БОРБА ЗА ЦРКВИШТЕ

На крилима “напредних марксистичких идеја“, револуционарне власти су по ослобођењу све своје снаге упрегле у борбу против вјерских заједница, јединих институција које су измицале њиховом непосредном утицају. Како су оне жигосане као језгра отпора увођењу нових животних и моралних норми, то се у тој борби нису бирала средства. Инциденти, па и физички насртаји на свештенике и вјерске објекте били су свакодневни. За мјесне партијске лидере је непријатељ или сумњивац био сваки религиозан човјек.
Посебну пажњу у Бањалуци изазива “показивање мишића“ у акцији изградње Споменика палим борцима. Изградња грандиозних спомен-обиљежја на мјестима великих битака или погибије истакнутих партизанских личности била је у функцији стварања колективног ис-торијског сјећања на жртве рата, као снажне основе за стварање мо-ралног кредибилитета власти, те за јачање колективног идентитета. Све друге облике колективног сјећања ваљало је ставити под контролу. Ипак, колективно историјско сјећање, грађено или натурано дуже од четири деценије, на крају је подијелило судбину државе.
Саборни храм на Јабучишту, подигнут баш на мјесту гдје су на колац набијени учесници Машићке буне, један је од најзамашнијих грађевинских подухвата Српске православне цркве у Краљевини Југославији. Храм је миниран августа 1941, грађевин-ски материјал продат грађанству, док су звона стигла чак до јасеновачког логора, гдје су и пронађена послије рата.
Тешко пострадала у току рата, СПЦ није била кадра да одмах по ослобођењу приступи обнови храма. Тек што су се устоличиле, нове власти су, без консултације са Црквеном општином као власником, подигле дрвену трибину са којих су држани го-вори, док се народ окупљао на црквишту.
Окружни одбор се оглушивао о протесте СПЦО, па је ова затражила посредовање Синода. Средином децембра 1945. од Предсједништва Министарског савјета је затражено да градским властима забрани даљње радове на црквишту. Спор, боље речено прикривени обрачун власти са СПЦО, отегао се и у наредној години. Ускоро су и градске власти користиле своје адуте.
СПЦО је 1. марта 1946. Комисији за аграрна питања ГНО пријавила свој земљишни посјед на подручју града у укупној површини од 73 дунума. Власти су упозорене да је земљиште на Петрићевцу, површине око 64 дунума, купљено прије рата и намијењено за православно гробље. “Још прије овог рата постало је јасно да је старо православно гробље тзв. Васиљева башча препуњено, па се црквена општина морала бринути за земљиште за сахрањивање својих чланова.“
Уз земљиште је купљена и кућа, намијењена за стан чувару гробља. Тик пред избијање рата комисија Банске управе констатовала је да је предметно земљиште подесно за гробље, па је ту сахрањено 14 покојника. На том је мјесту стајала и задужбинска црква Илије Ранкића. Црквена општина је код Државне хипотекарне банке засновала фонд од 27.000 динара, намијењен за подизање ограде, парцелисање и уређивање гробља. Остала површина, која не би служила као гробље, била је одређена гробару као
награда за чување цркве и гробља и копање гробница.
Сада се Црквена општина суочила са опасношћу да предметно земљиште буде национализовано. Колико год да је било јасно да ово земљиште не пада под удар аграрне реформе, толико није било упутно ни “бости са рогатим“. За сваки случај, уколико се приједлог не прихвати, Црквена општина ће од ГНО затражити адекватно земљиште “са потребном зградом за капелу и стан за гробара – на другој страни за са-
храњивање својих православних чланова“.
На јавној расправи пред Окружном аграрном комисијом, 15. маја 1946, није све текло глатко. Димитрије Јагодић, заступник СПЦО, констатовао је: “По принципу да је правица темељ сваке државе, сматрам да црквени посјед треба оставити, нарочито због тога јер је СПЦ у рату тешко пострадала“. У расправу се укључио и Мустафа Зухрић:
“Сматрам да су излагања Јагодића тачна, јер заиста та црква је страдала те су јој приходи неопходно потребни за поправак и издржавање“.
На супротној страни је био Никола Шипка, закупац предметног земљишта од 1931. Предложио је да му се то земљиште додијели као аграрном интересенту, а да се Црквеној општини додијели други подесан комплекс земљишта. “Ја сам се на предметном земљишту закућио и издржавао своју породицу.“ Шипкин је захтјев био беспредметан јер аграрне комисије нису биле овлашћене за додјелу земљишта.
Свештеник Ђорђе Врањешевић је нагласио да су “обје православне цркве порушене у току рата, да вјерници желе да обнове цркве али им то материјално стање тренутно не омогућава, те да у Бањалуци имају неизвјесне приходе од укупно четири куће, од којих су двије у сувласништву“.
Напосљетку, Комисија је закључила да “земљишни посјед служи за издржавање цркве, за гробље и црквено двориште, да по својој површини не премашује одређени максимум, прописан чл. 7 т. ц/ Закона о аграрној реформи и колонизацији, те да се оставља недирнут у власништву досадашњег власника“.
У међувремену, СПЦО се 13. марта 1946. обратила ГНО-у молбом да јој одобри подизање спомен-знака на мјесту порушеног храма. Подизање мермерног стуба са крстом и спомен-таблом повјерено је предузетнику Николи Бјелајцу. Кад се још почело шушкати да ће дио средстава за обнову храма стићи из Америке, власти су убрзале ствар. Градска скупштина је одлучила да на црквишту подигне споменик “у знак захвалности жртвама ослободилачког рата“. У ту је сврху 29. марта 1946. прибављена и подршка Савјета угледних грађана Срба, чији су чланови били Душко Билбија, Милорад Гојић Милкан, Мирко Дивјак, Данило Дрча, Михајло Ђерић, Душко Ђурић, Ђорђе Ђурица, Милан Јанковић, Момир Капор, Лазо Лазић, Мирко Мацура, Божо Николић, Бранко Плавшић и Љубомир Тривић. Слутим да су једногласној подршци претходиле
активности партијских активиста.
За локацију је изабрано баш црквиште, мада оно ни на који начин није подсјећало на мјесто са којег је требало указати “славу борцима палим за слободу отаџбине, за братство и бољи живот наших народа“.
Услиједила је жалба Окружном народном одбору у којој се Црквени одбор, између осталог, позвао и на Декларацију ЗАВНОБиХ-а. Но како рече маршал, “нећемо се ваљда држати закона као пијан плота“. Жалбу су глатко, засијавши траву на црквишту, одбиле активисткиње АФЖ-а. На црквиште су 10. јула 1946. довезени блокови тесане врбаске седре, а сутрадан се Црквена општина обратила државном тужиоцу за помоћ. Овом је требало чак 12 дана да констатује како “није у могућности да заустави довожење камења на црквиште и обустави радове“. Наравно, изостало је образложење зашто то није у могућности. Немајући куд, Црквена општина подноси Вјерској комиси ји при Предсједништву Владе БиХ истовјетну жалбу, допуњену наводом да се 13. јула на црквишту отпочело са копањем. Радници ГП “Паво Радан“ су радили својски и смјенски. Ваљало је споменик завршити благовремено, а црквене власти ставити пред свршен чин.
Црквена општина није одустајала, па се стигло и “до Османа и до маршала“, али су једнако упорни били и грађевинци. Свега четири дана пред откривање споменика, у разговору са свештеницима Јовом Давидовићем и Ђорђем Врањешевићем представници градских власти признају да су “погријешили што раније нису преговарали“, нудећи накнаду за одузето земљиште. Бјеше ли то реторички гаф, излив искрености или нешто треће, не знам. Двојица свештеника су предложили одржавање заједничке сједнице Повјеренства Бањалучке епархије и власти. Повјеренство, изложено притисцима, а пред
чињеницом да је споменик завршен, прихвата 24. јула 1946. понуду власти. Постало је очигледно да је од власти илузорно очекивати да врате земљиште у посјед. Уосталом, зар је цркви мјесто на Стаљиновом тргу, како је тада био назив Јабучишта?!
Сутрадан се Црквена општина обратила окружној власти са приједлогом да утврди противриједност земљишта, али су сва њена настојања коначно срушена августа 1946. Црквиште је национализовано 26. септембра 1963, а СПЦО никада није добила накнаду за то. У Бањалуци све до завршетка градње Саборне цркве Свете тројице (1962–67) није било православног храма.
Притисак власти се наставио. На дневном реду сједнице Извршног Градског народног одбора од 3. децембра 1946. нашла се и молба СПЦО за “дозволу да би земљиште које је купила у сврху отварања гробља на Петрићевцу могла употребљавати као гробље“. Одбор је закључио да “из принципијелних
разлога молби не може удовољити“, али није нашао за потребно да те разлоге поброји.
Присјетимо се имена чланова Одбора који су били једногласни приликом закључивања: предсједник Хасанбег Џинић, Смаил Бишчевић, Муниб Демировић, Живко Јавор, Сида Марјановић, Маријан Пашалић, Наим Ћејван и Данило Џидара.
На истој је сједници разматран и акт СПЦО којим се “тражи одговор на раније преговоре за откуп земљишта црквеног на којем је раније била црква“. Наравно, тај је захтјев “требало проучити“, а за “проучавање“ је задужен секретар Одбора…
Уклањање Споменика палим борцима са црквишта и преношење на садашњу локацију извршено је у времену од 24. децембра 1991. до 14. јануара 1992. Не бих да испаднем злурад, али морам да натукнем да је премјештање споменика трајало дуже него његова градња. Тесани блокови врбаске седре довезени су на црквиште 10. јула, а споменик је откривен 27. јула 1946.
Данас споменик стоји на платоу између хотела “Босна“ и бившег самачког хотела “Чајавец“, само стотињак метара од његове првобитне локације. Ни првoбитну ни ову локацију није могуће повезати са било којим догађајем из времена 1941–45. Сад је наоко све у реду, вук је сит, овце су на броју, али није! Вертикални зид споменика данас чини само 17 редова врбаске седре и нижи је од првобитног за четири реда. Шта
се десило не знамо, али објашњење свакако заслужујемо.

Aутор: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Текст преузет са адресе: http://www.zoranmackic.com/index.php/2014/12/borba-za-crkviste/