Душан Марић: Од 5.000 Срба у Ливну остало само 250 људи!

Подели:

фото: pressrs.ba

Док се из смјера Купреса и Малована, низ падине Борове главе и Тушнице, у аутомобилу са својим сапутником Драшком Курељушићем спуштам према Загоричанима и Поточанима, пред очима пуца Ливањско поље, које вијуга стијешњено између разгоропађених планинских масива, обасјаних врелим сунцем.

На сјеверу Круг планина, Цинцар, Старетина, као и Шатор, тамо код Гавриловог Босанског Грахова. На истоку Тушница, на чијем врху громовима и вјетровима пркоси торањ с телевизијским предајницима. А на југу, од Бушког Блата, највећег вјештачког језера у социјалистичкој Југославији, до Стрмице, протегла се стотину километара дугачка Динара, са својим највишим врхом Троглавом. Као што му и име каже, врхом с три врха. Један за Србе, други за Хрвате, трећи за муслимане. Тако се некада говорило, у вријеме лажног братства и још лажљивијег јединства. И вјеровало, бар кад су Срби у питању. У Ливну више нема ни братства, ни јединства, ни Срба. Ни вјере у заједнички живот на извору Думана, у Челебићима, Чепразлијама, Рујанима, Губину, Губеру, Сајковићу…

Некада већинско православно становништво у Ливну, међу којим је до само прије 200 година, ту и тамо, живјела понека породица Срба католика и Срба мухамеданаца, остало је само у траговима. Против потпуног затирања боре се нејака старачка плећа оно мало Срба који су остали у Ливну, али и немоћна сјећања хиљада оних које су вихор посљедњег рата, хрватски злочини и српска издаја расијали широм свијета, од Арктика до Антарктика. Мој пријатељ, предратни дописник „Вечерњих новости“, Радован Јовић, живи у Бањалуци. Вјерица Радета и Ранка Канлић су у Београду, Стивс Ковачић у Чикагу… Могао бих набрајати до сутра. Име до имена, рана до ране, тужна до тужне избјегличке судбине.

Од 5.000 Срба који су у Ливну живјели до 1992. године остало је око 250. И тај број стално се смањује. Потомке Мијата Томића и Малог Маријана ни ратови, ни злочини, ни неимаштина нису могли одвојити од падина Цинцара, Круг планине, Динаре и Старетине, а сада су ту углавном људи старије животне доби, који више размишљају о прошлости, него о будућности.

У Другом свјетском рату 5.000 ливањских Срба бачено је у јаме, заклано или запаљено, у посљедњем рату 5.000 протјерано из опљачканих и запаљених домова. Оба пута извршиоци радова – Хрвати. Прве комшије. Пријатељи. Школски другови. Колеге с радног мјеста. Кажу, чистили су Ливно од четника. Од дођоша. Тврде, хрватско и католичко Ливно. А по попису становништва прије 300 година у Ливну није било ниједног Хрвата и ниједног католика. Тек у 18. вијеку из српске Далмације, преко Динаре, доселила се прва католичка породица. Али, како у то данас убиједити Хрвате, некадашње Србе, кад ни садашњи Срби, збуњени својом трагичном историјом, побијени и преварени, у то не вјерују.

Изнад бездана

Навучени на причу о братству и јединству, према којој смо у моралној обавези да опростимо и заборавимо што су нас Хрвати убијали и затирали, јер су и они нама опростили што је неко претекао од њиховог ножа, навучени на лажну историју, ливањски Срби, који данас за завичајем тугују негђе у туђини, вјерују да је Ливно хрватски град, а чувени хајдуци Мијат Томић и Мали Маријан хрватски јунаци, иако историја није забиљежила да је постојао иједан хајдук Хрват.

На улазу у град, код пијаце, на којој ради десетак тезги, дочекује нас мој пријатељ Изет Бучо. Упознали смо се преко Фејсбука. Муслиман. Хрвати му у рату убили брата, запалили кућу. Он побјегао у Холандију. Предлаже да ту оставимо аутомобил, у хладу испод вјековног дрвореда, а да обилазак Ливна наставимо његовим аутомобилом.

– Не бој се због таблица, можеш га оставити 10 дана, нико ти га неће пипнути. Људе је прошло лудило. И Хрвати се забавили о свом јаду. Некад су им главни проблем били Срби, а сад кад Срба нема, главна брига је наћи посао, преживјети – убјеђује ме наш домаћин.

Договарамо се гђе ћемо на пиће и ручак. Изет предлаже ресторан који држи његов пријатељ Хрват. Ја бих у „Дугу“, српску кафану, у коју сам свраћао 1991. и 1992. године на својим пропутовањима за Книн, до ратишта и мог пријатеља Милана Мартића. Али „Дуге“ нема. Рат није ни почео, а браћа Хрвати је запалили.

Ипак, прије ручка, одлазимо до православне цркве. Закључана и црква и парохијски дом. Свештеник Жељко Ђурица, са супругом и троје малољетне дјеце, негдје отпутовао. Можда је у Вуковску, код Купреса, тамо се одржава народни збор. На падини испред цркве капела у којој су похрањене кости 5.000 ливањских мученика, који су убијени 1941. године. Највећи масакри над голоруким народом извршени су на Огњену Марију. Читаве породице, читава села. Новинар Будо Симоновић је то лијепо описао у својој књизи „Огњена Марија Ливањска“.

Из те свете књиге муке и ужаса највише ми се у сјећање урезала прича о прелијепој дјевојци Српкињи, коју младић Хрват, један од крвника који су њену породицу и читаво њено село довели над јаму, да их кољу и убацују у бездан, држи за руку и моли да се уда за њега. И тако себи спаси живот. А она се, поносна, отима и сама скаче у јаму. Двије године прије посљедњег рата њене кости и мошти осталих мученика извађене су из јама и сахрањене у заједничку гробницу у црквеном дворишту. Када је 1992. године почео рат, Хрвати су костурницу разнијели експлозивом.

– Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче – објашњава нам Изет, вјероватно један од посљедњих Ливњака који још вјерују у братство и јединство.

Пуста села

Служба у цркви је сваке недјеље. Ријетко кад се искупи десетак вјерника. Од Димитрија Томића, предсједника Српског грађанског вијећа, сазнајемо да у граду има око 50 Срба. Углавном су то Српкиње удате за Хрвате, које нису ни напуштале Ливно.

– Ја и моја жена Драгица, Смиља и Миле Краварушић, Боро и Миљана Пажин – набраја Димитрије посљедње ливањске Србе.

У локалном парламенту нема ниједног одборника Србина. Од 32 општинска чиновника Србе представља Даворка Михаљевић, удата за Хрвата. У полицији о постојању Срба у „проклетом Лијевну“ својим присуством свједочи инспектор Ђорђе Ковачић. У јавним предузећима то чини Драган Вујановић, запослен у градској топлани. У болници ради др Јагода Јовић, педијатар, такође удата за „другу вјеру“. Коста Пајчин, стоматолог, ожењен Хрватицом, ради у Дому здравља. У средњој школи наставу похађа само једна ученица Српкиња. Двије Српкиње, избјегле из Бугојна, раде као школске чистачице. Удате за Хрвате.

– Има још неколико Срба који раде код приватника. Мада, није добро ни код Хрвата. И они немају посла. Користе то што је Хрватска члан ЕУ, а они имају двојно држављанство, па масовно одлазе у Њемачку – каже Димитрије.

У основној школи само неколико српске дјеце. Свештеник Ђурица никако не успијева да њихов број „натегне“ до 10, што је формални услов да би му било дозвољено да им држи вјеронауку. Дјеце мало, а и родитељи се плаше да им пријављивањем на вјеронауку дјеца не буду прозивана од вршњака, да не постану обиљежена. А већ су обиљежена. Рат је прошао прије 20 година, али и даље није лако бити Србин у Ливну.

Од српске штампе у Ливно стижу само „Независне новине“ из Бањалуке. Данас смо Димитрије и ја откупили цијели тираж. Он један, ја други примјерак. Некада велика српска села пуста. Не ради ни једна школа. У рату у ливањским селима није остао ниједан Србин. Послије рата није се вратило ниједно дијете. Са своје три деценије, најмлађи повратник је раније поменути радник топлане Драган Вујановић. Не раде ни сеоске амбуланте. Било је ријечи да ће прорадити она у Врбици, али у Дому здравља и општини лажу да немају амбулантна кола.

У Челебићу затичемо само двије породице. Црногорци и отац Николе Петровића, предсједника удружења „Марија Огњена Ливањска“ у Београду. У Бојмунтима шест повратничких породица, у просјеку немају ни по два члана. Шест породица и у Радановцима. Росићи, Вујановићи, Бикићи, Ерцези… У Врбицама Шуњке. Двије породице. Једна се вратила, друга долази повремено. У Богдашима пет-шест породица. Козомаре, Рамићи, Катићи… Кроз Чепразлије пролази само Нине Маљковић. А и он дође повремено. У Сајковићу Росићи и Бароши. Највише Срба вратило се у Губин. Мирко Загорац, Душан Радић, Јово Броћета…
Стари и нови споменици

Посјећујемо и српско градско гробље у Застињу. Огромни крстови свједоче о постојању чувених трговачких породица. Новији споменици о страдању у посљедњем рату, у којем је убијено најмање 50 Срба. Тачан број још није утврђен. У оном рату прве жртве усташког ножа била су три најугледнија Ливњака: предсједник суда Крстан Зубић, љекар Душан Митровић и адвокат Рајко Маргетић.

И у овом рату Хрвати су почели од српских првака. Прва њихова жртва био је јавни тужилац и адвокат Владимир Митранић, који је у ноћи између 13. и 14. априла 1992. године убијен у свом стану. До октобра убијено је још 40 ливањских Срба. Александар Арнаут жив је спаљен у својој кући. Јања Лаганин и Анђа Јовић објешене. Милан Пажин и његова жена Милена заклани. Исту судбину доживјели су и њихови рођаци Илија Пажин и његов син Драган. Међу жртвама су и Милорад Црнчевић, Стојан и Милица Пажин, Рајко Рацо, Манојло и Веса Радета…

– Мислим да је био 12. октобар, дошао је стражар Милан Радић, био је пијан. Рекао је да је био на увиђају убиства Рајка и Анђе Шуњке, да је њено тијело расјечено на два дијела, да су им одсјечене уши и нос, али да је у извјештају написано да су погинули у покушају бјекства – свједочио је Горан Зелен, један од 500 Срба који су прошли кроз пакао логора у ОШ „Иван Горан Ковачић“.

Милан Вујановић подлегао је мучењу у полицији.

– Прикључивали су људе на струју, ломили им ноге и руке, одсијецали уши и прсте. Гледао сам како мом стрицу сијеку прст на руци. Мом шури поломили су обје ноге и сва ребра – изјавио је након изласка на слободу Дејан Лаганин.

Милана Ждеру, професора математике, који је учио и васпитавао генерације њихове дјеце, Хрвати су свирепо мучили, а онда одвели кући и живог запалили. Прије тога су му отели 300.000 марака, камион и два аута.

Док напуштамо Ливно, размишљам о његовој јуначкој смрти и завјештању. Када су га крвници повели на ломачу, професор се, сломљен и крвав, обратио другим логорашима: „Браћо Срби, не одајте једни друге. А ви, бандо усташка, убијте мене, ја вас се не бојим, али, знајте, мој народ никада нећете искоријенити.“

Вода и превоз само за Хрвате!

Осим самоће, ријетки преостали Срби у општини Ливно данас највећу муку муче с водом и превозом. Градски водовод је стигао до Челебића и Рујана. Тачно до посљедњих хрватских кућа. Послије, ваљда, нестало пара. Случајно, наравно. Један комби иде преко Чепразлија за Грахово и Дрвар. Села с друге стране Ливањског поља немају ни комби. Кад неко од старина треба код љекара, због редовне терапије или неке изненадне муке, мора звати такси. Ко нема пара, може пјешице. Из Челебића, то је 30 километара пјешачења.