Пише Горан Дакић

И баш због тога што постоји цијело једно непрегледно поље поезије о рату, поезије која је писана из удобних, кожних гарнитура, са чашом вискија у једној, а плајвазом у другој руци, оно најаутентичније, оно које је настајало на таригузу или расквашеној салвети – оно је највредније.

Ратна поезија Републике Српске у потпуности је прећутана и заборављена. Тек се понекад, о годишњицама или пригодним борачким свечаностима, поједини сјете појединих. Као да се испунила горка и цинична реченица једног од тих пјесника који су вјеровали да записујући поједине стихове заправо пишу посљедњи пут, јер је наступајућ смрт могла лако бити баш иза наредне кривине, иза наредног брда, покрај сљедећег потока. А ту реченицу, која је уједно била и наслов интервјуа рекао је Боро Капетановић: „Чини ми се да су о рату први писали дезертери“.

– Студене су ратне зиме, чемерна ратна прољећа, мемљива љета и суморне јесени. Међутим, пјесме о рату не смију бити ни студене, ни чемерне, ни мемљиве, ни суморне. Јер, има у рату и „веселих часова“, када се пуца као на свадби, у небо и из мерака, а управо су то оне милине рата о којима они који нису били у рату појма немају. И зато је у њиховим ратним пјесмама као у клаоницама – пљушти крв, прште лешеви – а од љубави за отаџбину не можеш ни да дишеш. Голи патриотски кич, послије којег те облије стид и забезекнут упиташ: „Земљо моја, воли ли те ико?“ Јер, ови те не воле, ови те јебу – каже Капетановић.

И заиста – ко данас говори о пјесмама Радослава Самарџије, Дејана Гутаља и Горана Врачар? Готово нико. Самарџија је преминуо 2009. године, Гутаљ је прогнао самога себе у Мокро и једино још Врачар, поред Капетановића и Жељка Пржуља, пише и пјева. А њихове књиге „Ослушкивање бога“ и „Говорим српски“ (Самарџија), „Некрофилне и друг песме“ и „Јутро у Гестапоу“ (Гутаљ), „Лет изнад лукавичијег гнезда“ и „Светла Сарајева“ (Врачар), „Џез рата“ и „Лирика рата“ (Капетановић) представљају мајдан у који још нико није сишао по пјесничку руду натопљену крвљу и сузама.

То су пјесници и то су књиге у којима је сабијено најразличитије ратно и ратничко искуство. Има у тим пјесмама трагедије, има суза, али и смијеха; има цинизма, тешке ахасверске туге, жестоких поклика. У пјесмама романијских пјесника, Самарџије, Гутаља и Врачара прије свих, посебно мјесто припада Сарајеву. Сва тројица су у њему расла, вољела и писала. И сва тројица су из њега побјегла. Гутаљева антологијска пјесма „Сарајево“ сажела је сав тај бол и сву ту љубав према једном Граду који је за њих то престао да буде. Искуство слично оном Нешићевом, који је, гле случаја, готово истовјетно доживио своје градове – Осијек и Вуковар.

– Све буђа, али ништа тако брзо као лоша књижевност о рату. Како је ријеч о изузетно магнетичној и инспиративној теми, ваљда је свако ко зна азбуку и абецеду осјетио потребу да нешто сримује. Трајало је то колико и пристојан бугарски кишобран – до првог озбиљнијег пљуска. Сад имамо да ништа немамо. Или готово ништа. О рату су запјевали многи, али допјевали ријетки. У те ријетке и оне које Република Српска не би требала крити и прећуткивати спадају Радослав Самарџија, Дејан Гутаљ, Жељко Грујић, Горан Врачар и Жељко Пржуљ, а нашао би се још понеко ако би баш било да зафали – сматра Капетановић.

Књижевни критичар Симеун Симић каже да се већ у вријеме рата показивало да се о њему пјевало узгред, тек толико да се отаља или боље рећи „одради“ она занатска, готово протоколарна обавеза пјесника, најчешће за потребе каквог фестивалског ратног гламура, иза кога је, готово по правилу, вребала нека идеологија. Код једног броја спских пјесника рат је, додаје Симић, успио „произвести“ потребу за „допјевањем“ пјесничких мелодија родољубивог, односно патриотског типа, што је, по правилу, праћено понављањем општих мјеста из омамљујућег простора српске националне митологије, налазећи у томе одговоре, врло често и крајње усиљене, пред изазовима крваве ратне драме, која се пред њим одвијала.

– Оваква пјесничка пракса, која не јењава ни данас, резултирала је мноштвом „пригодних попјевки“, завјетованих крилатицом „пјесниче, дуг свој знаш“, занемарујући, заправо, саму поезију и њене вриједносне императиве – рекао је Симић.

Универзитетски професор Ранко Поповић у књизи „Завјетно памћење пјесме“ биљежи да је српска ратња књижевност често констатована, али да је веома ријетко бивала самосталан предмет истраживања и тумачења. Сваки покушај критичког приступа овако дефинисаној проблематици, тврди Поповић, као да у старту бива оптерећен надмоћи ванкњижевног елемента над оним књижевним, а управо је такав начин посматрања бивао елиминисан од стране иманентних метода, чија је нововјековна доминација непорецива.

– Пошто књижевност није престајала да сеизмографски биљежи крупне друштвене потресе, међу којима је рат најкрупнији, и потреба за критичким тумачењем односа рата и поезије немимовно се наметала увијек када је тај однос бивао изнова актуелизован. Заправо, није толико у питању сама природа тог односа, колико измјене у систему националног пјесништва, измјене у поетичким токовима и појединачним поетикама. На те измјене указивано је, фрагментарно, и поводом најновије обнове ратне поезије, која се препознаје као важан чинилац у пјесништву деведесетих година прошлог вијека – сматра Поповић.

Горан Врачар, „Молитва“

боже, дај ми снаге да убедим очи
пре но ко зна које повечерје мине
да није слобода када нога крочи
по крвавој трави туђе очевине.

боже, дај ми снаге да објасним души
што толико бола мора да преживи
и када се небо на душмане сруши
да не криви оне који нису криви.

невиног да прође рука осветника
уморно од клетви грло да заћути
да престане песма чизама војника
јецаја ни крика да не могу чути.

боже, дај ми снаге да усправан стојим
испод канонаде, крај крвавих река
да и после свега још увек постојим
наслоњен на бедне остатке човека.

јер ја сам тај који не верује ножу
мене, само мене јецај деце гуши.
ја сам тај што трга одећу и кожу
да отвори нове путоказе души.

а још црне песме ричу вреле цеви
челиком су плодна поља преорана
ја слободу чекам да ме одушеви
пре но ме пресече звиждук јатагана.

боже, дај ми снаге да крв не прокључа
и да ова рука ником не пресуди
док ђаво на небу с анђелима руча
да ми, после свега, останемо људи.

 

Радослав Самарџија, „Анђелија“

Падали су с неба по асфалту
Престрављени ждралови у лету
Када су је у првоме цвату
Подвели под дрогирану чету

Ледило се чак и сунце јулско
И у несвест посртало нетом
Кад су орни, у заносу мушком
Утробу јој рили бајонетом.

И месец се тресао на стражи
Слушајући врисак њених дојки
Откинутих у градској гаражи
Ужареним клештима стамболским.

И река је замрла у болу
И слуђени зрикавци у трави
Када су је у крвавом колу
Мртву, опет, редом силовали.

Са крстића испод њеног врата
Прхнула је лептирица плаха
Када су је звери светог рата
Растргале у име Алаха.

 

Боро Капетановић, „Река“

У дивљем збегу и непознатом броју
Од Илиндана до мале Госпојине
У Србију – у добру матер своју
Теле горка река Срба из Крајине

Из Личког Петровог Села
Бенковца! Срба! Коренице!
Из запаљених кућа Из ватре Из пепела
Из дивље крушке Из грозда Из пшенице

Из Книна Из Плашког Из Дрниша
Из букве Из јелике Из пчелињег зуја
Из земље Из јагоде Из облака (и киша)
Из курјака Из јагњета Из песме славуја

Из Лапца Из Двора Из Глине
Из оца Из преслице Из мајке
Из гусала Из лелека Из тмине
Из смиља и босиља – као из бајке

Тече црна река Срба из Крајине
У дивљем збегу и непознатом броју
Од Илиндана до мале Госпојине
У Србијицу у добру матер своју!

(На путу Модрича – Брчко, августа, 1995.)

 

Дејан Гутаљ, „Сарајево“

У сну понекад свратим у Сарајево, лепи град
Да ракију пијем са друштвом пред зору
Опет се ветар среће јавља мирисан и млад
Котрља њене сандале беле по Маријан-двору

Само у сну посетим ову долину која гори
Од успомена: пси пољубаца реже и гризу
Њене дојке вози трамвај и жубори
Низ две челичне реке, на стрељање у Ремизу

О, Боже, колико сам пожелео Сарајево, тролејбуску жицу
Посуту звездама и спетљану са мојим венама
Једне ћу недеље мртве кренути на Грбавицу
Да месо давне среће поделим са хијенама

Само у сну видим белу лопту и сунчане заставе
Мајчин осмех са летње терасе: пубертетски дани
Мирише свет успомена док бежимо са наставе
На стадион Кошево, којим се ори: Цигани, Цигани!

О, Боже, колико сам замрзео Сарајево, лепи град
Над којим се пролећно небо несигурно клима
Болесник који шири неподношљив срам
Говори последњу жељу: СМРТ СРБИМА!

Само у сну носим цвеће на порођајну клинику
Где рођени су синови моји, сарајевске бебе
Млади очеви користе пролећну мимику
И рукама љубе жене бледе као амебе

Дан у сну траје сто година младости у пламену
Улица сексуалних додира од којих крошње певају
Вилсоново шеталиште, њена мртва глава на моме рамену
У неком измишљеном Сарајеву спокојно зевају

Никада нећу заборавити Сарајево, зимску бајку
И њен крај у крви мартовских сватова
Рахитичне старце који псују српску мајку
И певају канибалистичке песме из прошлих ратова

Волео сам над гробом родитељским белих бреза хлад
Сад видим птицу са откинутим људским цревом
Молим те, Боже, да прођем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну да прошетам Сарајевом

Преузето са: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=7&idnovost=54148

Додатак у коментару:

СПАВАЈТЕ, МЛАДИЋИ

Спавајте, младићи – везани, сечени;
Спавајте, младићи – рано доречени.

Спавајте, пупољци – пре времена свели,
Без свести о срећи коју бокор дели.

На празник за око, у Недељу цветну –
Кад се све лепоте крај извора сретну,

Кад сви од радости буду ван памети,
Хоће л` бити неког бар да вас се сети?

А могли сте бити и ви срећни исто,
Уз српско девојче – невино и чисто.

Спавајте, пупољци – на правди спаљени,
А могли сте бити украс васељени.

Мир вашем пепелу крај друмова прашних,
Покој вашој души после мука страшних.

Спавајте крај друма сном предачких сенки,
Спавајте, младићи – невини во вјеки.

Милан Ненадић