Пропашћу независне државе босанске (1463 год.), настају у Босни и Херцеговини нове прилике. Турско освајање изазвало је, истина, у Босни и Херцеговини сразмерно мање промена, него у осталим српским земљама, али су ипак и тамо у главном настале сасвим друге прилике и други живот, када су Турци завладали земљама босанске краљевине. Прилике у Босни и Херцеговини после турског освајања разликују се од прилика које су настале у осталим српским земљама особито тиме, што је српски народ у тим покрајинама у доста великом броју, почео прелазити на ислам. Обично се узима, да је Мухамедову веру примила босанска, махом богомилска, властела, да би сачувала своје повластице. Али изгледа да је примање Мухамедове вере захватило и шире слојеве, особито почетком XVI века.
Примањем ислама босанска властела сачувала је своје старе повластице. Тако је у Босни и Херцеговини створен засебан привилегован сталеж Срба Мухамедове вере, који се као такав одржао за цело време турске власти у Босни и Херцеговини. Срби су Мухамедове вере, стога што су прешли на ислам, добили велика права. Осим тога они су одмах од почетка турске власти давали турској држави доста велики број одличне војске. Стога су се повластице њихове прошириле саме собом и на целу област, тако да је Босна и Херцеговина све више постајала држава у држави. Тежња за автономним повластицама добила је у Босни и Херцеговини маха, особито од XVII века, када је Турска почела опадати.
На супрот повлашћеном сталежу Срба Мухамедове вере, делили су православни и католички Срби у Босни и Херцеговини судбину српскога народа у свима осталим областима. Они су били потиштена раја, готово без икаквих права, и положај је њихов од почетка XVI века бивао све тежи. Услед тешког и несносног живота почео се већ од краја XV века народ из Босне и Херцеговине селити у покрајине, у којима су владали Млеци или Аустрија или чак и у крајеве којима су владали Турци, а где је било мање зулума и мање гоњења.
Од средине XVI века, све се више у старим српским записима истичу тешка и рђава премена и патње, што их српски народ подноси. Незадовољство са турском влашћу хватало је од тога времена све више корена у српском народу.
У то доба, када је незадовољство било обухватило све слојеве, успомена на старе слободне државе почела је да бива све милија и све светија. Баш онда, када је идеја о слободи, која је још од почетка турске власти била жива, а по гдекоји пут и врло снажна, почела да продире готово у цео народ, баш у то доба једна српска институција склопила је са турском влашћу компромис, који је био врло повољан по српски народ и који је имао великих и добрих последица у будућности. Српска црква признала је у то доба турску власт и склопила је погодбу с њом: год. 1557 обновљена је Пећска патријаршија. Највише заслуга за обновљење пећске патријаршије има велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин Босанац. За првог патријарха обновљене српске патријаршије именован је његов брат, калуђер Макарије.
Организација обновљене српске патријаршије обухватила је, са незнатним изузетком, све српске земље. То је, све до најновијег доба, једина организација код Срба, која је обухватила целокупан народ.
Српско је свештенство већ и пре тога сасвим добро схватило, да би у оно доба ропства и потиштености самостална црквена организација, која је укинута после пропасти деспотовине, била врло моћно оружје у борби за одржање народа. Оно је већ раније покушавало да обнови самосталну српску цркву, која је после укидања, по овој прилици била подчињена охридској архиепископији. Ти покушаји нису имали успеха, али они показују, да је у српском народу било људи, који су и у оним приликама схватили значај слободне цркве.
Важно је било, да је тај значај врло добро схватио и патријарх Макарије и људи који су с њиме радили.
Прва је брига и први посао Макаријев био да организује ново основану независну цркву. Тај је посао повољно свршен. Нова патријаршија добила је у своју област готово све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под власт пећске патријаршије, и то не само у духовним стварима. Пећски патријарх, било сам, било преко својих извршних органа вршио је и судску власт у целој својој области. На тај начин је пећска патријаршија имала врло велики утицај готово у свима земљама, у којима су Срби у то доба становали, од Будима до ниже Скопља.
Сада су, после много векова, Срби у Босни и у старој Рашкој и Срби у Подравини, у Подунављу, у Посавини и Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је све подједнако тиштала, него и у заједници, која је била њихова рођена, у једној организацији, која је радила и бринула се за њих и пружала им духовне хране, наде и утехе. А то је Србима било потребно, јер су прилике бивале све теже..
У последњој четврти XVI века почиње у српским земљама и међу Арнаутима врење и комешање, које у последњој десетини тога века достиже врхунац у локалним устанцима, који су били захватили готово све српске земље.
Тада почиње све јаче радити Аустрија преко нарочитих агената да изазове устанак у Турској. Рад тих агената био је олакшан тиме, што су, због тешког живота, што га је народ у то доба проводио, због великих намета, који су бивали све тежи, и због све веће несигурности, која је све више овлађивала, сви народи у Турској били спремни и расположени за устанак. То расположење још су више утврђивали и ширили гласови и приче о пророштвима, која су крајем XVI века кружила по целој Европи, по којима је Турска имала ускоро пропасти.
На граници турско–хрватској било је, од кад су Турци освојили Босну, увек борбе, јер се и с једне и с друге стране граница врло често прелазила. Како је почетком последње десетине XVI века велики везир Синан–паша хтео свакако да изазове рат са Аустријом, нареди он босанском везиру, да нападне на Хрватску, а кад босанска војска буде код Сиска потучена (22 јуна 1593 год.), објави Турска Аустрији рат.
Кад је рат почео, развила је особито папска курија врло жив рад у корист Аустрије. Папска курија је већ. пре сисачке битке почела била јаку акцију за образовање савеза против Турака, у који би ушли и Ердељ, Влашка, Молдавска, Пољска и Русија. Она је радила врло живо и на томе, да нагна хришћане у Турској на устанак, па да они борбом против Турака олакшају и помогну акцију западне Европе.
И Срби су заиста крајем XVI века у више махова устајали на оружје. Тако су Срби у Банату 1594 год. дигли устанак, а 1597 побунила се Херцеговина. Вођ тога устанка, војвода Грдан, радио је у договору са пећским патријархом Јованом, а био је у вези и са западним државама и са агитаторима.
Али су сви ти локални устанци пропали, јер нису били никако помогнути од оних, који су их изазивали.
Почетком XVII века било је већ јасно, да је мисао о ослобођењу Срба туђом помоћу сасвим пропала. Још дуго година после тога подржавана је, истина, мисао о акцији на Балкану, особито у српском народу, разним агитаторима, који су крстарили по српским земљама. Али су сада западни народи били ангажовани другом борбом, а Срби су, и ако је још понекад и са по гдекоје стране тражена помоћ са запада, дошли били до уверења, да акција последњих година није успела и да се од рада у томе правцу не може очекивати никакав успех.
Тако су онда и патријарх Јован и војвода Грдан прекинули готово све везе са западом. За оно, што је после тога рађено на западу, једва су ишта знали српски главари. Тек им је, као резултат рада разних авантуриста, који су, у тежњи да измаме од западњака што више новаца, представљали прилике на Балкану што повољније за акцију и служили се лажима и фалзификатима, стизало по гдекоје писмо, које их је позивало на устанак и које им је много обећавало. Али представници српскога народа нису више реагирали на та писма и позиве; разочарани, они су дошли до уверења, даје Турска још увек довољно јака да савлада сваки њихов покрет, а да се озбиљној помоћи са запада не могу надати.
Наследник патријарха Јована, који је по свој прилици био уморен од Турака (1614 год.), патријарх Пајсије, променио је сасвим политику свога претходника. Уверен, да је акција за ослобођење српскога народа сасвим пропала и даје она донела само велике штете српскоме народу, Пајсије се вратио политици новога оснивача пећске патријаршије, патријарха Макарија. Прекинувши сваки рад на покрету и одбијајући сваку везу и преговарање са западом, патријарх Пајсије је радио на томе, да својим лојалним држањем према Турцима задобије њихово поверење и да помогне колико год може народу, који је због незрелих предузећа последњих деценија много страдао. Тако је и народ у Босни и Херцеговини од тога времена био у главном миран. Али се у то доба у тим покрајинама јавио покрет на другој страни и у другом правцу.
Услед готово сталног четовања на границама и услед великих ратова крајем XVI века, а највише услед расељавања, разредило се почетком XVII века становништво у Босни и Херцеговини. Турска власт је у то доба, особито у појединим моментима, већ била слаба да стане на пут безвлашћу, које је у Босни и Херцеговини све више отимало маха. Од појединих насилних турских чиновника патили су не само хришћани у Босни и Херцеговини, него и мусломани. Стога се од првих година XVII века јављају покрети мусломана у Босни. Ти покрети упућени су против појединих насилника, али је права тежња њихова утврђивање и проширење автономних повластица.
Када су од треће десетине XVII века настали у Турској немири, династички ратови и јаничарске буне, ојачала је још више тежња босанских мусломана за што ширим автономним повластицама. Упућени да се сами бране од нападаја Млетачке Републике, која је за време својих ратова против Турске у XVII веку често предузимала акцију и у Босни и Херцеговини, босански су мусломани све јаче истицали своју тежњу за слободом и самоуправом.
Крајем XVII века, за време великих ратова против Турске, Аустрија је стално покушавала акцију и у Босни, али без већег и трајног успеха. Када су Турци у претпоследњој десетини XVII века били сузбијени до Саве и Дунава, покушавала је аустријска војска да продре и у Босну. Тако су Аустријанци у јесен 1688 год. освојили Зворник и још нека места у Босни, али су при нападају на Бања-Луку били одбијени са великим губитцима. Идуће године међутим, када је аустријска војска продрла до Ниша и на Косово и када су Црногорци били продрли у Херцеговину, покушавали су Аустријанци, да упадну у Крајину, али без успеха. Год. 1690 донела је Босни много невоље. Глад и куга проредили су становништво, а Аустријанци су опет продрли у Босну и разбили турску војску код Тузле. Међутим повлачење аустриске војске ка Сави и Дунаву, ослободило је Босну за тај мах од непријатеља. Идућих година Аустријанци су успели да заузму све до горње Уне (1693 г.), а Млечићи су опет покушавали (1695 год.) да продру у Босну и Херцеговину, али су били потиснути.
Већи, и ако сасвим привремен, успех, постигао је Јевђеније Савојски у јесен 1697 г., када је, у току од двадесет дана, освојио Добој, Маглај, Жепче и Врандук и продро је до Сарајева. Али се он одмах вратио и цела та експедиција остала је без икаквих последица.
Год. 1717 за време аустриско–турског рата, напали су Аустријанци опет са две војске на Босну. Једна је војска освојила Добој и допрла до Зворника, а друга је ударила на Нови; али су обе војске биле разбијене. Како је аустриска војска на главном бојишту остала била победилац, добије Аустрија у пожаревачком миру и неке крајеве у северној Босни. Окупација Аустриска у тим крајевима трајала је међутим кратко време.
Када је 1737 год. опет дошло до рата између Аустрије и Турске продрли су истина Аустријанци, са две војске у Босну, у јулу месецу, али су Босанци једну војску сузбили са великим губицима, а другу су код Бања-Луке до ноге потукли. У београдском миру (1739 год.) вратила је онда Аустрија Турској оне крајеве у Босни, које је добила пожаревачким миром.
Од средине XVIII века настаје у Босни готово стална борба између мусломана, који теже да своје повластице одрже и прошире, и царских намесника, који раде на томе, да права Срба Мухамедове вере што више скуче и да униште автономна права Босне и Херцеговине. У тој борби царски намесници већином подлежу утицају босанских великаша. С друге стране јавља се у то доба необично јак антагонизам између Срба староседелаца и дошљака Турака. У исти мах избија на површину и све јача тежња Херцеговине, да се оцепи од Босне и да постане потпуно независна и самоуправна. Тим борбама и борбама против Црне Горе испуњена је цела друга половина XVIII века. Моћ босанскога племства, која је стално расла са опадањем турске моћи, достигла је у то доба врхунац. Али је услед борбе између државних власти и босанскога племства анархија све више отимала маха.
Такве су биле прилике у Босни, када су турски цареви Селим III и Мухамед II почели заводити реформе.
„Историја БиХ“, Станоје Станојевић, преузето са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084340
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.