Кад је умро цар Манојло (1180 год.), почела је Византија опадати и губити области и државе, које је он, ратовима и дипломатским путем, био везао за државу, а које су већ давно биле изашле из сфере византијских интереса. Све покрајине и државе, и на Балкану и ван Балкана, почеле су сада радити на томе да се ослободе од Византије.
Акцију у том правцу водиле су у првом реду Угарска и српске државе, Рашка и Босна. И Немања и бан Кулин и краљ Бела били су верни Манојлу до његове смрти и признавали су све до тога времена византијску врховну власт. Али су после смрти цара Манојла сва тројица сматрали, да су прошла времена подчињености и почели су против Византије борбу за независност. Та борба донела је и Босни и Рашкој и Угарској слободу.
Босна се истина ослободила од Византије, али је за њу настала сада опасност с друге стране. Угарска је, док јој је претила опасност од Византије, била у савезу са Босном и Рашком, али када је те опасности нестало, она се одмах окренула против својих савезника. Тако је Босна, одмах од почетка, била приморана да сузбија освајачке тежње мађарских краљева, који су нашли себи савезнике у римским папама. Ови су хтели да задобију Босну за католицизам, па су употребили Угарску као свога мандатара, дајући Угарској право политичке власти у Босни, само да брани и пропагира католицизам. Осим тога раздирале су Босну од самог почетка њеног самосталног живота религиозне борбе, и цела босанска историја све до друге половине XIV века, само је монотона борба против освајачких тежњи Угарске и папске курије, пуна унутрашњих верских криза, из којих она никако није излазила.
Папска курија није никако била вољна да напусти своје претензије на земље, које су јој у VIII веку, по њеном уверењу, насилно и неправедно биле отете. Сада, кад је, услед крсташких ратова и на других узрока, утицај папски ојачао и почео да се шири, радиле су све даровитије и енергичније папе на томе, да поврате папској власти Балканско полуострво, особито западну половину његову, дакле земље, које су већим делом биле у рашкој и босанској држави.
А разлога за интервенцију, особито у Босни, није било тешко наћи.
Услед сталног снажног и укрштеног утицаја истока и запада у земљама и покрајинама, у којима је српски народ становао, било је верско питање у српском народу готово увек врло акутно. Јер о српске земље и превласт у њима од увек се борила римска и цариградска црква, а хришћанство је у ово доба још увек, можда баш због тога или бар и стога, код Срба било врло слабо утврђено.
Хришћанство је истина било у српским државама већ од доста времена државна вера, али је још увек било у српском народу доста присталица старе вере, која је својом старином и обредима везивала и привлачила све конзервативније елементе. Да се стара вера тако дуго одржи, много је допринела и пометња, која је настала у српским земљама у хришћанској црквеној организацији, због тога, што је од времена на време наизменце римска и цариградска црква добивала превласт у већини српских земаља. Док је у западним српским покрајинама био увек јачи утицај Рима, превлађивао је на истоку византиски утицај. Тај стални двојни утицај са вечитим померањем граница свакако није увећавао број присталица хришћанске цркве у српском народу.
На тако неодређен, несређен и несигуран терен међу Србима у религиозним стварима, дошла је нова секта, богомилска, која је већ пре тога била ухватила корена у Бугарској, па одатле у ово доба почела продирати и у српске земље, наишав ту на врло погодно земљиште. Проста и јасна у својим принципима са много комунистичких и анархистичних примеса, богомилска јерес се у ово доба раширила јако и у Рашкој и у Босни.
Када је Немања у Рашкој уништио богомилску јерес, она је нашла уточишта у Босни, где је, због несређених верских прилика, ухватила јака корена, утицала јако на развитак српскога народа и на судбину босанске државе и, са извесним преображајима под утицајем других вера и цркава, одржала се тамо до краја самосталног живота.
Можда је баш тако верско стање у српским државама и било један од узрока, што је на папској курији владало мишљење, да се она, у раду на повраћању свога права, своје власти и свога авторитета на Балкану, не може ослонити ни на једну српску државу. На курији је у то доба било овладало уверење, да ће се српски народ моћи вратити у крило католичке цркве само помоћу које стране државе, која ће оружаном силом приморати српске државе да приме католицизам. Најприродније је било том приликом прво помишљати на Угарску, која је била одана католицизму и папској курији, а која је имала доста снаге да ради на остварењу тих планова, тим пре што је и сама имала и државо-правних и политичких и економних претензија на неке српске крајеве.
Тако су Угарска и папска курија биле упућене једна на другу и нашле се, од краја XII века, на Балканском Полуострву на истом послу: обе су хтеле да покоре српски народ и да освоје српске државе, Угарска политички, папска курија верски. Положај српскога народа био је у тај мах врло тежак. Сада је, поред борбе против Византије, требало стално одбијати још и комбиноване нападаје од стране Угарске и католицизма. Ти нападаји су у појединим моментима били особито јаки у Босни. Стога су српски владаоци у обе српске државе, и у Рашкој и у Босни, морали од тога времена стално да се повијају и да, у доба велике опасности, чине уступке папској курији, да не би, због отпора католицизму, довели у питање политичку независност својих држава. Јер је борба, коју је Угарска водила у српским земљама за католицизам, била само изговор, права намера мађарских краљева била је да политички покоре српски народ.
У последњој десетини XII века босански бан Кулин био је оптужен код папске курије да трпи и подржава богомиле, а Угарска је била готова да га, у име папино, казни због тога. Кулину је, истина, пошло за руком да за овај мах отклони опасност, али се ипак ускоро показало, шта је права тенденција угарске политике. Мађарима је било главно да освајају, па ма где. Тако намесник угарски у Хрватској и Далмацији, Андрија, нападне у пролеће 1198 год. на Хум, који је био под Рашком, и освоји га. То је био први акт што га је Угарска учинила у правцу своје нове политике према српским државама. Он је јасно показао освајачке тежње угарске према Рашкој, а да је Угарска тежила за Босном, то је већ давно било и сувише јасно. Одмах после освојења Хума дошло је истина до несугласица између Андрије и његовог брата Емерика, али то српским државама није много користило, јер је баш у то доба један српски претенденат почео радити да помоћу Угарске и папске курије дође на престо у Рашкој.
Најстарији Немањин син, Вукан, намесник у Зети, јавио је био папској курији, да се у Босни јако раширила богомилска јерес. Ушав на тај начин у вољу папи и доказав своју приврженост католицизму, Вукан се могао надати, да ће му и папска курија и Угарска, којој је он био вољан признати врховну власт, хтети помоћи да протера свога брата Стевана и да заузме престо у Рашкој.
Видећи како се ради и шта се спрема против њих, ни Стеван ни Кулин нису хтели допустити да их догађаји изненаде. Они су енергично радили да осујете акцију својих непријатеља. Кулин се обратио папи и изјавио је своју готовост да напусти богомилску јерес, коју је до сада, како је он тврдио, само у заблуди исповедао; Стеван је молио од папе краљевску круну, обећавајући, наравно, признање папске супремације. Папа Иноћентије III био је вољан да испуни жеље и Кулину и Стевану. Одазвати се њиховој жељи и учинити што они траже, значило је за папску курију постићи потпун успех.
Кулин се свечано одрекао богомилске јереси, примио је католичку веру и признао угарску врховну власт (1203 год.); тако је спасао свој престо. Стеван је међутим био изгубио престо, али је убрзо сузбио Вукана, и не само поново завладао Рашком, него је, кад су у Угарској настале унутрашње кризе, освојио и Хум.
Међутим се, ускоро после тога, богомилска јерес опет била раширила у Босни и чак се одатле почела ширити по јужној Угарској, по Хрватској и Приморју, а одатле чак и по северној Италији и јужној Француској. Папска курија је услед тога наравно била приморана да опет обрати пажњу на прилике у Босни. Уверен да се у Босни убеђењем неће у томе правцу моћи постићи никакав резултат, или бар не сталан и трајан, папа се решио да употреби насилна средства. Год. 1221-1222 позивао је папа народе у Европи на крсташки рат против Босанаца. Али се том папином позиву није готово нико одазвао. Одушевљења за крсташки рат није више било као некада, једно стога, што је религиозно одушевљење у опште било попустило, друго, специјално за рат против Босанаца, и стога, што тај рат није давао никаква изгледа на материјалну добит.
Видећи да од крсташког рата на тај начин неће бити ништа, калочки архиепископ се понуди папској курији, да он сам поведе крсташки рат против богомила у Босни, ако папа њему подложи босанску Цркву. Папска курија је радо прихватила овај предлог. Али је калочки архиепископ брзо увидео да је лакше давати обећања него их вршити, па је оклевао да пође на Босанце. Кад га је папа енергично позвао, да испуни своје обећање (1225 год.), он ступи у преговоре са управником Срема, да заједно пођу на Босну, али и ти преговори нису донели никаква резултата.
Кад су богомили видели, да је католичкој цркви немогуће да за тај мах ма шта предузме против њих, осилили су се јако и добили самопоуздања. Они су, кад су у Угарској настали нереди (1232 год.), збацили са престола Кулинова сина Стевана, по свој прилици стога, што им он није био доста сигуран, а за бана изабрали Нинослава. Папска је курија стога још живље настала да искорени богомиле у Босни. Истрага, која је по наредби из Рима идуће године извршена у Босни, показала је да је католицизам тамо био у врло рђавом стању: не само да није ништа урађено за ширење католичке вере, не само да је изгубљено и оно што је већ било стечено, него је и сам католички епископ у Босни, послан из Рима да сузбија богомилску јерес и да шири католицизам, био пришао богомилима. У Риму су због таквог стања ствари били врло љути. Неко је морао бити крив због тога и тај кривац требало је да буде кажњен.
На папској курији су нашли, да је за тако очајно стање католичке цркве у Босни највише крив дубровачки архиепископ. Он је морао знати прилике у Босни, јер је Босна, по свој прилици од XII века, спадала у његову црквену јурисдикцију, а није ништа предузео против тога. Стога је дубровачки архиепископ кажњен: Босна је одузета од њега па је дата калочком архиепископу, који је већ одавно радио на томе да добије Босну.
Бан Нинослав, у невољи, јер му је сада запретила опасност и од Угарске, пристане да се споразуме с папском куријом и да јој се подчини. Али чим је непосредна опасност од Угарске прошла, прекине Нинослав преговоре. Стога папа опет позове хришћане на крсташки рат против Босне.
Крсташки рат против богомила у Босни вођен је сада око пет година с променљивом срећом. У почетку су крсташи војевали без успеха, али кад Мађари задобију за себе усорског кнеза Себислава, сина бана Стевана, који је такође хтео да добије Босну, онда се срећа окрене и Мађари надвладају, па пошто су савладали Босанце, продру и у Хум и покоре га (1237 год.).
Сад је почела католичка црква енергично радити да искорени богомилску јерес, а да утврди католицизам у Босни. Папска курија и калочки архиепископ стали су одмах слати доминиканце у Босну, зидати цркве и манастире и подизати тврђаве за одбрану католичке вере. Али је све то мало користило. Тек што је угарска војска отишла из Босне, дигне се Нинослав са Босанцима и почне опет борбу против католицизма и угарске власти, а краљ Владислав продре у Хум и освоји га. Угарска, заузета одмах за тим на другој страни, није могла за овај мах ништа предузети против Босне.
Нинослав је сада био слободан и независан; он је (1240 год.) дошао у Дубровник и уговорио са Дубровчанима, који су у то доба били у затегнутим односима са рашким краљем Владиславом, савез против Рашке. Нинослав се још боље утврдио на престолу, кад су 1241 год. Татари ударили на Угарску и прегазили је. Краљ Бела IV побегне испред Татара у Далмацију, а они ужасно опустоше целу земљу. Угарска је татарском најездом била доведена на руб пропасти. Само је енергичном раду краља Беле пошло за руком, да спасе Угарску од пропасти и да, за сразмерно кратко време, поново дигне снагу и благостање у држави. Али је требало доста времена, док се Угарска опоравила од тешког удара, а за то време утврдило се на Балкану стање, које Угарској није ишло у рачун. У Босни је учврстио своју власт бан Нинослав, ослањајући се, наравно, на богомиле. У Далмацији је овладала анархија. Спљет и Трогир су заратили једно на друго; рат тај узео је доста велике размере, јер су са Спљећанима склопили савез и ударили на Трогир: Андрија кнез хумски, бан Нинослав и пољичка општина. Тек је 1244 год. пошло Бели за руком да силом примора Спљећане да се измире са Трогиром. У исти мах је Бела са великом војском био пошао на Нинослава. Нинослав је у невољи попустио захтевима Белиним и па тај начин отклонио за овај мах опасност, која му је претила.
Али се ускоро јавио у Босни опет јак покрет против Угарске и католицизма. Кад је Бела IV дошао у сукоб са Фридрихом II аустриским (1246 год.), богомили у Босни опет дигну главу. Стога је епископ босански тражио помоћи од папе и, заједно с краљем Белом, молио папу, да босанску цркву дефинитивно подложи калочком архиепископу, надајући се, да ће он моћи снажно бранити католицизам у Босни. Папа је опет позвао калочког архиепископа и краља Белу на крсташки рат против Босанаца. Али је и тај позив остао без успеха (1247 год.).
Нинослав се међутим с правом бојао, да ипак може за њега настати опасност с те стране. Стога се он, наскоро после тога, сам обрати папи писмом, у коме је тврдио, да је он, од кад је примио католичку веру, био добар католик, и да је само ради одбране своје државе од непријатеља, примао помоћ од богомила. Папа на то нареди калочком архиепископу да остави за сад Нинослава на миру.
Миран од католичког гоњења, Нинослав је сада могао да обрати више пажње унутрашњем консолидовању и снажењу своје државе. У то доба склопио је он трговински уговор са Дубровником и уједно савез против рашког краља Уроша.
Када је бан Нинослав умро (око 1250 год.), настала је између његових рођака борба о власт. Осим тога, узела је у Босни маха и огорчена борба између католика и богомила. То анархично стање дало је повода краљу Бели да удари на Босну. Остављена сама себи, а разривена и ослабљена унутрашњом борбом, Босна је брзо подлегла (1254 год.). Том приликом покорио је Бела и Хум, али је краљ Урош, већ после кратког времена, опет вратио Хум под своју власт. Да би Босну за сва времена лакше одржао у покорности, Бела подели Босну на два дела: од северних крајева начини засебну област, којом је требало увек да управљају угарски намесници, а у јужној Босни остави домаће банове, да се муче у политичком и религиозном хаосу, који је тамо владао. У исто доба образује Бела, за одбрану од Рашке и од Босне, засебну војничку област, мачванску бановину, којој су доцније (1263 год.) припадале и неке области босанске, а понекад и Срем и Браничево. Када је краљ Драгутин захвалио на престолу (1282 год.), добио је, наскоро после тога, од своје таште ту мачванску бановину, којој је после придружио и северо-источни део Босне.
држава краља Драгутина
Угарска је међутим у последњој десетини XIII века била заузета династичким борбама и грађанским ратовима, који су паралисали сву снагу државну и народну, тако да је Угарска, у тај мах, била неспособна ма за какву озбиљнију акцију споља. За време те борбе у Угарској оснажио се јако хрватски бан Павле Шубић и његова браћа; он је 1298 год. завладао и Босном, коју је дао на управу свом сину Младену.
Када је умро краљ Драгутин (1316 год.), хтео је краљ Милутин заузети његову државу. Али су у то доба прилике у Угарској биле већ доста сређене, а на угарском престолу седео је подузетни и издржљиви Карло Роберт, који није лако напуштао права и претензије угарских краљева. Он је и Милутину оспорио право на Драгутинову државу и заузео је Срем и Славонију; Милутин међутим ипак заузме Браничево и Мачву са Београдом.
Крајеве Драгутинове државе у Босни заузео је Младен Шубић, који је наследио свога оца Павла (+ 1312 год.). Павле Шубић је био у завади са знаменитим властелином босанским Стеваном Котроманом, зетом краља Драгутина, али се Младен с њим измири, а кад Стеван Котроман умре, онда Младен да Босну на управу његовом сину Стевану Котроманићу. Како је Стеван у то доба био још малолетан, управљала је за њега његова мати Јелисавета, кћи Драгутинова.
Али је велика моћ Младена Шубића изазвала против њега савез свих оних, који су га се бојали и који су му завидели.
Тако су се против њега удружили његов брат Павле и моћна хрватска породица Курјаковића. После дужег наговарања придружи им се и штићеник Младенов босански бан Стеван Котроманић, те они сви заједно ударе 1322 год. на Младена и надбију га. Младен се обрати Карлу Роберту II затражи од њега помоћ, али га Карло ухвати и задржи код себе до смрти, задовољан што се на тако лак начин опростио човека, који му је могао бити опасан. И у Хрватској је у то доба био грађански рат у јеку; тамо су поједине моћне породице ратовале и међу собом и против Карла Роберта, удруживши се са Млечићима, којима је та прилика добро дошла да се утврде на далматинској обали.
Када је Карло Роберт уредио ствари у Угарској, почео је радити на томе да савлада Хрватску и да истисне из Далмације Млетачку Републику. Радећи на томе, Карло је тражио помоћи и од босанскога бана Стевана Котроманића. Њему је Карло, кад је ухватио Младена Шубића, дао готово целу Босну на управу. Стеван је због тога био захвалан Карлу и помагао му је у борби и против хрватских великаша и против Млетачке Републике. Он је то чинио особито стога, што је том приликом могао, ма и посредно, да узме учешћа у решавању хрватских и далматинских ствари. Али је Стеван Котроманић у то доба постигао још један велики успех. За време династичког рата, који је настао у Рашкој после смрти краља Милутина, напао је Стеван на Хум, који је од 1170 год. био са врло незнатним прекидима стално под Рашком, и освојио га (1324 год.).
У то је време папска курија опет почела енергичније радити у Босни. Од средине ХIII века није у Босни скоро ништа рађено против богомила, те су се они тамо опет доста оснажили. Онда је и православна вера ухватила у Босни јача корена. И бан Стеван Котроманић био је православан и, ма да је папа енергично радио на томе да га наговори или натера да остави православље, ипак је остао чврст у вери, можда из страха од противника католицизма, који су налазили ослонца у Рашкој.
Таман је папска курија хтела да предузме енергичније мере против богомила и против православних у Босни, кад поче распра између католичких калуђера доминиканаца и фрањеваца око тога, који од њих имају права да раде у Босни, те та распра, која је трајала више година, онемогући готово сваки рад католичке пропаганде. За то је време богомилска јерес почела јако да се шири, не само по Босни и Хуму, него и по Хрватској и Далмацији.
Идуће деценије босанске историје испуњене су готово сталном борбом.
Стеван Котроманић је, кад је на угарски престо дошао син Карла Роберта, Лудвиг (1342 год.), био склон да приступи савезу против Угарске, који би образовали Млеци, Рашка, хрватско-далматински великаши и Босна. Али до тога савеза није дошло, а Лудвиг је толико оснажио Угарску, да се могао успешно борити и против бунтовника у Хрватској и против Млетака.
Поред тежње да савлада устанак у Хрватској и да истисне Млечиће из Далмације, хтео је Лудвиг и да скучи цара Душана, јер је моћ његова могла постати опасна по Угарску. Кад је Стеван Котроманић, који се већ био донекле ангажовао за савез са Рашком и Млецима против Угарске, видео, како се цар Душан осилио, напустио је сасвим мисао о савезу са Рашком и пришао је на страну Лудвигову. Год. 1344–1348 водио је Лудвиг борбу са хрватским великашима и Млетачком Републиком. У тој борби узимао је већином учешћа и Стеван Котроманић, или као савезник угарски или као посредник. Напослетку је, уз доста велико учешће Стеваново, дошло до примирја између Угарске и Млетака на осам година.
У то доба почео је цар Душан тражити од Стевана Котроманића да му врати Хум. После безуспешних преговора о томе, цар Душан нападне на Хум. Босанска војска је била истина сузбијена, али Душан ипак своју намеру није постигао, Хум није освојио. Заузет после тога до своје смрти на другим странама, Душан се на хумско питање није више враћао.
Историја БиХ – Станоје Станојевић, преузето са: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.