Аутор: Данка Дамјановић
Одласком османске власти из Босне и Херцеговине угасила се свака па и вјерска вишевјековна тиранија. Очекивања православних хришћана да ће аус-тро-мађарски окупатор, и у овом смислу, бити толерантнији, донекле су се испунила.
Поред скромних дрвених сагнутих цркава брвнара из раније окупације, чија су звона смјела тек да се чују, сада израстају нови, другачији православни храмови тамо гдје их још није било или је требало подићи нове. Про-током времена, деценија, посебно у периоду од 1945. до 1990. године, многе од њих су избрисане, порушене, често под изговором да су дотрајале, а забо-рављало се да народ, историја, памти на српским земљама вијекове манастира који су рушени, паљени, затим поново подизани и сада и даље плове кроз вијекове.
Неке од некадашњих овдашњих храмова заборавила је и црква, не биљежи их ниједан шематизам епархије којој су припадали. Једна од њих је и Срп-ско-православна црква посвећена светом Луки, подигнута на једном од брежуљака града, на Катини у Јајцу, Али, остали су други трагови, остала је ријеч, вољна да заустави заборав.
Неколико година по доласку или устоличењу, највјероватније на траже-ње православних хришћана Јајца, нова власт 1880. године одређује и одобрава, преноси у власништво Српско-православној црквеној општини Јајце на Катини, далеко од центра града, парцелу од укупно 5.185 м2, с тим што је на оном њеном већем дијелу, који се води под бројем 113, а величине је 2.956 м2, тре-бало да се саграде црква и парохијски дом. Друга парцела, изнад ње, величине 2.228 м2, под бројем 114, предвиђена је за воћњак.1
Послије рашчишћавања и уређења терена, те прикупљених неопходних средстава од грaђана и становника околних мјеста, као и прибављања грађе, кроз неколико година, већ 1884. године, почела је изградња парохијалне цркве и то од тврде грађе, фино обрађених камених тесаника. А у првом до сада поз-натом писаном извору о изградњи цркве, поред наведеног, стоји још “да цркве-на општина са својим свештеником и околним народом брине да што љепшу цркву подигне, да црква још није доготовљена, али да се у њој служи сваке не-деље и празника.“2
Када je узнапредовала изградњa цркве, почело се, према пројекту техни-чара Лудвига Хубера (1859–1921),3 са изградњом парохијског дома у неорене-сансном стилу, начину којег Хубер тих година практикује на објектима које гради у Сарајеву и Бањалуци. А када је, септембра 1894. године, изградња цркве приведена крају, хтјело се да се на пут по Босанској Крајини упути Георгије Николајевић (1807–1896), митрополит дабробосански, који стиже и у Јајце и о Малој Госпојини те године освештава цркву. “8. септембра у 9 ½ отпочела је божанствена литургија. Служио је митрополит са више свештеника и протођаконом те је освештао прву српско-православну цркву, послије пропасти кра-љевства босанског у некадашњој престоници Босне – Јајцу.“4
Захваљујући неколицини сачуваних фотографија, данас знамо како је црква изгледала. Била је то монументална једнобродна базилика, зидана фино обрађеним каменом блоковима, са високим звоником изнад полукружно завр-шеног улаза у цркву.
У цркви се, како је образложено, “због дотрајалости“, у сада новом времену – Краљевини Југославији, не служи, и прота Милан Илић иницира и подиже 1935. године нову цркву у Јајцу, такође изван центра града.
Неке од ратних четрдесетих го-дина срушена је црква на Катини, а у посљедњем рату и она проте Илића.
И док овако настојим да их не прекрије заборав, посебно ону на Катини, недобронамјерни би да “стручно докажу“ да је ријеч о средњовјековној като-личкој капели, коју католици Јајца у једном часу поклањају православцима. Овакве и сличне овим тврдњама Бруно Љубез доноси у књизи под називом “Јајце град – прилог повијести посљедње босанске пријестолнице“, а коју 2009. године издаје Хрватско културно друштво “Напредак“, подружница Јајце. Најблаже речено, чуде ме овакве Љубезове тврдње, када се из наведене библи-ографије или кориштене грађе у његовој књизи види да су му била доступна и документа која се овде налазе у напоменама.
Постављам, послије свега, само једно питање: колики је труд професор Љубез морао да уложи како би апсиду средњовјековне католичке капеле или цркве могао да окрене према истоку?
Текст преузет из „Гласника архивских радника РС“, бр. 7, Бањалука 2015, 171-173 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.