Био је насљедник краља Стефана Твртка I Котроманића. Његова титула гласила је „Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба, Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли и Подриња.“
Постоје двије верзије приче о поријеклу краља Дабише. Прва каже да је био син Нинослава, млађег брата Твртковог оца Владислава. Друга каже да је био син из неког непознатог брака самог Владислава. Дабиша се у историјским изворима повремено спомиње од 1366. године. Први пут кад се помиње био је на страни Твртковог брата Вука у побуни коју је овај водио против Твртка.
Стефан Дабиша је наставио Твртковим путем, позивајући се на традиције „господе српске, рашке и босанске“. Вјерске формуле у његовим повељама биле су правовјерне а никако јеретичке, како и данас неки историчари тврде да су владари из куће Котроманића били јеретици – богумили. Дабиша своју повељу Дубровнику 17. јула 1392. године, започиње у православном духу: „У почетак Оца, у испуњење Сина и силаском Светога Духа, који на почетку дивним утврђењем небеса утврди и васељену својом вољом основа, Милосрдни, из милости човекољубљиво сиђе с небеса на земљу, и људску природу која је због преступа пала, собом је обожио и на небеса уздигао. Тиме је све од непостојања у постојање било постављено, тиме су и изгубљене овце дома Израиљевог истинском пастиру Богу сведржитељу биле враћене, тиме се и скиптри царски по целој васељени утврђују и поносно славе Бога сведржитеља… „.
Повеља Стефана Дабише Дубровнику из 1392. године
Дабиша је морао да се супроставља турским упадима, који су започели још за вријеме краља Твртка, па тако 1392. године сузбија једну њихову већу навалу. У тој борби истакао се војвода Хрвоје Вукчић, којем је Дабиша изразио захвалност: „а наших вирних срчаним трујењем речену војску турачку побисмо и под мач обратисмо и гледахомо нашима очима, гди наши вирни поливаху своје свитло оружје крвју турачком од удорац мачних крипкије јих деснице, не штедеће се нам послужити, а своје мичице насладити в поганској крви. И в том реченом боју и рвањи послужи ми витешки, вирно и срдачно краљевства ми всесрдачни и ваможни витез и вирни наш војевода Хрвоје, син војеводе Вукца,….“.
Међутим, већ наредне године Хрвоје се окреће угарском краљу Жигмунду, признавајући његову врховну власт: „Ми Хрвоје, војвода Доњих Крајева Босне, дајемо овим на знање свакоме, коме се то пристоји, да смишљено и свесно, имајући поверења према владарима и господарима нашим милостивим господину Жигмунду, божјом милошћу краља и госпођи Марији, краљици Угарске, Далмације и Хрватске, дајемо обећање да по својој вољи од сада унапред сваку верност, дужну покорност и поштовање против било којих владара, великаша и других људи, било којега сталежа, степена, звања, достојанства, части и преимућства, изузевши једнинога славнога владара господина Стефана Дабишу, краља босанскога, коме желимо верно служити, док је он жив,….“. Иако задржава и даље вјерност према краљу Дабиши, ипак та вјерност важи само док је, у то вријеме остарјели, краљ Дабиша жив: „После смрти пак истога Стефана Дабише, краља босанскога, нећемо док смо живи, никоме другоме служити осим споменутом господину краљу и госпођи краљици Угарске,..“. И остала домаћа властела слично се понашала, гледајући пре свега своје интересе.
Печат Стефана Дабише из повеље Дубровнику из 1392. године
Због притиска из Угарске као и унутрашње ситуације, Стефан Дабиша је морао 1394. године препустити крајеве Хрватске и Далмације које је освојио Твртко, угарском краљу Жигмунду Луксембуршком. Пошто су поједине домаће великашке породице у држави Котроманића биле ојачале, Дабиша је признао врховну власт краља Жигмунда, поставши тако његов вазал а његова држава подчини се угарској краљевини. Са домаћом властелом Стефан Дабиша се усагласио да га након његове смрти насљеди Жигмунд. Заузврат Дабиша је добио титулу жупана Шомођске жупаније. Ипак, због унутрашњих дешавања у Угарској Жигмунд неће успјети да искористи уговор са Дабишом о насљеђивању круне Котроманића.
Тако је Стефан Дабиша, у само неколико година своје владавине, испустио све оно што је његов претходник краљ Твртко освојио, а држава Котроманића почела је бесповратно да слаби, оптерећена унутрашњим сукобима, притиском из Угарске, прозелитизмом римокатоличке цркве и турским упадима.
Стефан Дабиша умро је 8. септембра 1395. године, а насљедила га је његова жена Јелена (народно име Груба) која ће се одржати на власти до маја 1398. године. И краљевину Котроманића задесила је слична судбина као и царевину Немањића, обе су одмах након смрти својих најмоћнијих владара (Душан, Твртко) почеле убрзано да пропадају, највише захваљујући унутрашњим сукобима и најездом Турака.
Литература: А. Ивић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991; Ж. Фајфрић, Котроманићи, Београд 2000; С. Станојевић, Сви српски владари, Београд, 1989; М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд, 2011.
АУТОР: Борис Радаковић
http://www.plemenito.com/sr/kralj-stefan-dabisa-kotromanic-%2813911395%29/o184
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.