Апстракт: Средњовјековна некропола мраморова у селу Мишљен код Љубиња промакла је досадашњим истраживачима овога типа надгробника. Мишљен је у позном средњем вијеку улазио у састав жупе Попово и налазио се у посједу властеоске породице Николића. Околину Мишљена у XV вијеку насељавала су влашка племена Бурмаза, Мириловића, Глеђеваца, Поцрња, Примиловића и Банчића. У околини Мишљена налазе се некрополе мраморова у Орашју, Храсну и Банчићима. Споменици су веома богато украшени, а од украса издвајамо хералдичке композиције штита и мача, сцене лова на јелене, поворке срна, кола и борбе пјешака и коњаника, затим бордуре од повијене линије са тролистовима и од косих паралелних линија између двијепаралелне линије и мотиве розете, крста и полумјесеца. На основу украса и типа надгробника, некропола се може датовати у вријеме од краја XIV до XVI вијекa.
Село Мишљен налази се око 8 km ваздушне линије западно од Љубиња. Смјештено је на продуженој мањој кречњачкој висоравни, на 660 m надморске висине планине Липнице (1067m), која се благо спушта према западу између Пјешивца (951 m) и Илијине главе (804) m (Михић 1975: 684).
Од старијих материјалних остатака у селу је забиљежено постојање бројних гомила, од којих за велику гомилу на Илијиној глави народно предање каже да је то некада била црква посвећена светоме Илији. На овоме мјесту вршена је црквена служба за вријеме Краљевине Југославије у периоду великих суша. У селу је тада забиљежено постојање још неколико топонима са именом Црквина, видјела су се и гробља стећака, од појединачних разбацаних по пашњаку до групних концентрисаних у некрополе (ibid.:685). Данас је на Мишљену видљива само некропола око цркве посвећене св. Василију, а ни локално становништво не зна за друге споменике.
Љетњи пашњак мјештана налази се на планини Трескавици у катуну по имену Ненковци(ibid.:684), чије име вјероватно потиче од влаха Ненковаца који су у другој половини XV вијека имали своје катуне на Трескавици, док су зимовали у околини Љубиња, (Аличић 1985: 149-151; Тошић 2004: 100-102; Куртовић 2009: 162).
У средњем вијеку село је улазило у састав жупе Попово и у политичком смислу дијелило судбину Попова (Анђелић 1983: 61-79). У XV вијеку Мишљен је био у посједу хумске властеоске породице Николића. Године 1434. на Мишљену се помињу људи кнеза Гргура Николића, док се 1440. помињу људи његовог сина Вукашина Гргурића (Динић 1967: 14). Да је Мишљен у XV вијеку сматран дијелом Попова говори нам податак из 1449. године да је извјесни Миобратовић опљачкан од стране Раде Нулановића у његовој кући у Мишљену у Попову (Вего 1982: 120). У прилог овој тврдњи говори и податак да се данас дио Попова поља испод Орашја зовеМишљенско поље, те да и данас све мишљенске породице имају земљу у Попову. Преко Мишљена је ишао и средњовјековни пут, од Стоца и Љубиња, преко Доњег Храсна до Стона (ibid: 120).
Турским пописом из 1468/69. године, Мишљен је пописан као тимар Оливера сина Грубачева и Богула сина Богушева, са 2 хаса винограда, 14 домова, 5 неожењених и приходом од 1215 акчи, уз обавезу да оба тимарника заједно иду у рат. Поред Мишљена као њихов тимар пописана су и села Чајровина са 2 хаса винограда, 8 домова, 2 неожењена и укупним приходом од 1074 акче, данас непознато село, и Врсница која је означена као пуста, са 22 дома, 7 неожењених и приходом од 2289 акчи (Аличић 2008: 157), за које сматрамо да се ради о данашњем селу Дврсница, а које се налази са друге стране Попова поља, прекопута Мишљена, између села Равно и Веља Међа.
Попис из 1475/77. године показује да је Мишљен са свега 7 домова, 2 хаса запуштеног винограда и укупним приходом од 524 акче пописан као тимар Исе, диздара тврђаве Почитељ са ставке кнеза Херака (idem 1985: 484-486). Разлог оваквог смањења приноса и насељених домова, вјероватно треба тражити у ратном стању у коме се нашла доња Херцеговина приликом интеграције у османски државни организам и посљедим покушајима отпора ВладиславаМишљена је ишао и средњовјековни пут, од Стоца и Љубиња, преко Доњег Храсна до Стона (ibid: 120).
Турским пописом из 1468/69. године, Мишљен је пописан као тимар Оливера сина Грубачева и Богула сина Богушева, са 2 хаса винограда, 14 домова, 5 неожењених и приходом од 1215 акчи, уз обавезу да оба тимарника заједно иду у рат. Поред Мишљена као њихов тимар пописана су и села Чајровина са 2 хаса винограда, 8 домова, 2 неожењена и укупним приходом од 1074 акче, данас непознато село, и Врсница која је означена као пуста, са 22 дома, 7 неожењених и приходом од 2289 акчи (Аличић 2008: 157), за које сматрамо да се ради о данашњем селу Дврсница, а које се налази са друге стране Попова поља, прекопута Мишљена, између села Равно и Веља Међа.
Попис из 1475/77. године показује да је Мишљен са свега 7 домова, 2 хаса запуштеног винограда и укупним приходом од 524 акче пописан као тимар Исе, диздара тврђаве Почитељ са ставке кнеза Херака (idem 1985: 484-486). Разлог оваквог смањења приноса и насељених домова, вјероватно треба тражити у ратном стању у коме се нашла доња Херцеговина приликом интеграције у османски државни организам и посљедим покушајима отпора Владислава Херцеговића из џепова који су остали лојални старој власти, али и у неиспуњавању преузетих обавеза катунара према новим господарима (Атанасовски 1979).
Мишљенског катунара из пописа 1468/69. године, Оливера Грубачевића налазимо и у попису из 1477. године, (овај пут пописан као Оливер син Грбача, али сматрамо да се ради о истој личности) са напоменом да зимују у мјесту Вилењача, а љетују на Трескавици. Данас је непознато за који локалитет се везао топоним Вилењача, могуће да је име пећине Вилогорица, између села Мишљен и Орашје, задржало успомену на поменуто село. Богула сина Богуша не налазимо у попису 1475/77. године, али одмах послије џемата Оливера сина Грбачa пописан је џемат Радича сина Богуша (Аличић 1985:149-150), могуће брата Богулова, са напоменом да зимују на Жрвњу, а љетују на Трескавици. У трговачкој књизи дубровчанина Џивана Припчиновића као катунари влаха Ненковаца забиљежени су 1476. и 1477. године два катунара, Милша Богишић и Радич Богишић, вјероватно браћа (Храбак 1956:32). Како на основу вијести из 1417. године, знамо да је Жрвањ насеље родоначелника Ненковаца Ненка Крајсалића, loco vocato Zeruan in una villa Nenchi Crasich (Куртовић 2009-157), можемо са приличном сигурношћу тврдити да су Радич син Богуша и Радич Богишић иста личност. Уколико је претпоставка да су Богул син Богуша и Радичсин Богуша браћа, тачна, имали бисмо одговор и које је влашко племе насељавало Мишљен 60-их и 70-их година XV вијека.
Из наведених пописа видимо да се на Мишљену производио бостан, пшеница, просо, зоб, јечам, боб, те се држале пчеле и свиње (Аличић 1985:486).
Околину Мишљена, крајем XIV и у XV вијеку, насељавала су влашка племена Бурмаза у Бурмазима и Убоску, Мириловића у Храсну, Поцрња у Поцрњу, Глеђеваца у Глеђевцима, Примиловића у Премилову пољу и Банчића на Банчићима (Храбак 1956: 29-39). За влахе Банчиће, Храбак наводи, да нема ознаке гдје су им била станишта, осим локалитета њиховог имена у љубињском срезу. Међутим, у турском попису из 1475/77. За катун Виђена Брајановића кога препознајемо као Вигња Брајановића, катунара влаха Банчића, из књиге Џивана Припчиновића (ibid:31; Тошић 2004: 94-95), наведено је да зимују у мјесту Мостур (Аличић 1985: 147), што би одговарало данашњем локалитету Мосура на Банчићима. Овај локалитет поменут је и 1412. године у вези са пљачком два вола која је Радослав Глеђевић са другим наведеним људима отео in Mossori (Kurtović 2007: 26). Данас се под овим топонимом,подразумјева локва за појење стоке и осојна страна брда Пјешивац преко кога води пут од Банчића ка Мишљену.
Систематско истраживање мраморова љубињског краја, као и Попова поља обавио је 60-их година прошлога вијека Шефик Бешлагић. Резултати ових напора сажети су у три рада (Бешлагић 1960; idem 1965; idem 1966), али ни у једноме своје мјесто није пронашла некропола на Мишљену. Тако и у капиталном дјелу, које је исти аутор објавио 1971. године и гдје су пописани сви до тада познати мраморови Југославије, не помиње се некропола на Мишљену (idem 1971). Александар Ратковић је 2002. године објавио монографију чија је амбиција била да се на једноме мјесту објаве сви средњовјековни мраморови и црквишта данашње општине Љубиње (Ратковић 2002),али ни она није обухватила некрополу на Мишљену. Ни у најновијем дјелу Дубравка Ловреновића, које третира ову област (Ловреновић 2010), нигдје се не помиње некропола на Мишљену.
Некрополе мраморова географски најближе Мишљену су у селима Банчићи, Премилово поље (Бешлагић 1965), Орашју (idem 1971: 392) и Горњем Храсну (idem 1960).
Истраживања која смо на Мишљену обавили током 2011. године, подразумјевала су чишћење, опис, фотографисање и мјерење орнаментисаних споменика око цркве Св. Василија Острошког. Напомињемо да овом приликом, а нити раније, на Мишљену нису вршена археолошка ископавања
Око православне цркве, посвећене св. Василију Острошком, која је обновљена 1900. годинеоко које се налази и активно православно гробље (Самопјана, Будинчића и Ђордана) налази се некропола од 43 мрамора (скица некрополе). У овој некрополи евидентирали смо 36 сандука, од којих је 11 украшено, 3 плоче од којих је једна украшена, 2 крста, оба украшена, један украшен сљемењак и један украшен високи сандук. Сви мраморови, са незнатним одступањима су оријентисани правцем исток-запад. Проценат украшености некрополе износи 37 % што је изузетан проценат и за некрополе љубињског краја, гдје је Бешлагић на узорку од 633 тада позната споменика израчунао проценат украшеност од 17% и једино је некропола на Банчићима по проценту украшености једнака Мишљену (Бешлагић 1965: 151). Украси које срећемо на Мишљену карактеристични су за овај дио Херцеговине и на основу њих, као и на основу облика одређених споменика, може се претпоставити да је некропола била активна крајем XIV, те кроз XV и XVI вијек.
Бордуре које смо евидентирали на Мишљену срећемо у готово свим некрополама југоисточне Херцеговине и можемо их подијелити на три врсте. Повијена линија са тролистом, јавља се пет пута на ниским сандуцима, три пута при врху вертикалних страна (сл.XVII, споменик 7, 9 и 10), два пута су горње хоризонталне стране оивичене овим мотивом (сл.XVII, споменик 12 и 13) и једном на забату сљемењака (сл.XVII, споменик 16). Бордура од косих линија између двије паралелне линије, која симболизује уже Венцел (Wenzel 196: 32) јавља се на пет споменика (сл.XIX, споменик 4, 5, 6, 9 и 14) и бордура од цик-цак линија представљена је на два штита, на високом сандуку на косој пречки штита са западне стране, као двострука цик цак линија (сл. III, споменик 14) и као обруб косог штита на горњој хоризонталној плохи плоче (сл. IV, споменик 15).
Розета, која је најчешћи симбол средњовјековног мраморја, представљена је на Мишљену четири пута, три пута у хералдичкој композицији штита и мача (сл. I, споменик 3; сл. II, споменик 6; сл. IV, споменик 15;) и једном са горње стране сандука као рељефни приказ крст розете (сл. XXI, споменик 8). У два случаја ради се о осмолисним розетама у кружном вијенцу, једном о шестолисној розети без кружног вијенца и како смо већ рекли о четверолисној крст розети.
Крст као украс, приказан је само једном, као симбол исклесан у плитком рељефу унутар кога се налази шест кружница, на западној страни споменика у облику крста (сл. XX, споменик 1) . Сличан мотив крста са уписаним кружницама налази се у Башићима код Гацка (ibid.: 101, сл. 25, Т.23).
На некрополи у Мишљену налазе се два споменика у облику крста. Ови споменици у науци се сматрају нешто млађим у односу на остале облике и појављују се од друге половине XV вијека (Милетић 1982: 35).
Мотив полумјесеца јавља се два пута, једном на штиту у хералдичкој композицији скупа са розетом (сл. I, споменик 3) и усамљен са западне стране крста чији се горњи врх полукружно завршава (сл. XXII, споменик 2).
Хералдичке композиције штита иза кога је постављен мач осликанене су на четири споменика (сл. I, споменик 3; сл. II, споменик 6; сл. III, споменик 14 сл. IV, споменик 15;). У три случаја ради се о правоугаоним штитовима, док је једном ријеч о косом штиту. Мачеви су у сва четири случаја смјештени иза штитова и то у три наврата праволинијски, док је један мач постављен укосо. Украси који се јављају на штитовима су шестолисна розета у комбинацији са косом пречком и полумјесецем, осмолисне розете у кружним вијенцима и коса пречка декорисана бордуром од цик-цак линија. Полумјесеци на штиту, сами или у комбинацији са розетама, најчешћи су од Поповог поља према обали, док су око Стоца штитови најчешће украшени розетама Венцел (Wenzel 1965: 223). Идентична композиција штита подијељеног косом пречком у чијем је горњем пољу полумјесец, а у доњем шестолисна розета, налази се и у Врањеву селу код Неума у некрополи у којој су сахрањивани кнезови из породице Николића (ibid.: 245, сл. 8, Т.63).
Архитетонски мотив романичких аркада на стубовима са постољем, налазимо на једноме сандуку са све четири стране (сл. XXIII, споменик 6) . Овај тип аркада у науци се сматра и најстаријим, а датиран је на основу натписа на сандуку у Величанима под којим је сахрањена монахиња Полихранија, из 1391. године (Јиречек 1892: 280).
Фигурална представа лова на јелене јавља се два пута, на сјеверној страни високог сандука у коме учествују коњаник са копљем, пјешак са луком и стријелом и пас, док јелен бјежи ка западу (сл. IX, споменик 14) и на западној страни ниског сандука у којој учествују коњаник са копљем и пјешак са луком и стријелом док јелен бјежи ка сјеверу (сл. VIII, споменик 10).
Већина представа лова на јелене на средњовјековном мраморју налази се са западне стране споменика, или је сцена орјентисана ка западу, јелен одводи ловца ка западу Венцел (Wenzel 1965: 398).
Најстарији датовани лов на јелена налази се на споменику Тараха Бољуновића у Бољунима код Стоца, који је потписао мајстор Грубач (ibid.: 397). Као катунар Болуна 1477. године забиљежен је Милиш Тараховић син Тараха Бољуновића, те је претпоставка да Тарах 1477. године није био међу живима (Храбак 1953: 325).
Приказ срна у низу јавља се на Мишљену два пута на сјеверним странама два сусједна споменика. У оба случаја су приказане по четири животиње и супротно појашњењу датом за јелене срне су окренуте ка истоку (сл. XII, споменик 13; сл. XIII, споменик 11). У једном случају срне су приказане испод бордуре од повијене линије са тролистовима. Постоји и приказ усамљене срне на западној страни једнога сандука (сл. XIV, споменик 11).
Мотив јелена и иначе је најчешћи у околини Љубиња, гдје се према Бешлагићу јавља 22 пута (Бешлагић 1979: 253), али ни са представама са Мишљена овај број неће бити коначан, јер се овај мотив јавља на још једноме броју непубликованих мрамора.
Усамљени коњаник јавља се два пута, у оба случаја на сјеверним странама ниских сандука.У једном случају коњаник је окренут ка сјеверу, и има копље подигнуто за борбу (сл. XV, споменик 10), док је у другом случају представа коњаника орјентисана ка југу и коњаник десну руку држи на боку док лијевом придржава узде (сл. XVI, споменик 3). Овај мотив карактеристичан је заподручје источне Херцеговине, а најчешћи је у околини Билеће и даље према Требињу и Никшићу Венцел (Wenzel 1965: 363).
Приказ борбе, коњаника са копљима, у којој учествују три коњаника представљен је на јужној страни ниског сандука (сл. XI, споменик 11). Овај мотив, конфронтираних коњаника, у коме су додуше представљена два коњаника, један је од најстаријих датованих фигуралних композиција на средњовјековном мраморју и може се смјестити у прву половину XV вијека, а на основу натписа са споменика у Кључу код Автовца, који спомиње ратника који је умро у служби код Сандаља Хранића, који је владао 1404-1435. године (ibid.:363).
Фигурална композиција, борба три пјешака мачевима, представљена је са јужне стране ниског сандука (сл. X, споменик 3). Сличан мотив срећемо и на Радимљи код Стоца (ibid.:363, сл. 24, Т.42).
Мотив кола појављује се у некрополи на Мишљену три пута. На јужној страни сандука налази се композиција од осам женских фигура које се држе за руке (сл. VI, споменик 8). Са западне стране једног сандука смјештен је призор мјешовитог кола, гдје су мушкарци у средини и држе се за руке, док су жене са крајева кола и држе мушкарцима изнад глава предмет који због корозије кречњака, нисмо били у стању препознати (сл. V, споменик 9). Ипак, на основу сличних мотива из окружења могло би се претпоставити да се вј. ради о представи тролиста (ibid.:353-359, Т.43-46). Трећи мотив кола је са источне стране високог сандука, и састоји се од три мушке и двије женске фигуре представљене наизмјенично (сл. VII, споменик 14).
Иако због непостојања епитафа, на споменицима које смо обрадили на Мишљену, нисмо били у могућности да егзактно утврдимо ко је сахрањиван испод овог мраморја, барем смо кроз писане изворе пронашли неке од савременика настанка ове некрополе, а чије је станиште био Мишљен. Из извора је видљиво да су Мишљен у XV вијеку насељавали власи сточари, али не можемо са сигурношћу тврдити коме племену су припадали јер се то нигдје изричито не наводи. Видјели смо и да околину Мишљена (осим Мириловића) насељавају племена Бурмаза или племена проистеклих из Бурмаза. Данашњи житељи Мишљена изгоне стоку у катун који носи име по власима Ненковцима, а видјели смо и да катунар Радич Богишић, за кога претпостављамо да је брат Мишљенског катунара Богула сина Богушева, зимује у љубињском селу Жрвањ 1475/77. године, за које знамо да је 1417. године, насеље родоначелника Ненковаца Ненка Крајсалића. Ипак ово није довољно да би могли са сигурношћу тврдити ко су били власи који су у XV вијеку живјели на Мишљену, али може представљати путоказ за даља истраживања.
Резиме: Уз православну цркву светога Василија Острошког на Мишљену код Љубиња, за коју се везује вјеровање да је у њој службовао и сам св. Василије Острошки, налази се средњовјековна некропола мраморова. Некропола броји укупно 43 споменика, од чега је највише сандука 36, затим 3 плоче, 2 крста те један сљемењак. На укупно 15 споменика постоје украси што чини највећи проценат украшености у средњовјековним некрополама љубињског краја, од 37%. Фигуралне сцене се појављују 12 пута и то сцена лова 2 пута, сцена борбе 2 пута, срна 3 пута, сцена кола 3 пута, усамљени коњаник 2 пута. Симбол полумјесеца се јавља 2 пута, а симбол крста једном. Розета се појављује 4 пута, док се бордуре јављају 14 пута и то од косих паралелних линија 5 пута, од повијених линија са тролистовима 6 пута и 2 пута од цик-цак линија. Једном се јављају и полукружне романичке аркаде. На основу украса, као и облика споменика, може се закључити да је некропола била активна крајем XIV те кроз XV и XVI вијек, за када имамо и сачуване архивске вијести о житељима Мишљена. На жалост унекрополи није забиљежен нити један натпис који би помогао у прецизнијем датовању споменика. Околину Мишљена у XV вијеку насељавала су влашка племена Бурмаза, Мириловића, Глеђеваца, Поцрња, Примиловића и Банчића, а Мишљен се у првој половини XV вијека налазио у посједу хумске властеоске породице Николића.
Литература: A. Aličić, Poimenični popissandžaka i vilajeta Hercegovina, Sarajevo 1985; A. Aličić, Sumarni popissandžaka Bosna iz 1468/69. godine, Mostar 2008; P. Anđelić, Srednjovjekovna župaPopovo, Tribunia 7, Trebinje 1983; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Историјски институт, Београд 1979; Š. Bešlagić, Stećci u Gornjem Hrasnu, Naše Starine 7, Sarajevo 1965; Š. Bešlagić, Ljubinje-srednjovjekovni nadgrobni spomenici, Naše starine 10, Sarajevo 1965; Š. Bešlagić, Popovo srednjovjekovni nadgrobni spomenici Bosne i hercegovine, Sarajevo 1966; Š. Bešlagić, Stećci kataloško topografski pregled, Sarajevo 1971; Š. Bešlagić, Stećci-kultura i umjetnost, Sarajevo 1979; M. Vego, Izvor o Trebinju i okolini u srednjem vijeku, Tribunia 6, Trebinje 1982; M. Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo 1965; M. Динић, Хумско-требињска властела, посебна издања књига CCCXCVII, Одјељење друштвених наука књига 54, Београд 1967; К. Јиречек, Властела хумска на натпису у Величанима, Гласник земаљског музеја књига 4, Сарајево 1892; E. Kurtović, historiji vlaha Gleđevića, Prilozi 36, Sarajevo 2007; E. Kurtović, Vlasi Nenkovci, Godišnjak 38, Centar za balkanološka ispitivanja 36, Sarajevo 2009; D. Lovrenović, Stećci-bosansko i humsko mramorje srednjega vijeka, Sarajevo 2010; N. Miletić, Stećci, Beograd 1982; Љ. Михић, Љубиње са околином, Шабац 1975; А. Ратковић, Љубиње средњовјековне некрополе и црквишта, Требиње 2002; Д. Срејовић, Јелен у нашим народним обичајима, Гласник 18, Београд 1955; Ђ. Тошић, Прилог проучавању доњих влаха у источној Херцеговини, Зборник за историју Босне и Херцеговине 4, Београд 2004; Б. Храбак, Прилог датовању херцеговачких стећака, Гласник земаљског музеја, Сарајево 1953; Б. Храбак, О херцеговачким влашким катунима према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића, Гласник земаљског музеја, Сарајево 1956.
Аутор: Бојан С. Турањанин; рад је објављен у стручном часопису „Саопштења“ Београд 2014.
http://www.plemenito.com/sr/novootkrivena-nekropola-mramorova-u-selu-misljen-kod-ljubinja-/o92
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.