Да је Славија била највећи спортски колектив у Сарајеву између два свјетска рата, показује и прослава 30 година постојања клуба те новински чланци који свједоче о до тада невиђеним спортским свечаностима и огромном интересовању јавности.
Од 03. до 11. септембра 1938. године прослављена је 30-годишњица постојања СК Славија. На прослави је учествовало доста клубова, а најзначајнији гост била је Славија из Софије.
Високи покровитељ ове значајне манифестације у Сарајеву, био је Његово Величанство Краљ Петар ИИ, а покровитељства прославе прихватио се предсједник владе господин др. Милан Стојадиновић. Поред њега почасни одбор сачињавали су Др. Мехмед Спахо министар саобраћаја и Богољуб Кујунџић, министар шума и руда.
Домаћин прославе Славија, одиграла је три утакмице: Славија – Сашк 0:1, Славија – Ђерђелез 2:0, а шлагер прославе био је међународни сусрет са имењакињом из Софије у којем је домаћа Славија побиједила 4:1.
У београдској Политици, издање за 2.септембар 1938. године, изашла је најава прославе 30 година клуба под насловом “Сарајевска Славија прославља тридесетогодишњицу опстанка”. Уз кратки историјски преглед наведен је и програм прославе.
У тексту се наводи да је клуб, који је касније понио име Славија, формиран “на једном сарајевском пољанчету, тајно, од групе младих спортиста”.
“Основали су га ђаци српски оријентисани и надахнути идејама словенства и југословенства. Другим речима дечаци који су постали национални борци и мученици, а доцније први пионири организованог спорта у слободној држави” наводи се у надахнутом тексту Радомира Павловића.
У Политикином чланку из 1938. даље се наводи се да је у наредном периоду Славија напредовала крупним корацима те дошла до учешћа у тада највећем рангу такмичења.
Као најава програма прославе, спомиње се гостовање славне имењакиње из Софије, као и турнир нижеразредних клубова сарајевског подсавеза, а осим фудбала, посјетиоцима се препоручују и тениски турнир, лакоатлетски митинг, аутомобилске трке и разне друге активности организоване у част прославе Славијине годишњице. Као нарочита атракција за публику наводи се наступ женских фудбалских клубова из Загреба, а за све учеснике прославе одобрен је попуст од 75 % на жељезнички саобраћај у времену трајања прославе сарајевске Славије.
Из извјештаја београдских листова Политика и Време можемо видјети како су текла спортска дешавања у данима прославе Славијине тридесетогодишњице постојања.
Прво је одигран турнир провинцијских клубова са територије сарајевског подсавеза. У утакмицама које су се играле 2 пута по 25 минута, “Слога” (Травник) тукла је зеничке клубове “Осман Ђикић” и “Грађански”, а онда и “Солвај” из Лукавца и тиме освојила незваничну титулу првака Босне. У финалу се састала са “најбољим херцеговачким клубом” “ЈШК” из Мостара, гдје је након неријешеног резултата, коцком одлучено да је побједник турнира травничка екипа. Они су од предсједника СК Славија Емила Најшула добили пехар намијењен најбољем на турниру провинцијских клубова.
У исто вријеме почео је и турнир сарајевских прворазредних клубова гдје је “Петар Кочић” савладао “Макаби” 4:0, али након тога и изгубио од “САШК”-а 5:1. Другог дана “Ђерзелез” је тукао “Жељезничар”, па затим и “Хајдук” идентичним резултатом 1:0, док је “САШК” у трећој утакмици дана, побједио “Славију” са 1:0, голом Мурадорија. У финалу “првенства” прворазредних сарајевских клубова, екипа “Ђерзелеза” је побједила “САШК” резултатом 2:1 и освојила пехар намијењен побједнику турнира.
Посјетиоци су у данима прославе могли да погледају и тениски турнир на коме су учествовали тенисери Славије и САШК-а, фудбалску утакмицу женских тимова Загреба, хазена меч женских београдских клубова, атлетичарска надметања и аутомобилске трке.
Софијска Славија је прво побиједила најбољег на турниру сарајевских тимова Ђерзелез, да би затим, посљедњег дана прославе изгубила од слављеника 4:1. Сарајевска Славија, је такође побиједила Ђерзелез, а у грубој утакмици, побиједила је и познатијег имењака из Бугарске.
Увод у утакмицу била је свечаност на којој су представници свих сарајевских клубова честитали слављенику, при чему су одржали кратке говоре у којима су “подвукли улогу Славије у спортском животу ових крајева”. Након тога је услиједио дефиле Славијиних спортских секција: фудбалске, тениске и зимско-спортско-планинарске. На прослави је говорио и представник Славије из Софије, др. Лотев. На крају свечаности, потпредсједник Славије, Методије Куић честитао је предсједнику клуба др Емилу Најшелу, 15-ту годишњицу на челу Славије и тридесет година рада у клубу.
Након тога почела је утакмица између бугарске и домаће Славије, а сарајевски тим је истрчао у сљедећем саставу: Крстуловић, Загорац, Павлић, Марјановић, Ђуровић, Пресингер( повријеђен на почетку а умејсто њега је ушао фудбалер Солваја из Лукавца Гламочевић), Петковић, Шалипур, Рајлић, Лер и Матекало.
Голове за домаћина су дали Рајлић (2), Лер и Петковић, а домаћи бек Загорац је у једној од интервенција скренуо лопту у сопствену мрежу и тиме поставио коначан резултат.
Утакмицу, према писању београдске штампе, ипак није обиљежила лијепа игра већ лоше суђење главног арбитра Јовановића које је узроковало да пријатељска утакмица прерасте у низ инцидената који су довели до тога да је пар играча морало напустити терен због повреда. У темпараментном понашању предњачио је двоструки стријелац Рајлић који је на грубе стартове Бугара одговарао прљавом игром и ударцима.
Врхунац свечаности поводом прославе 30 година СК Славија ипак нису били бројни спортски догађаји, какве Сарајево до тад није видјело, већ посјета високе државне делегације предвођене предсједником владе Миланом Стојадиновићем.
Уз највеће почасти Сарајево је 9. септембра 1938. године дочекало предсједника владе Милана Стојадиновића и министре у његовој влади Мехмеда Спаху, Богдана Кујунџића, Димитрија Магарашевића и Миху Крека.
Долазак Стојадиновића у Сарајево је представлјао врхунац свечаности организованих поводом тридесетогодишњице рада СК Славија. Дио града око стадиона био је окићен цвијећем и заставама.
Стојадиновића је на желјезничкој станици , уз огроман број грађана који су овацијама поздравили долазак представника Кралјевске владе, дочекао предсједник сарајевске општине Едхем Бичакчић који је био на челу многобројне делегације истакнутих градских личности. Осим Бичакчића, ту су били и Емил Најшул, предсједник СК Славија, Михајло Кречковић, у то вријеме на позицији помоћника бана, бивши министри Бранко Калуђерчић и Шефкија Бехмен, комадант армије генерал Боголјуб Илић и многи други.
Послије кратког задржавања, Стојадиновић је отишао до Илиџе гдје га је дочекала велика група грађана на челу са предсједником општине Илиџа Савом Тошићем. Након поздравне ријечи Стојадиновић се задржао у разговору са најугледнијим домаћинима и старим ратницима који су изашли у великом броју да га поздраве. У пратњи директора Илиџанске бање Симе Ј. Одавића обишао је бању и адаптиране просторије хотела “Босна”.
Након кратког одмора , Стојадиновић се заједно са својом пратњом вратио у град гдје су га на стадиону Славије дочекале многобројне заставе и “одушевлјено клицање хилјада Сарајлија”. Читав дан, непрегледне колоне су се кретале према стадиону тако да је Стојадиновића, према писању тадашње штампе, дочекало преко 15 000 грађана.
На улазу у стадион, Стојадиновића су у формацији дочекали сви сарајевски спортисти и гости из Софије. На терену су га дочекали министар саобраћаја Мехмед Спахо, бивши минстар Бранко Калуђерчић и најугледнији представници сарајевског јавног живота. У тренутку уласка интониран је почасни марш, а публика је дугим и френетичним клицањем позрдравлјала покровителја ових спортских свечаности.
Предсједник Славије др. Емил Најшул пришао је предсједнику владе и поздравио га слједећим ријечима:
“Ја вас господине предсједниче Кралјевске владе, у име Славије и цијелог спортског Сарајева најсрдачније поздравлјам и захвалјујем на указаној части. У знак најдублје пажње СК Славија предајем Вама и господи министрима ове споменице у којима је приказан рад СК Славија током 30 година”.
Након уручивања споменица предсједник Југословенског фудбалског савеза др. Михаило Андрејевић представио је Милану Стојадиновићу најистакнутије чланове Славијине управе: потпредсједнике Шиму Јуричића и Методија Куића, секретара клуба Ивана Капа, чланове управе Хамдију Никшића, Синишу Папића, Луку Поповца и многе друге. Након тога Стојадиновић пролази кроз шпалир спортиста а “за то време низале су се овације какве до тада Сарајево није запамтило”.
На стадиону су примјећени и многобројни познати спортисти из Београда “који су дошли у Сарајево да присуствују јубилеју угледног сарајевског клуба”.
Затим су предсједник владе и његови сарадници заузели мјеста у свечаној ложи на главној трибини, а пред њима су се постројили сви чланови Одбора за прославу 30 година СК Славија, а поздравни говор је одржао Шиме Јуричић:
“Прије 30 година једна група одушевлјених омладинаца поставила је темелје данашњем славлјенику СК Славији. Године 1913. Дали су клубу и званично име Српски спортски клуб, желећи тиме јавно означити да ће они, сем рада на развијању спорта, радити на оставарењу српских националних идеја и идеје ослобођења и уједињења свих Јужних Словена у једну слободну државу. У спортском погледу клуб тих омладинаца убрзо постиже завидне резултате, а истовремено то друштво је и наше национално жариште.
Године 1914. бијесна рулја руши игралиште и разноси инвентар, а аустријске власти хапсе чланове клуба и шалју у интернацију, односно на прве борбене линије одакле већина бјежи у доброволјачке легије гдје примјерним јунаштвом стичу признања својих команданата.
Послије ослобођења, оснивачи друштва, занесени југословенском идејом, клубу дају ново име-Славија. Омладина, без племенске и вјерске разлике, приступа у клуб гдје је стари борци васпитавају спортски и уче да спорт служи националној југословенској идеји и да стоји у служби Кралју и отаџбини.
Сем фудбала Славија је развила и друге врсте спорта, а нарочито зимски спорт и поносна је да омладина гаји тај спорт под именом Славије.
Због неразумјевања надлежних фактора, борба Славије је почела малаксавати и пријетила је опасност да се развој спорта заустави. На срећу спортиста дошла је влада Милана Стојадиновића, који је и сам спортиста, а који је оком и мудрошћу државника, схватио да је спорт један важан извор националне енергије. Укидањем спортских такси, скинути су окови нама спортистима, али јако нам је битна и морална подршка коју добијамо од предсједника Кралјевске владе.
Чињеница да је предсједник владе Стојадиновић преузео покровителјство ове манифестације, као и долазак њега и његових сарадника међу којима је и господин Кујунџић, познат по подизању великог стадиона у Бања Луци, доказ је велике пажње Кралјевске владе према спорту.
Господине предсједниче ја вас, као потпредсједник Југословенског фудбалског савеза, предсједник Сарајевског фудбалског подсавеза и потпредсједник СК Славија, увјеравам да ћемо ми спортисти настојати да вам се одужимо тако што ћемо радити на правилном развијању спорта, окуплјати омладину и јачати је спортски и национално да буде способна да се сваког часа стави на службу Кралју и отаџбини.
Наше су мишице јаке, наше су душе чисте и незатроване и ми ћемо вјерно стајати уз нашег Кралја, чувати и бранити нашу недјелјиву Југославију иза вас ћемо у срцу носити благодарност и лјубав” рекао је Јуричић у свом емотивном говору 1938. године.
Послије говора Шиме Јуричића ријеч је узео предсједник Кралјевске владе Милан Стојадиновић.
“Чланови и пријателји Спортског клуба Славије, спортска омладино, захвалјујем од срца свима вама на лепом дочеку, као и на поздравима, које сте упутили мени и осталим члановима почасног одбора.
Славији честитам тридесетогодишњицу!
То је 30 година борбе и рада, 30 година писане историје националног спорта у Босни и Херцеговини, 30 година истрајности, одлучности, самопреговерања и самопоуздања водиле су вас из победе у победу и наше национално име прославили и на међународном терену.
Хтео сам и желео сам да вам то овде лично кажем и да лично присуствујем овој вашој прослави. Радујем се што Спортски клуб Славија у Сарајеву данас окуплја омладину свих вера, свих имена, свих сталежа и делова нашег народа. Тако Славија оличава, у маломе, оно што је у ствари данас наша држава, где се у великој Југославији налази оживотворена и велика Србија и велика Хрватска и слободна Босна и Херцеговина.
Спортска удружења, као што је ово, дужни смо да сви помажемо. У мени и у Влади којој преседавам, наша млада спортска удружења наћи ће своје најболје заштитнике. Нећу пропустити ниједну прилику, а да не покажем да мени спортска омладина нарочито лежи на срцу и да се увек међу њом најпријатније осећам.
Здраво тело, здрава душа! Здрава омладина, здрава Југославија!”
Говор предсједника владе Милана Стојадиновића, присутни су у више наврата пропратили дуготрајним аплаузима и скандирањем.
Након тога су тимови Славије и Ђерзелеза одиграли утакмицу коју су угледни гости пратили са великим интересовањем, а Славија је славила са 2:0 и освојила златни пехар министра саобраћаја Мехмеда Спахе.
Цијела свечаност је прошла у најболјем реду, а многобројни гости су отишли задивлјени организацијом овако велике свечаности која је пружила јединствен примјер слоге и дисциплине.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.