Хусеин капетан Гардашевић – „Змај од Босне“
Када је султан Селим III, после последњег аустриско-турског рата (1788–1791 год.), почео изводити реформе у држави, особито у војсци, устала је Босна и Херцеговина листом против тих рефорама, што су се увођењем рефорама рушиле освећене верске традиције. Али је борба босанских великаша против рефорама била само изговор и спољни узрок свих покрета у Босни и Херцеговини у првој половини XIX века. Прави узрок лежао је много дубље: босански и херцеговачки великаши хтели су да одрже автономна права своје земље, а своје племићске повластице што више да прошире и утврде.
Те њихове тежње избиле су на површину још у XVII веку, дакле пре него што се у Турској и помишљало на реформе. Турска је средишна власт одмах од почетка тих покрета, а особито у XVIII веку, радила на томе, да те тежње сузбије и да босанске и херцеговачке повластице сузи. Када је Селим III почео уводити реформе, из Цариграда се наравно још интензивније почело радити у томе правцу. Реформе, које је требало извршити, већ су саме собом захтевале јачање централне власти и сузбијање посебних интереса и повластица појединих провинција. Стога је рад турских реформатора наишао наравно на јак отпор и у Босни и Херцеговини.
Босански и херцеговачки великаши истакли су се, одмах од почетка завођења рефорама, као конзервативан елеменат и одбијали су стално врло енергично сваку новину, особито завођење низамске војске. Али је борба босанскога и херцеговачкога племства за своје повластице и автономна права од почетка била ослабљена раздорима и суревњивошћу појединих вођа.
За време првога српског устанка, у Босни је сразмерно био мир. Босанци су више пута, или по наредби из Цариграда или по својој вољи, узимали учешћа у борби против српских устаника, али су већином рђаво пролазили (особито на Мишару, 1 августа 1806 год.).
У то доба почела је и јака акција Али-аге Дадића, да оцепи Херцеговину од Босне. За време борбе против Кара-Ђорђа Турска је била немоћна да ту акцију спречи. Али када је Србија 1813 год. савладана, прегли су Турци да сломе отпор херцеговачких мусломана. Раздор међу великашима олакшао је и овом приликом акцију непријатељску. Турска војска је 21 априла 1814 год. заузела Мостар и тиме сломила отпор Херцеговине.
Идућих неколико година готово стално су трајали грађански ратови и нереди у Босни. Тек 1820 год. прегао је издржљиви султан Мухамед II (1808–1839 год.) да скучи власт босанских великаша и да уништи административно-политичку самосталност Босне и Херцеговине. У пролеће те године именован је за везира у Босни и Херцеговини Џелаледин-паша, човек гвоздене руке и необичног образовања. За њега се у Цариграду и правом мислило да ће моћи сломити отпор босанског и херцеговачког племства. И заиста је Џелаледин-паша, чим је, марта месеца 1820 године, стигао у Травник, почео заводити мир и ред у Босни и Херцеговини. Исте године, у септембру, Џелаледин је ударио на Црну Гору, али је био одбијен. Отпор босанских великаша сломио је Џелаледин у току од десет месеца сасвим. Требало је још покорити и Херцеговину. Стога Џелаледин у почетку 1821 год. крене на Херцеговину, освоји Мостар и тако сломије и отпор херцеговачких великаша. Али се сада мусломани у целој Босни и Херцеговини дигоше против њега; молбе и жалбе њихове у Цариграду имале су успеха: још исте године Џелаледин-паша буде скинут са везирства.
Чим је Џелаледин-паша отишао, Босанци и Херцеговци дигли су се опет против рефорама. Покушаји турских власти да их приморају на реформе и на покорност, остајали су без успеха. У Цариграду се напослетку увидело, да у Босну треба опет послати човека чврсте руке, који ће имати и воље и снаге да сломије отпор босанског и херцеговачког племства. Стога је послат у Босну за везира Мустафа-паша (1825 год.). Он је одмах почео врло енергично радити против бунтовних босанских великаша, Како је међутим султан Мухамед II у јуну 1826 год. уништио у Цариграду јаничаре, састану се босански великаши и 21 септембра пошаљу у Цариград молбу, да се у Босни јаничари не укидају. Кад је крајем године стигао из Цариграда одговор, да се њихова молба не може испунити, плане устанак у целој Босни и Херцеговини. Везир Мустафа-паша морао је напустити Босну, а почетком 1826 год. буде за везира у Босни именован Абдурахман-паша.
Абдурахман-паша био је достојни наследник Џелалединов. Употребивши раздор босанских великаша, он је, сразмерно за кратко време, савладао отпор у Босни и Херцеговини. После тога он је почео систематски радити на томе, да мусломанске прваке и материјално упропасти. Али у то поче руско-турски рат (1828 год.) и из Цариграда буде наређено да се босанска војска скупља да пође у рат против Руса, Када се војска почела скупљати, дигну се босански великаши на везира (у јуну 1828 год.). Везир мораде ићи из Босне, а после тога буде скинут са свога звања.
Нови везир, Намик Али паша, покушао је да мирним путем изведе у Босни реформе. Али у томе није успео. Попуштајући сувише великашима, изгубио је сваки авторитет; сви су га као слаботињу презирали. Врење је међутим у земљи, особито од кад су укинути јаничари, стално трајало. Кад је Мухамед II после руско–турског рата покушао опет да изврши у Босни реформе, састану се босански главари у Травнику и реше, да се завођењу рефорама силом одупру и да понуде савез Мустафа паши Скадарском (Шкодра–паши), који је такође био противник рефорама и вођа конзервативних елемената у Турској. Том приликом буде за вођу целога покрета изабран Хусеин капетан Градашчевић. Шкодра–паша прими понуђени савез и дигне се на султана. У исто доба окупили су и Босанци војску и пошли на југ у помоћ Шкодра-паши. У јулу 1831 год. они су већ били сишли на Косово, потукли до ноге великог везира и продрли у Метохију. У то доба је међутим Шкодра–паша већ био код Прилепа сузбијен од турске војске и притешњен у Скадру. Велики везир почне преговарати са Босанцима и прими све њихове захтеве. Стога се Босанци врате натраг, а велики везир онда удари на Шкодра-пашу и савлада га сасвим.
У Босни је међутим Хусеин-Капетан узео везирску власт у своје руке. Али су завист и раздор створили расцеп међу Босанцима и ослабили сасвим народну снагу. Када се чуло да је велики везир, пошто је савладао Шкодра–пашу, пошао на Босну, изађе против њега само један део Босанаца. Та босанска војска буде потучена код Бањске (1832 год.). Хусеин се после тога одупре Турцима још код Сарајева, али и њега савлада турска војска, особито помоћу Али–аге из Стоца, који је са мусломанима и православним похитао у помоћ великом везиру против Хусеина. Хусеин после пораза побегне у Аустрију, а Босна и Крајина буду после тога савладане. У земљи завлада реакција; наследни чинови буду укинути, а сви виђенији људи или побијени или прогнани.
Кад идуће године дође у Босну за везира Давуд-паша, он поче попуштати великашима, те у земљи опет поче хватати корена анархија. Због несређених прилика и готово сталних ратова, завладала је у земљи несигурност, безвлашће је узело маха, а највише је због свега тога патила раја. Зулуми су напослетку изазвали отпор. Поп Јовица из Дервента устао је на оружје против турске власти. Али је тај први озбиљнији устанак хришћана у Босни убрзо савладан и у крви угушен (1833 год.).
Међутим отпор босанских великаша, и после Хусеинова пораза, још није био сломијен. Ускоро су опет устали мусломани у целој Босни и Крајини на оружје за своја автономна права, а против рефорама. Мемед пата (1835–1840 год.) је истина потукао устанике код Врандука и Бјељине, али је борба настављена и 1836 год. Сада се у борби за автономна права и против рефорама почиње све више истицати Крајина. Мемед паши је истина пошло за руком да покори Крајину, али кад у октобру 1839 год. нови султан Абдул Меџид изда Тамзимат, којим је била обезбеђена свима поданицима Турске лична и имовна сигурност и једнакост пред законом, плане у Босни опет буна. Идуће године (1840) савладана је како–тако Босна, али се Крајина још увек упорно држала и сузбијала је идућих година, неколико пута, нападаје турске војске.
Због анархије и грађанских ратова стање се у Босни у то доба много погоршало. Положај раје постајао је све тежи и несноснији. И после савладаног устанка попа Јовице осећало се међу хришћанима стално комешање. Комешање међу хришћанским становништвом у Босни и Херцеговини, изазвало је напослетку интервенцију страних сила, које су се бојале устанка. Тако је 1843 год. султан издао ферман, по коме је ограничено право употребе кметова за рад на беговским имањима. Али те наредбе није нико слушао.
Стога је незадовољство и врење међу хришћанским становништвом, које је због сталних ратова и анархије највише патило, узимало све више маха. На интервенцију страних сила издан је 1848 год. нов ферман, којим су сасвим укинути беглуци, а обавезе према беговима претворене су у порез. Али је положај раје постао услед тога још тежи, јер је тиме порез знатно повећан.
Како је Босна и Херцеговина за последњих двадесет и пет година била готово стално у устанку и стално одбијала увођење рефорама, решено је напослетку 1850 год. у Цариграду, да се отпор Босанаца пошто-пото савлада и да се реформе што пре проведу. У Цариграду се мислило да је једини човек, који може тај задатак извршити, потурчењак Омер–паша. Када је међутим Омер–паша, почетком августа, стигао у Босну, прочитао ферман о свом именовању и о својим задацима и нагласио да се реформе свакако морају спровести, дигне се цела Босна и Крајина на оружје.
Омер–паша удари прво на Крајину и савлада отпор Крајишника. У то се устаници почну окупљати око Врандука, а у исти мах плане и цела Херцеговина. Устаници буду истина потучени код Врандука, а Скендербег разбије Херцеговце и уђе у Мостар. Али се почетком 1851 год. Крајишници опет дигну и узму Јајце. Омер-паша их разбије и освоји јајачки град, па их онда поново разбије и 27 априла узме Бихаћ.
Падом Бихаћа била је буна завршена. Отпор Босанаца и Херцеговаца против рефорама и борба њихова за автономију била је дефинитивно савладана. Од тога времена босански и херцеговачки мусломански великаши играју незнатну улогу у историји Босне и Херцеговине. Само су још једном, за време окупације, они показали знаке живота. За слободу Босне и Херцеговине и за своју слободу, почињу сада да се боре православни Срби.
„Историја БиХ“, Станоје Станојевић, преузето са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084341
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.