, па макар било и купљено, морао је за њега одлежати затвор најмање три месеца па до године дана“. (Срп. Зора, бр. 93., 1919.). Многи су то животом платили као Симо Милишић, Симо и Стево Пјевачи.
У Рудом опколили су војници, Мађари, и шуцкори кућу учитеља Манојла Илића, у којој је била сва породица с децом, полили јој врата и под ходника петролејом и онда је запалили. На писак деце дотрчале су комшије муслимани и, после оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима, додали су затвореним лестве и тако их спасли од очите смрти. У истом месту натерали су војници становнике места Сирче, да сами себи ископају гробове, па да легну у њих. Заглављивало је старо и младо, чак и жене с нејаком децом на рукама. А нису их стрељали све одједном, него по реду, при чему су живи морали закопчавати своје сапатнике, да војницима уштеде и тај напор.
На Палама је, после одласка Црногораца, заостало становништво било готово уништено. Од „шуцкора беху у Корану побијени без суда и истраге ови људи: свештеник Ристо Чечар, Крсто Павић, Стјеран Симић, Перо Каравдија, Перо Пантић, Ристо Ћосић; на Палама: Јово Клачар, Ристо Чукило, Лазо Јурук, Перо Кузмук, Миле Кузмук са два сина и стари Ђорђо Клачар, коме је било више од сто година. Задња петорица избодени су бајонетама. У Корану су, даље стрељане: Милка Чукило, Љубица Терзић, Милка Каравдија, Мара Симатовић и Ђука Бјелореп. Спасоје Шибоња обешен је на станици на Палама.
У злогласној Прачи убила су два шуцкора одједном седам људи, и то: Милана Фуртулу, Јована Јокића, Крсту Васиља, Милоша и Перу Глуховића и жену Стану Пузић, наравно све од обести и с тога, што им нису имали да плате откупа. Миле Нинковић, Јово Глуховић, Спасоје Вуковић и Крсто Јокић с Романије спасли су главе само тако, што су обадвојици платили по сто круна. При свим тим убиствима суделовао је заповедник на Палима Хасим Мушо Муса, док је жандармеријски наредник Мартин Јелинић све то гледао и пуштао. У осталом, занимљиво је, да је он 1917. год. имао иметак од каквих 100.000 К., док је још 1913. за женидбу морао да диже зајам од 300 круна.
Антун Фарчић, учитељ из Веле Луке с отока Корчуле, саопштио нам је овај случај од веродостојна сведока: У Прачу је једног дана доведено пет кљастих, стараца, који више не могоше да иду. Ту су их све пет стрељали. Једног старца, који се беше сакрио у сено, запиташе војници: „Гдје су ти синови?“ Он одговори: „У царској војсци“. Тад га упиташе, где је српска војска, а он рече, да не зна. На то му свезаше руке железном жицом тако, да му се жица усекла у месо. Старац је јаукао, а војници га злостављаху ударцима, док га један не убоде бајонетом у грло. После њих стрељане су и две жене, пошто су једној силом отргли децу од ње. А све се то догодило по наредби надпоручника Хајдера. Павао Гугић из Блата, исто с Корчуле и војник, допуњује то причање описом, како су мађарски војници ужасно мучили старце, „са кундакама, са комадима дрвећа, с камењем, с ногама и чиме год су могли. Старци су падали онесвијешћени на земљу“. Један војник пуцао је на њ и ранио га најпре у мокраћни мехур. Не осећајући ваљда бола старац поче тражити рукама, где је тане ударило. На то војник опали по други пут и рани га у десно раме. Старац се стресе, али оста на ногама, на опште чуђење светине, која је посматрала читав призор. Разљућен војник приђе му тад ближе, напери пушку на чело и опали у часу, кад је старац кликнуо на освету.
У Сребреници су мађарски војници пљачкали српске радње и куће често у по бела дана и не без знања претпостављених. Тако су поробили два дућана Мартијана Вујадиновића: радње Јована Илића, Које Урошевића, Грује Видаковића, Лазе Лазаревића; радње и куће Васе Крзмановића и Цвијетина Јовановића; кућу Марије Томића; двокатну кућу Михајла Стефановића су опљачкали па запалили, као и кућу и радњу Василија Ристића, Милошу Томићу опанчару однесена је роба, а алат попаљен. Алекси Јовановићу срушили су кућу, а разграбили четири сена, саш и стрњик. Кућа Милке Јовановића знатно је оштећена, исто као бивша српска школа, где је било певачко друштво, чији је сав намештај разнесен и опљачкан. Гаши Јовановићу спленили су радњу, а њега сама једне ноћи убили без икаква разлога.
Кад је избио рат дигли су у сребреничком котару сво становништво, да врши помоћне послове за војску, па нису биле поштеђене ни трудне жене, а све су узимали онако, како су их где затицали, не давши им ни да се обуку и опреме како треба. Ради тога су много пропадали мучени неимаштином хране и одела, а гоњени тешким и напорним пословима. Многи су од њих страдали и од војника, који су их често убијали без икаква повода, а нарочито онда, кад би се чуло за какав успех српске војске. Тако су изгинули Илија Спасојевић и Јово Николић из Побрђа, Средоје Бајић с Обади, Глигор Обреновић из Побрђа, Михајло Милановић из Брађевине, Милић Петровић из Магудовића, Крсто и Драго Андрић из Вранешевића, Нико Јовановић из Грујичића, Милош Тришић с Боровца, Јефто Арсеновић из Дворишта, Миливоје Миливојевић из Дучића, Стојко Богићевић из Ратковића, Маринко Јешић из Грабовице.
На Брежанима дошли су мађарски војници, подјарени од шуцкора и синова Хасана Диздаревића из Сребренице, пред кућу Крсте Петровића и његова стрица Манојла, да ишту новац, за који им се рекло, да га они имају. Кад су им ови казали да немају ништа продреше војници у куће и убише обојицу, а да нађу новце тргали су хаљине на Крстиној жени и разголитили је. Сребренички хоџа Кланчевић, сам шуцкор, дошао је са још једним шуцкором, неким Мушаном с Будака, на Витловце, да отме овце Митра Марковића, Миће Рончевића и неког Цвјетка из Глине. Убили су сву тројицу и уграбили плен.
У селу Сирочама убише војници и шуцкори Митра Петровића, старог Петра Лалића и његовог сина Илију. Други побегоше, али их потера стиже код Пашина Брда и тамо поби ове људе: Петра и Милу Лалића, Милка Петровића и његова сина Михајла и Василија Лалића. Кад су почели клати Василија запомаже његова снаха Мара, жена Ђукана Лалића, на што војници убише и њу.
Ђоку Максића и Радована Никачевића, који су у Сребреници становали у једној кући, одведоше војници једне ноћи из стана тобоже, да им показују пут, и убише их оба, не зна се на који начин. Мртва телеса налажаху се врло често, а да се не може тачно установити којом су приликом убијени. У једном потоку нађени су побијени Коста Митровић, Ристо Остојић, његова жена и син, сви из Витковића. Мртву са дететом нашли су на путу Госпаву Недељковић из Иликиришћа. Јања Будова с Бјеловца нађена је заклана. Јаков Шарац је стрељан у Џилама.
Крајем августа 1914. запалише жандари и шуцкори (а међу њима беше најгори Алија Бектић) потпуно село Подравање, пошто су га пре опљачкали. Том приликом изгибоше: Митар Маринковић, Стеван Крунић и браћа Сретен и Јован Крунић. Ђукана Лалића натерали су, да и он пуца на њих. Светили су се чак и на мртвима пуцајући на њихове лешине и газећи их крволочки. Кад су се спремали на нова крвопролића и већ повезали Милоша, Перу и Милована Маринковића и Јована Шарца, стиже гласник из Сребренице с вешћу, да не треба уништити све људе, него само примерно казнити најопасније, и то Симу и Ђуку Новаковића, Филипа Акшамовића и Перу Јовановића, јер да су комите пуцале из њихових кућа. Та четворица, па Глигор Андрић, Раде Миладиновић, Перо Ранковић и његова два брата бише иза тог обешени у Сребреници. Вешање су вршили невешти људи свирепо и неспретно; Симо Новаковић пао је с вешала, јер се конопац претргао, па су га зато пустили и кад је дошао себи упутили у затвор у Сарајево и после у Арад.
На Пашином Брду стрељана су браћа Игњат, Перо и Живан Милошевић, а њихов отац послат у Арад, где је наскоро свисно од туге. Кад су Данила Филиповића хтели водити на Пашино Брдо, он се испречи и рече заповеднику, да га убију ту у селу, кад већ мора гинути; он одавде неће ићи, јер жели да буде сахрањен међу својима. Та му је жеља, наравно, на месту испуњена. Срећка Милошевића и сина му Јанка из Постеље нађоше војници на гумну, где дену сено, и убише обојицу. Другога сина Срећкова Владимира одведоше војници на Пашино Брдо, где би убијен заједно с другима. На Цулића Брду пострељани су Илија Мићић, Раде Ђурић и Митар Ђокић с Црног Врха (сребренички котар). У Љесковику су побијени Сретен Перишић, Марко Веселиновић и један његов рођак. Жандари су одвели Милића Јаковљевића из Топлице у сеоско гробље и ту га убили.
Алексу Еру су убили на Прибићевцу Госпава Беатовић са Братунца обешена је у Тузли, што је „издала скровиште колонијалне робе српским комитаџијама и чувала предмете, што су овима припадали“. У Братунцу је убијен Милан Дурмић по наредби царинара Жубринића, „јер се истицао као Србин.“ На Крсташу су стрељани ови људи из Лознице, котара сребреничког: Цвјетко Стојановић, браћа Ристо, Тано и Митар Николић, из Прибићевца Јефто Вукадиновић; из Тегара Филип и Милош Лукић, из Обади Крсто Бабић. У Рскавицама су стрељани: Тодор и Марко Јовановић, Радослав, Алекса, Срећко и Живан Симић и Живојин Драгићевић, сви из Сикирића. На Брежанима су побијени Станоје Живковић из Јеловца и Неђо Милошевић из Пећишта. Срећко и Средоје Коштановичанин беху обешени. Дику Јовановића из Вранешевића стрељали су у Запољу; ту је убијен и Алекса Стаменић из Дубравице У Бјеловцу је „мушкетан“ Тодор Јовановић и с њим шестеро деце из Сикирића. Три брата Јовановића (Даничића) стрељана су у Залужју, а Милован Матић из Постеље на Пашином Брду. У кафани Јове Рачића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака.
Цвијетина Живановића из Загона одвели су по ноћи војници са два његова унука Маринком и Видојем на Кик и ту их убили. Бедног старца, коме је било преко деведесет година, тако су дивљачки бацили из рођене куће, да је преко Прага пао и сломио руку. Шездесетогодишњу неуку и невешту Јању Драгићевића из Јелаха довели су на Кик као сумњиву ради ухођења и ту је убили. Овде су, даље, пострељани Милан Илић, Антоније Илић, Перо Дудић и Јанко Ивановић, сви из Реповца. Јанко Ивановић, који је био само рањен, направи се да је мртав, па кад су шуцкори отишли, одвуче се до куће. Кад се после дознало за то, дошли су му шуцкори и у главу запретили, ако ма шта од тог буде причао или се тужио коме.
У Братунцу су код српске цркве мађарски војници стрељали Стојана, Раду, Милка и Симеона Илића, Станоја Митровића, Неђу Милошевића, све из Загона, и Милоша Карића из Јеловца. Од те седморице био је Раде Илић рањен тешко, а Стојан само лако, па чим су војници отишли, узме Стојан Раду на леђа, те га преко бара, њива и кроза шуму, преко једно седам километара, донесе кући.
У Кику су пострељали ове људе без икаквих ближих навода и разлога: Малешка Зечевића из Ратковића; Јефта Продановића из Јелаха, Димитрија Николића из Ранче, Милоша Лазаревића из Сребренице (ухваћен, кад је ишао својој пецари ракије), Јаку Карића из Јеловца, Божу Илића и Ристу Ракића из Подчауша, Николу Радића из Борића, Драгу Бјелкина и Антонија Лазића из Реповца; сина Живана Тодоровића из Бузнице, Никола Веселиновић је обешен на Рада-Водама.
У Фочи је 14. августа 1914. стрељано и повешано 126 особа; међу њима Глигорије Јоловић из Мирића, старац са преко осамдесет година, Васиљ Продановић и Обрад Радоњић из Руде Главице беху испод двадесет година, а Тривун Арсенић из Сјеченишта (Подграб, Веленица) и Крсто Калајџић из Фалића (Зарајт) чак испод осамнаест. Тројица су се из групе осуђених спасла бегом, а један од стрељаних измакао је тешко рањен. Кад су ухваћени послани су у сарајевски дивизијски суд с уверењем, да ће се тамо за њих наћи још страшнија казна. У Сарајеву су, међутим, сва четворица била ослобођена, јер није било ни довољно сумње, да се подигне оптужница.
Симо Зрнић, наредник 12. компаније трећег батаљона друге б. х. регименте, који је са својом четом кренуо првих дана из Власеница према источној граници, казује, да су их официри, нарочито капетан Ружичић, директно навађали на злочинства говорећи им, да су босански Срби браћа србијанских, да су непријатељи монархије и да и њих, као и оне преко, треба уништити, ако човек хоће да буде сигуран. Треба их уништити потпуно, не поштедити ни жене, ни деце, ни блага, јер ће, остане ли ма што од њих, остати отровно семе. Војници су и радили тако. Он је својим очима гледао, како се пале читави стогови сена и жита, наилазио је на стаје, у којима су биле печене лешине коња и стоке нарочито затворене, видео је чак, где мађарски војници на бајонете набадају малу децу. Из једне куће, која је била потпаљена, бежали су један старац и једна жена, која је била сва у пламену, али их војници на излазу дочекаше пушкама и убише обадвоје. То све било је онда тако мало зазорно, да један допис из Босне у „Hrvatskoj“, бр. 892., завршавао чак оваквим речима и прошао и војничку цензуру Босне и ону у Хрватској: „Kod nas je u Sarajevu sve u redu, a hrabre naљe čete čiste sada naš pogranični teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitadžijama uvući u Bosnu samo zato, jer ju vode i podpomažu naši po svojoj lojalnosti razvikani i proslavljeni domaći „Srbi“. Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti“. Достаје знати, да је само један мађарски батаљон при поласку из Сарајева на границу понео собом хиљаду метара конопа. Отуд и онај други извештај пријатеља „Hrvatske“, који с поносом јавља: „Kuda idemo nosimo smrt i zator“. (Hrvatska, бр. 862.).
Салик Зејниловић, вођа једне шуцкорске патроле, дао је убити Јанка Петровића код Булога (кот. Сарајево). јер су му три официра, која су се туда провезла у аутомобилу, то наредила, пошто им се Петровић само учинио сумњив као шпијун. Суд је решио Зејниловића. сваке кривње, са мотивацијом достојном да се забележи за особеност босанског суда тога времена, „да је био у блудњи, кад је упуте официра схватио као наредбу да устрели Јанка Петровића“. (Осуда од 4. маја 1916.).
Мустафа Вучић убио је Ђорђа Лонцу, Спасоја и Перу Обрадовића и ранио Василију Лонцо, па их опљачкао. Алија Хаџовић, исто тако, убио је и опљачкао Павла Делића. И Вучић и Хаџовић били су шуцкори и вршили та злочинства у служби, и то у самој сарајевској околини.
Шуцкори Велија Карахмет, Мехмед и Ферхат Алагићи и Алија Драгуљ, дошли су у октобру 1914. једне ноћи Триши Гладанцу у Зовик (кот. Рогатица) и ранивши и изударавши његову жену Петру дознадоше од ње где се Триша сакрио и убише га. Онда скидоше убијеном сат и ципеле, а жени повезачу и замакоше у ноћ. Исти Велија Карахмет убио је у Гојкуши старца Малишу Делића и мртву му откинуо једно уво. Алија Крагуљ и Алија Добрача убили су старца од 75 година, Милана Вукојчића, у Сочицама. На суду су се бранили тим, да су то учинили по наредби свог официра, који им је рекао да му похватају и доведу сву мушку чељад породице Вукојчића. Старац да је, с пушком у руци, покушао да бежи и да је убијен на бегу. Официр их је, веле, ради тога и похвалио.
Расто Пустослемшек, познати словеначки публициста, наводи овај случај. У Милићима (кот. Власенице) обешени су ови људи: Максим Васиљевић, Јован Обрадовић, Милорад Милинковић, Перо Жугић Нешић, сви из Дервенте; Гајо, Павле и Петар Мађеровић, Симеон Петровић из Васила; Васо Милић из Милића. Стрељани су Марко Ковачевић из Дервенте, Перо Гркић, Миладин и Ђоко Мишић, сви из Милића. Сви су били пред војним судом оптужени као комите и сви као недужни решени. Али капетан Светек незадовољан том одлуком суда даде их поново све похватити и нареди својим људима, које је изненадила та оштрина, да направе с њима „кратак процес“. Чак се један жандар, неки Хершак, усудио да упозори капетана, како је недозвољено убијати невине, али је добио одговор: „Заповедник сам ја и нико други. Наређујем, да се моја заповед одмах изврши“. Војници и жандари су се морали покорити. Други пут, кад се радило о једном дечку и некој жени, подређени су га преварили, да су извршили његову заповед, а у ствари су жртве сакрили код Васе и Трише Заловића у Пилама. (Словенски Народ, бр 93, 1919.).
Муслимански шуцкори навели су на почетку рата аустријске војнике на кућу Станише Станишића из Џимрија (кот. Рогатица) и убили га. У Шеховићима стрељано је 28 Срба са Гласинца и Соколовића, а у Кнежини 10. Селим Хоџић, шумар на Кошутице, убио је на Игришту код Хан Пијеска 5 Срба: три Мелозовића и два Лековића. Зајко Дадић из Неправдића (код. Рогатица) убио је Јована Грчића из истог села. Шуцкори Мухарем и Бећир Вражалица у оближњу шуму и ту га заклали и заклана још даље боли ножевима.
Под водством злогласног Мустафе Вучића дошло је у село Бјелогорце (кот. Сарајево) око 400 шуцкора и око 40 војника Банаћана, који су ту повезали 44 становника и повели их пут Сарајева. Уз пут су пуцали на њих, те 4 убили (Михајла Јокића, Косту, Тому и Милана Гавриловића), а 4 ранили у Кадину Селу. Истога дана попалили су село и побили Ристу и Симу Лиздека, а Алексу и Максима Лиздека и Божану жену Лазара Лиздека запалили су с кућом заједно.
Аџо Омановић из Крамер Села (кот. Рогатица) убио је 1. новембра 1914. Маришка Бајића из Бурата, а у кући Неђе Перовића у Гривцима, „скинуо је са зида икону Св Ђорђа и кандило, обоје згазио ногама и опљачкао кућу“ Продро је, даље, у кућу, Васиља Војновића у Сочицама и заклао га. (Српска Зора, бр. 64, 1919.). Махмуд Карић из Врхлазја (кот. Рагочица) довео је пред кућу Ђорђа Шивалије у Сочицама више аустријских војника и онда извео Ђорђа и петоро његове браће и све су их пострељали. Мехо Фериз из Враголова (кот. Рогатица) убио је у Сочицама Јефту Кнежевића у његовој кући. Шуцкори су Неђи Боровини из Вјетреника живом огулили главу. Алија Добрача из Враголова убио је Данила Перовића из Поткома „одсјекавши му претходно нос и извадивши очи“. (Српска Зора, бр. 66, 1919.). Покрај жандарске касарне у Жљебовима убијени су од жандара Лазар Тошић из Жљебова и Ђоко Боровица из Вјетреника.
Жандарски наредник Калчић је „ради тога, што је Ђуро Елез из Добропоља (кот. Сарајево) утекао с фронте г. 1914., убио његова два брата Марка и Васиља код њихове куће у Добропољу, такођер и Митру жену четвртог брата Милете који је онда био у војништву. Митра и Марко подлегли су ударцима након мало дана, док је Васиљ живио и узалуд се лијечио још годину дана“. (Српска Зора, бр. 79,1919.).
Три брата Тешовића из Горње Праче обешена су од муслиманских шуцкора у Баољу о орахову дрвету. Мурат Муслић и Зајко Хаџић из Устиколине „узели су Николу Пејовића из Лигата и оћерали су га покрај воде Калуне, и тамо су га жива одерали и нијесу га дали укопати за мјесец дана. Онда су га појеле звијери и тако се није никако укопао“. (Српска Зора, бр. 85,1919.).
У Кнежини (кот. Власеница) убијено је ових 11 Срба: Триша и Периша Батинић, Јанко Вуковић, Јован Маричић, Вукан Вујичић Вукашин Савић, Данило Радовић, Васо Копривица, Неђо Шутан, Нико и Јово Вишњић. Побијени су сви на заповед оружничког заповедника Франца Видаса.
Авдија Грбић и Мујо Харић шуцкори убили су сељака Илију Чизмића и његова оба сина, Лазара и Милкана, водећи их кроз шуму Лисину. Хасан Бахта и Ферхат Алагић убили су 20. октобра 1914. болесног Милана Пурковића отевши најпре његовој снахи нешто новца и једну кобилу.
Да се види како је то била систематска хајка против Срба на свима странама, а не само случајни испади појединаца, довољно је, примера ради, навести страховита недела из Купинова у Срему. Тамо су, после повлачења српске војске, дошли мађарски „штрајфкори“, зашли по кућама и довукли сву мушку чељад пред општинску кућу и жандарску станицу. Ту су људи мучени на све могуће начине, од којих је овај био нов и зликовачки рафиниран: док су гореле куће по селу сви су ти људи били затворени у једној школској соби, у којој је на средини била гомила сламе, а они постављени уза зидове. Изгледало је потпуно и то се давало осетити, као да ће сви бити живи спаљени. У том страху држали су јаднике селу ноћ. Сјутра дан стрпали су људе у кола и повели пут Брчке. Кад су дошли до раскрснице заустави командант прва кола и упути их према гробљу. Ту су били преко ноћи спремљени гробови и сиротим људима, Миши Радосављевићу, бившем начелнику, Љупку Влашићу, Николи Ралићу, Живану Мазињанину и Ивану Грмуши, кад су дошли тамо, беше завезане очи и одређено ужасно мучење. Боли су их бајонетама и још живе бацали у гроб и засипали земљом. Грмушу су још у гробу дотуцали лопатом. Остали су се у тај дан спасли, али су после десетак дана били поново изложени ударцима мађарске солдатеске, од којих је Иван Радосављевић умро непосредно, а други боловали по више месеци. У Кленку су, да наведемо још један случај, око 15. августа 1914. сабрали војници сво српско становништво изнад 15 година, око 280 људи, у тамошњу православну цркву, где су провели читаву ноћ и касно до у идући дан и где су чак морали и нужду вршити. Онда су изабрали десеторицу од најугледнијих грађана и дали им, да вуку на срећу цедуље. Петорица су извадили црне, (то беху Воја Рајчевић, Обрад Витомировић, Сретен Синђелић, Јован Девечерски и Миша Маркуш), те били у дворишту општинске зграде одмах стрељани и закопани. Остали су одведени у Арад у интернацију. Осим тога убили су војници у Кленку још девет особа, а међу њима и три жене. Наравно, да им је свима било имање опљачкано, стока разграбљена и куће попаљене. За сва та недела веома је карактеристичан овај случај, што га је у свом познатом говору навео др. А. Тресић-Павичић. Надпоручник у причуви Маријо Минах, полицијски чиновник на Ријеци, одговарао је пред војничким судом у Темишвару, што је убио три Србина у Плочицама на Дунаву. Оптужба није гласила на смрт, него само на злоупотребу уредовне власти. Оптуженик је на суду изјавио (сведочи службени спис 1293/15.), да није дао убити три, него бар најмање 303 Србина, али „из чистог патриотског осећања“. Био је, после тога, ослобођен и службено додељен етапној служби, а иза неколико месеци добио је крунски орден.
Требињски тврђавни заповедник генерал Браун напунио је одмах иза објаве рата све требињске затворе најбољим људима из града и околице, па је, на своју руку, ради застрашивања, дао вешати таоце на очиглед свему свету. После је склопио један страховит суд, који је изрицао смртне осуде као обичне дневне заповеди. Пред српском црквом и школом, да буде поступак довољно карактерисан за друге конфесије, беше подигнуто шест вешала. Из затвора би изводили с ока, без нарочитог избора, по два-три човека па би их онда у поворци вукли кроз читав град до вешала. Напред би ишли бубњари лупајући у бубњеве, да сврате пажњу, за њима прото Стеван Правица, иза њега жртве, а онда трубачи; све, наравно, у пратњи бајонета. Као крвнике узимали су понекад обичне Цигане, чак и живодера, који су невешти тако страшно вршили свој посао, да је једном приликом требало 25 минута, да један несретник издахне. Онда би их товарили на кратка кола за смеће тако, да су им ноге стално лангарале, па их потом вукли на гробље. Копали су их брзо и немарно и толико плитко, да је наскоро вода однела земљу и они били у најужаснијем стању изложени пред стоку и пролазнике. Котарски престојник Потучко, који се заузимао за невине људе и настојао да невољу ублажи на човекољубивији начин, био је одмах на захтев војних области премештен из Требиња.
Одмах сјутри дан по објави рата затворено је око четрдесет Срба Корјенића заједно са њиховим свештеником Видом Парежанином, па су у Ластви стрпани на двоја кола и послати у Требиње са јаком пратњом. Да задовоље простачком инстинкту корјенићких муслимана стрпана су у кола, заједно с таоцима, и два утовљена крмка. На уласку у Требиње, где су их предали све два по два, дочекала их је гомила светине, међу њима нарочито много официра и њихових жена и грдила их и пљувала и блатила најгнуснијим начином. У Требињу су били одмах затворени најпре у гарнизонски, па после у котарски затвор. Већ 28. јула почело се са вешањем. Тај дан платише главом Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић. Сјутри дан обешен је младић Гајо Гудељ из Покрајчића, јер да је давао сигнале Црногорцима. Он је, међутим, чувао реквирирану стоку, па како је за сваки комад одговарао главом, брижно је пазио, да ли му је све на броју. По ноћи је обилазио стоку са свећом у руци и то му је донело смрт. Осудом војног суда обешена је 7. децембра 1914. Јањица Вукаловић из Улица и 12. априла 1915. Цвијета Пажин из Орашја. Од 40 Корјенића остао је на животу само попов син Радослав, спашен младим годинама и једна будала спашена лудошћу. Једна жена била је обешена на основу само овог случаја. Она је дошла да купује нешто у дућан једног муслимана и по обичају, који је с дозволом власти одржаван дуж читаве границе, хтела је да плати у црногорским перперима. Трговац јој није хтео да прими новце наглашавајући, да тој новац више не вреди. Она је на то одговорила: „Вала Богу, дако некад ваљадне“ и пошла је на поље. Ради тих речи, које су имале да означују „велеиздајничку накану“ она је изгубила живот. Никола Дабовић, Крсто и Шпиро Средановић обешени су ради тога, што је, после црногорског узмака, неко од њихових муслиманских комшија устврдио, да је у њиховим кућама, експлодирала муниција, за коју нико није знао, како је тамо могла доспети. Иначе, смртне су осуде објашњаване просто овако: „Данас биће објешен тај и тај зато, што су његови сусједи потпомагали нама непријатељску војску“. Што су се „у споразуму с непријатељем истом придружили те га подупрли“ кажњени су смрћу: Јоко Вучковић, Ђурица, Лазар и Томо Чурић; Томица, Вуко, Лука, Крсто и Видо Ратковић, Никола и Милош Мијовић. На смрт су биле осуђене чак и четири жене: Милица, Ружа, Мара и Јована Чурић, па им је онда казна променута у робију од 15 година. Из истог разлога на смрт осуђени Петар и Митар Чурић „помиловани“ су на 15 и 10 година тешке тамнице, а Стево Мијовић на 13 година.
У Зупцима напали су погранични „јетери“ Васу Ђурића, ранили га и поробили отевши му сат и 300 круна готовине. Пошто су га лечили по болницама послаше га на опоравак – у Арад! Том су му приликом отерали и сву стоку испред куће, и то како изјавише сведоци пред судом, на изричну заповед капетана Шпицнера (Festungsgericht Trebinje, 374/15:10), где се дословно вели: Auf Befehl des Herrn Hptm. Spitzner haben wir dieses Vieh ohne jedwede Empfangsbestatigung, einfach abgetrieben.
Ахмед Чевро, подловац шесте ловачке чете, признао је сам на суду у Требињу 29. новембра 1915. (К 374/15:11), да је у селу Богојевићима, у требињском котару, на заповед капетана Радована Станкова убио и дао убити 17 сељака, „који су по свој прилици хтели побећи у Црну Гору и потерати своју стоку“. Записник, који је вођен немачки, изрично вели: „Im Dorfe Bogojević habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse“. Сам Станков, на жалост Србин, објашњава то овако: „Зупци су тада скривали Црногорце и кад су наше трупе напредовале падоше из села Коњског и Богојевића хици на нас, тако, да су војници оправдано напали то место, запалили куће и људе побили“. Чевро о тим хицима из кућа не наводи ни речи. Хице не спомиње ни други сведок ловац Махмут Ћеринагић, који наводи да је том приликом убијено 18 људи и то на заповед капетана Станкова и Обрада Влаха, који су наредили „да се побију сви људи и запале све куће“.
На једној судској расправи у Требињу (К 71/14 4) вођеној 30. септембра 1914. изјавио је капетан Рудолф Шпицнер, да је војска на почетку рата у том котару добила упуте, „да одмах побије све домаће сељаке, ако их сретне с пушком у руци. Неоружане становнике треба затворити“.
У Коњском су тада, 14. августа 1914., побијени они људи: Милутин, Крсто, Обрен, Шћепан и Видо Ратковић; Вуко, Томо, Јокан, Марко, Васо, Лазо, Пајо, Јован, Анто и Обрен Ђурић и жена Анђа Ђурић од 86 година; Марко, Саво, Алекса и Јован Тица. Осакаћени су тај дан Васо М. Зурић и Никола Божов. У Жељеву су убијени Никола Ратковић од 65 година и три жене Стоја, Крстиња Перкова и Крстиња Ђурова Ратковић. Од тих је била Стоја старица са 80 година.
19. августа 1914. обешени су Јово и Никола Средановић из Вучије (кот. Требиње) на писмену заповед генерала Брауна упућену тврђавном суду у Требињу под бр. 361 ради тога, што се „доказало“ „durch vier Augen und Ohrenzeigen“, да су се становници Вучије придружили Црногорцима и палили „властита суседства на корист Црногораца“. Оба та човека нису тад била у Вучијој, него у требињском затвору, где су одмах с почетка рата били доведени као таоци. Тако су 27. августа повешани из Коњског и Богојевић Села: Перо Зурић, Обрен Средановић, Вујош Вукаловић, Мато и Раде Вукаловић, Раде Вучковић и Видак Симовић, сви стога, што су становници њихових села, без њихова присуства, помагали Црногорцима, с њима пљачкали жандарску касарну и пошли с њима у Црну Гору. Из истих разлога обешени су били 23. августа из Вучије Дамјан Средановић, а из Арханђелова Ћетко, Никола и Видак Шегрт и Јакша Гобовић. 21. августа обешени су из Заграђа Дикан Рутешић, Никола и Јован Кујачић и Ђоко Бендераћ, јер да су Црногорци „били примљени и угошћени у кнежевој кући у Заграђу“. (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Осим тога су обешени: Петар Радоман, Илија Ковачевић, Јован Тркља, Лука Грубач, Лука, Стеван и Гаврило Бегенешић, Тодор Милеуснић, Петар Ђајић, Раде Бурлица, Пајо и Раде Шакотић, Лука и Раде Бакоч, Спасоје Стијачић, Трифко Кујачић, Лазар Рутешић, Крсто Видак, Ђорђо, Тодор Стијачић, Петар Жигић, Илија Скорупан, Никола Бараћ, Исто Корелија, Ђуро Кујачић, Петар Гобовић, Јово Тојага, Гојко Деретић, Јован Стијачић, Сава Инић, Божо Лабуш. 21. новембра 1914. обешен је Благоје Лиздек, из Удрежња (кот. Невесиње), јер да је у крчми једној казао, како се пријавио болестан само за то, да не иде пуцати на браћу. Даље су обешени: Симо Бендараћ из Клобука, Ђоко Бабић из Клобука, Симо Грубач из Ораховца.
У Автовцу су 1914. повешани ови људи: Панто Хаџић, Андрија и Новица Шкиљевић, Симо и Мрка Мастиловић, Видак Антељевић из Изгора; Мирко и Максим Дубљевић из Јабуке; Љубиша Супић, Јефто Суџум и Јово Грковић из Врбе; Никола Савић из Жањевице; Петар Окиљевић из Платице; Симо Шојић и Лазар Капетановић из Јесеника; Обрен Супић са Чемерна; Јанко Курдилија из Корита.
У октобру 1915. уваћена су у црногорској војсци на Космашу два српска пребега из Ораховца. Фејзо Салковић, злогласни вођа шуцкора, довео их је у Ластву, „и ту им сам изрекао смртну осуду и наредио своме друштву те су донели крампу и лопату, те присилио оба заробљеника да сами себи гробницу ископају… Кад су ископали јаму рекао је Фејзо своме брату Меху и Шаћиру Салковићу да их закољу. Одма су сви прискочили те увалили у јаму и Шаћир Салковић заклао је бајунетом Милована Видакова Деретића, а Мехо другога који се звао Петар“ (изгледа да је то био Петар Мрдић), (Српска Зора, бр. 99, 1919.).
На Буни код Мостара убили су шуцкори неколико сељака и трговца Јову Комленовића из Мостара. Убио га је један шуцкор, који му је био конкурент.
Код манастира Житомишљића убио је неки човек, судском истрагом се установило, да то није учинио Србин једног шуцкора. Без питања сумња је пала на Србе. Одмах је склептано и повезано тридесетак сељака и међу њима и архимандрит манастирски, Христифор Михајловић, и уз тучњаву поведено у мостарски гарнизонски затвор. Један је финанс хватао архимандрита за браду и пакосно га питао: „Христофоре, ђе ти је сад краљ Петар?“ Други су га, у исто време, псовали и ударали. У мостарском гарнизону сељаци су, потпуно недужни, били тучени на најсуровији начин. „Профоз, злогласни Шолијер, увукао се међу сељаке, па својим тешким, гвозденим корбачом удара где кога стигне, гура их, раздваја. Архимандрита назива старим лоповом и прети му. Затим се поодмакне у страну, као да би да одабере кога ће напасти, па се затрчи и удари га ногом“. Тако описује ствар један веран очевидац. А после осам дана, кад је проведена истрага и утврђено, да ти људи нису ништа криви, пуштени су кући без обзира на све оно, што се с њима догодило.
Не знам откуда је дошла у француске новине ова врло прецизована вест, коју наводи Н. Стојановић у својој књизи Bosnie-Herzegovine[2], Geneve 1917., стр. 82-3, и која треба да се нарочито забележи. Студент социјологије на лозанском универзитету Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници.
Спаљивања је код Аустријанаца било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића из гатачког котара бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, са мајком, били су исто тако спаљени. Луди Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен после ужасних мучења (сл. д., стр. 83).
Жандари и шуцкори затворише у октобру 1914. на Булозима Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом, „само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају“. Уз то се наводе и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, „жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му и њено троје деце онде поклаше“. За стогодишњег старца Стјерана Лазаревића се казује, да су га убили и дали крмцима, „који су га више дана јели“. Ђорђа Митровића кнеза са још 16 људи и жена „убише и разнеше на бајонетима“. (Српска Зора, бр. 37,1919.).
Стојановић износи и ове случајеве. У гатачком котару убијена је жена Максима Перовића заједно са дететом и мајка Јевте Марковића. Ђурђа Поповића била је обешена у Автовцу и три дана остала на вешалима. Масакриран је старац Периша Глоговац и његова жена. У Фатници су обешени Стјеран Шаренац, Илија Бољанић, Никола Попара и неки Чубрило. Ђорђо Гаћина с Меке Груде био је стрељан. (стр. 83.).
За понашање аустријске војске најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у своје прве редове. Исто су то учинили и на Пашином Брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему их је много страдало и било рањено. У Брежанима још и сад има женских инвалида из те борбе.
Аустријске власти, које су све ове страхоте делом потакле и организовале, а делом за њих знале и трпеле их, кушале су на све начине, да их или прећуте и на тај начин избришу или да их с њима својственим цинизмом омаловаже и обране. Министар спољашњих послова и дугогодишњи заједнички министар финансија и за Босну и Херцеговину, барон Буријан, одржао је 6. децембра 1917. свој експозе у одбору аустријских делегација и казао за све те суровости ово: „Кривци су морали бити кажњени, а заведени са успехом одузети од агитаторских утицаја, којима су били подлегали. Не треба улепшавати, да је при том у појединим случајевима долазило до опорих мера, али то не сме да зачуђава с обзиром на огорчење, које је силно избило ради издајничког деловања извесних елемената и ради опипљиве опасности, у коју су ти исти гурнули земљу“. Под утисцима оптужаба говора дра А. Тресића-Павичића страна је штампа донела неколико оштрих осуда аустријског режима у Босни, нашто је аустријски војни аташе у Амстердаму, подпуковник Ишковски, по наредби своје владе пожурио са исправком. Он наводи, да је од почетка рата било осуђено у Босни и Херцеговини 210 особа ради сметања јавног мира и рада против оружане државне снаге, а 250 ради велеиздаје и ухођења. „Број никако није висок с обзиром на то, да је велик део становништва у Источној Босни свим средствима настојао, да нанесе штете аустроугарским четама и с обзиром на то, да су се многи људи придружили непријатељу“. Не наводећи ове убијене без осуде признаје сам 460 „редовних“ смртних осуда. У Челебићу „није немогуће“, да су војници убили неколико људи, које су ухватили на издаји“. А „измишљена“ је, веле, вест, да је у сарајевском затвору било преко 1000 особа и да су многе од њих биле обешене. Најзад, влада констатује „да су се на почетку рата међу становништвом догодила многа убиства али из верских разлога и да власти то нису могле запречити у удаљеним и готово непроходним пределима“. (Bosnische Post, бр. 23,1918.)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.