Уколико се некада нађете у улици иза здања које је у прошлости било сједиште аустроугарске управе, потом Бански двор Дринске бановине а данас Предсједништво Босне и Херцеговине, сигурно ћете видјети таблу „Улица Мис Ирбина“.

У највећем броју случајева, уколико и запазе нешто необично у називу улице, пролазници помисле да су графеме „р“ и „б“ погрешно постављене те да се свакако ради о Мис Ибриној улици. Међутим, иза назива се крије име Аделине Паулине Ирби, велике српске добротворке.

Аделина Паулина Ирби је рођена 1833. године у Бојленд Холу у Енглеској. Након окончаних студија, поведена помодарским трендовима свога времена, Мис Ирби је кренула на серију путовања по Европи. У Сарајеву се први пут нашла 1863. године. Пошто је видјела „један добар и срцем велики народ“ чија је патња и несрећа у њој пробудила осјећај милосрђа, одлучила је да лагодни живот кћерке британског адмирала и унуке имућног лорда замијени за живот у сиромашној и запуштеној Босни.

Заиста је завољела српски народ и заједно са својом сапутницом Георгином Мјур Мекензи започела је једно велико и хумано дјело. Пуних педесет година неуморно је радила на просвјећивању неписменог српског живља у Босни и Херцеговини, али и на помагању болесним и немоћним, не жалећи ништа од материјалног а искључиво са циљем да што више учини.

Вођена искреном жељом да помогне другима, 1866. године у Сарајеву је отворила бесплатну школу за православне дјевојчице, која је радила све до Херцеговачког устанка 1875. године. На Херцеговачки устанак су се надовезали српско-турски ратови који су донијели многобројне проблеме. Ганута страдањем српског народа, Мис Ирби је учинила све како би помогла избјеглицама у Далмацији, Славонији и Босанској Крајини. Захваљујући новчаној помоћи коју је добијала из Енглеске, на овом подручју је успјела отворити 22 школе, многобројне домове за сирочад, насеља за смјештај бескућника и набавити лијекове за болесне и рањене. Постоје подаци који указују да је сопственим залагањем спасила преко 40 хиљада људи. Због свих подвига, српски народ тих крајева назвао је „племенита“ Мис Ирби.

Након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1879. године, са одличним познавањем српског језика, Мис Ирби се враћа у Сарајево и наставља радити на просвјећивању српских дјевојака. Из њене школе су изашле прве генерације школованих учитељица у Босни и Херцеговини.

Мис Ирби је српском народу даровала буквално све што је имала, дакле, не само сву своју имовину него и свој живот. Преминула је у Сарајеву, почетком септембра 1911. године. По сопственој жељи је сахрањена у Старом православном гробљу на Кошеву.

Непосредно након њене смрти, у чувеној Босанској вили, Санка Суботићка написала је сљедеће: „Слава дичној кћерки великог британског народа а мајци босанске сиротиње Мис Аделини Паулини Ирби. Племенита душо! Бог ти дао у рају насеље а захвални српски народ дићи ће ти у срцу споменик, љепши и трајнији од гранитног камена. Вјечно живи само оно што у спомену не умире.“

Изгледа да је након сто година од њене смрти, ова прича постала веома интересантна онима који се играју словима а о годишњицама везаним за Мис Ирби пред амбасадором Уједињеног Краљевства поносно истичу да једна од централних градских улица носи њено име. На страну евентуална малициозност, можда је најбитније што неко у овој земљи уопште памти Аделину Паулину Ирби.

Да ли је наше сјећање трајније од гранитног камена просудите сами?!

Пише Вукашин Беатовић

(Текст првобитно објављен на фронтал.рс: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=31308 )