Крсна слава се на балканском простору јавља у више етничких и вјерских група, али обичај је најраспрострањенији код Срба православне вјероисповијести. Сачувана је до данас и представља јединствено културно наслијеђе и важно обиљежје које се од првог спомена, почетком 11. стољећа (1018. године), очувало на нашим просторима а преноси се с кољена на кољено.
Начин обиљежавања славе временом се трансформирао, али контекст и концепт обиљежавања остао је исти. Најважнији моменти у прослављању су ломљење славског (крсног) колача и дизање, односно напијање у славу (што се свугдје изводи скоро на исти начин), а канонизирана, односно устаљена и традицијом утврђена обиљежја крсне славе су: икона светитеља, колач, вино, свијећа, тамјан и жито. Обичај је пропраћен здравицама, славарицом (ваславом), појањем, те обредним пјесмама и пјесмама изван славског обреда.
Издвојени напјев „Ја ћу својој чаши запјевати” изводи се у моменту наздрављања и честитања славе и један је од ријетких једногласних облика ове врсте. Пјесма се налази у Фолкорном архиву Земаљског музеја у Фасцикли И, која садржи 80 записа мелопоетских облика. Према пјевању Стане Брчкаловић из Сумбуловца (р. 1824. године), запис је септембра 1947. године начинио Цвјетко Рихтман током истраживања при Институту за проучавање фолкора Сарајево.