Невесињска пушка 1875-78
Кад је Омер-паша савладао мусломане у Босни и Херцеговини, окренуо се против хришћана. Почетком 1852 год. наредио је он да се покупи оружје од православних и католичких Срба. Та наредба изазвала је отпор: Лука Вукаловић дигао је у пролеће 1853 год. устанак, који је, настављен у четовању, са малим прекидима, трајао више од пет година.
У исти мах, када се Омер-паша узалуд трудио да савлада устанак Луке Вукаловића, ударио је он, по наредби из Цариграда, и на Црну Гору. Црногорци су славно одбили нападај Омер-пашин, али су ускоро на интервенцију Русије и Аустрије прекинута непријатељства.
Немогући уништити чете у Херцеговини, а под притиском великих сила, које су радиле на томе, да се ма на који начин побољша стање Срба у Босни и Херцеговини, Порта је хтела да законодавним путем олакша положај хришћана. Год. 1854 издат је ферман, којим је раја пред судовима изједначена са мусломанима, и у фебруару 1856 год. потврђене су законодавне одредбе из Танзимата, које су ишле у корист хришћана. У септембру 1859 године издан је аграрни закон, који је такође требало да олакша положај хришћана у Босни и Херцеговини.
Али се ти закони нису вршили. Положај раје бивао је све тежи, а живот све несноснији. Четници Луке Вукаловића састали су се у септембру 1857 год. и решили да енергично наставе борбу. Убрзо је цела Херцеговина устала на оружје. Уз православне Србе пристали су овога пута и врло храбро се борили и многи Срби католичке вере. Кнез Данило је радио да измири устанике, али кад у пролеће 1858 год. Турци ударе на Херцеговину, Црногорци им пођу у помоћ и на Грахову, на Спасов-дан, удружени Црногорци и Херцеговци потуку до ноге Турке. После те победе Црна Гора добије Грахово, а херцеговачким племенима буде призната стара самоуправа.
Како међутим турска влада није држала своје обећање у погледу самоуправних слобода, Лука Вукаловић у фебруару 1861 год. са православним и католичким Србима поново устане на оружје. Херцеговци разбију у више битака Турке тако, да је Турска у лето 1861 год. почела преговарати са устаницима. Кад су се преговори разбили, Турци, у пролеће 1862 год., ударе на Црну Гору и Херцеговину али буду одбијени. Стога Турци у лето 1862 год. склопе мир са Црном Гором. Са Луком Вукаловићем склопљено је тада било примирје, а кад су Турци пристали на услове Вукаловићеве, да се херцеговачким племенима врати стара самоуправа, склопили су и Херцеговци у Мостару с Турцима мир (септембра 1863 год.). Лука Вукаловић је наскоро после тога оставио Херцеговину, јер су му Турци о глави радили, а бојао се да га, његови људи не издаду, и отишао је у Русију, где је умро (6 јула 1873 год.).
После херцеговачко-турског уговора у Мостару, владао је у Босни и Херцеговини скоро дванаест година мир. Али се стање Срба хришћана није поправило. Живот њихов бивао је из дана у дан све тежи. Народ је био у сталном врењу, а дубоко незадовољство захватило је целу земљу. У то доба пада и рад кнеза Михаила у Босни и Херцеговини. Кнез Михаило је похватао био јаке везе и са мусломанима и са православнима и са католицима у Босни и Херцеговини и радио је стално и смишљено на ослобођењу Босне и Херцеговине. Али су смрћу његовом (29 маја 1868 год.) прекинуте везе између Србије и босанских првака. Босанци и Херцеговци остављени су били после тога готово сасвим сами себи, док их зулуми турски, рђави судови и аграрно питање нису нагнали, да се опет дигну на оружје.
У јулу 1875 год. плануо је у Невесињу устанак, а првих дана августа дигла се на оружје и Босна. Устаници, су издали проглас на народ, у коме су детаљно изнели своје захтеве. Турска влада је видела, да неће моћи лако и брзо савладати устанике, те је била вољна да попушта. Устаници су тражили, да се у Босни и Херцеговини спроведу реформе у договору са народним главарима, а под контролом једне европске комисије. Турска влада, наравно, није пристала на те захтеве. Турски покушај да савлада устанак, остао је без успеха особито стога, што су и Србија и Црна Гора и Аустрија на разне начине помагали устанике. У исто је време и Русија радила за њих дипломатским путем, тражећи у Цариграду автономију за Босну и Херцеговину.
Потиснута после пораза на Кенигрецу (1866 год.) из Немачке, Аустро-Угарска је у то доба већ енергично спремала своје продирање на Балканско Полуострво. Аустриски министар иностраних дела, гроф Андраши, гледао је да свакако осујети измирење устаника са Портом. У децембру 1875 год. он је израдио једну ноту, у којој је тражио, да концесије, које Порта учини устаницима, дођу под контролу великих сила. Порта је наравно одбила Андрашијеву ноту.
Борба између устаника и турске војске настављена је међутим и даље и вођена је већином несрећно по Турке. У тежњи да се поврати мир на Балкану израдиле су велике силе у мају 1876 год. у Берлину меморандум, у коме су тражиле, да се у Босни и Херцеговини одмах заведу реформе, да Порта уговори примирје са устаницима, да се хришћанима дозволи ношење оружја и да велике силе контролишу да ли ће Порта попунити ове услове.
Међутим су настали догађаји, који су онемогућили извршење овога меморандума. Од почетка устанка у Босни и Херцеговини српско јавно мњење, особито у Србији и Црној Гори, захтевало је, да српске државе помогну устаницима и да огласе Турској рат. Притиску јавног мњења морали су напослетку српски државници попустити: Србија и Црна Гора огласиле су крајем јуна, 1876 год. Турској рат.
Црногорци су срећно војевали, а српска војска, која је имала да издржи главни напад Турака, буде, после неколико месеца тешке и упорне борбе, потучена. У фебруару 1877 год. састала се у Цариграду конференција великих сила, да решава о балканским питањима. У програму великих сила била је и автономија Босне и Херцеговине. Али због отпора турске владе, та конференција није могла ништа постићи. Стога је у априлу исте године Русија огласила. Турској рат, а после пада Плевне ушла је и Србија поново у борбу (30 новембра 1877). У фебруару 1878 закључила је Русија са Турском мир у Сан–Стефану, у коме је била створена Велика Бугарска. По 14 члану сан-стефанског мира била је одређена за Босну и Херцеговину автономија.
Али остале велике силе нису хтеле признати сан–стефански мир, јер су се бојале сувише великог утицаја Русије на Балканском Полуострву. Осим тога Русија је, пре рата, начинила била са Аустријом тајни уговор, у коме је неутралност купила пристанком на аустриску окупацију Босне и Херцеговине.
Почетком јула 1878 год. отворен је у Берлину конгрес великих сила, који је имао да решава балканске ствари. У деветој седници конгреса водила се дебата о Босни и Херцеговини. У 25 члану Берлинског Уговора одређено је, да Аустро-Угарска монархија привремено окупира Босну и Херцеговину, да би тамо завела мир и ред.
Глас о мандату за окупацију пренеразио је цео српски народ. Цео народ био је утучен и разочаран, што су ове две најбоље српске покрајине, због којих је Србија водила два рата, предате на милост и немилост држави, од које се Срби с правом нису никаквом добру надали. Али је вест о окупацији још више пренеразила и узрујала мусломане. На глас о окупацији дигли су се мусломани у Босни и Херцеговини под вођством Хаџи-Лоје, наоружали су православне и католичке Србе и издали су проглас на народ, у коме су потакли да неће дозволити туђину да њихову отаџбину заузме.
Међутим су се Аустријанци спремали да пређу границу и да заузму Босну и Херцеговину. Тринаестога јула упутио је аустриски цар прокламацију на народ у Босни и Херцеговини, у којој је народу, бираним речима, много обећавао, а после неколико дана, прешла је аустриска војска босанску и херцеговачку границу. Али су Аустријанци и у Босни и Херцеговини наишли на необично јак отпор, коме се нису надали. После великих напора и неколико срамних пораза, Аустријанци су 7 августа са великим жртвама освојили Сарајево. Сутра дан су многи мусломански прваци осуђени на смрт и побијени, а у исти мах је врховни командант аустриске војске, генерал Филиповић, упутио народу нову прокламацију, пуну претња и пуну обећања.
Али падом Сарајева мусломански отпор још није био савладан. За леђима аустриске војске почеле су ницати чете, које су више пута врло успешно оперисале против далеко надмоћније непријатељске силе. Када је аустријска влада видела, да са једним корпусом и једном дивизијом, колико је у први мах била кренула, не може извршити окупацију Босне и Херцеговине, мобилисала је она још четири корпуса. Крајем августа кренула се та велика аустријска војска на Хаџи-Лоју. Толикој сили мусломански устаници нису се могли одупрети. Али су они ипак још читава два месеца давали отпор непријатељској војсци, и Аустрија је тек крајем октобра савладала сасвим устанике и извршила окупацију Босне и Херцеговине.
„Историја БиХ“, Станоје Станојевић, преузето са адресе: http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084341
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.