НЕКОЛИКО ЗАНИМЉИВИХ ПОДАТАКА ИЗ ПУТОПИСА БЕНЕДИКТА КУРИПЕШИЋА

Бенедикт Курипешић био је члан делегације коју је посало аустријски краљ Фердинанд 1530. године, османском султану Сулејману II, ради закључивања мира између Аустрије и Османлијске империје. Вође делегације били су Јосип Ламберг, витез и намјесник Крањске, и Никола Јуришић, витез и наслиједни коморник у хрватској, док је Курипешић придодат посланству као тумач за латински језик. Курипешић је знао још и њемачки и словенски језик. Писање путописа Курипешић је оправдавао “да не би узалуд губио вријеме“, а наслов путописа гласи: “Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530.“, и то је један од најбољих извор за историју српских земаља у првој половини XVI вијека. У овом раду анализирати ћемо неколико података које доноси Курипешић у свом путопису.

Бенедикт Курипешић, као и старији историчари и географи, дијели Босну на Доњу и Горњу Босну. Доња Босна обухватала је територију од ријеке Уне до града Врхбосне (Сарајево), а Горња Босна простирала се од Врхбосне до Косовске Митровице. Када говори о становништву, Курипешић каже да у Доњој Босни живе три народа: Босанци (Wossner) који су римокатолици; Срби (Surffen) православци; Турци муслимани. Занимљиво је да се хрватска и бошњачка историографија позива на овај помен Босанаца кад хоће да докажу своју аутохтоност у Босни и Херцеговини. Међутим, хрватска историографија губи из вида да Бенедикт у свом путопису, спомиње како Хрвати и остали пљачкају Доњу Босну. Дакле, Хрвати су у Хрватској не у Босни. Да су којим случајем Хрвати и Босанци исти народ, Курипешић као очевидац цијеле ситуације не би пропустио да то спомене, поготова кад знамо да су у то вријеме Хрвати, као и он сам, поданици краља Аустрије, па би та чињеница могла да послужи као легитимитет за претензије Аустрије на Босну. Ова претпоставка је оправдана када знамо да је, Павао Ритер Витезовић 1700. године, у своме дијелу “Croatia rediviva regnante Leopoldo Magno caesare“, проширио границе имагинарне Хрватске на скоро цијели Балкан у интересу територијалних претензија из Беча.Бошњачка историографија, позивајући се на Босанце код Курипешића, заборављају да их Бенедикт јасно одваја од муслимана и да јасно каже да су римокатолици. Они су били подложни римокатоличкој босанској провинцији, па отуда имамо у XIX вијеку заговарање Бошњаштва од стране босанских фрањеваца, који су и водили босанску римокатоличку провинцију, које је пре свега инспирисано римокатоличанством. Иако, на једном мјесту Курипешић каже,  да су многи Босанци најбољи Турски јаничари и чиновници, он ту мисли и на римокатолике и на православце, али такође каже да они “воле да се држе правим Турцима“, што значи да себе виде као Турке, а не Босанце, бар не у односу на хришћане. Ова чињеница говори да босански хришћани примајући ислам, узимају такође и нови Турски идентитет.

Описујући Горњу Босну, Курипешић каже да ту живе два народа Срби и Турци. Пошто Горња Босна почиње од Врхбосне (Сарајева) која је и главни центар те области, видимо да је то територија Источне Босне и Херцеговине. Занимљиво да Курипешић, почев од Сарајева па према истоку, не види Босанце што говори да главна разлика између Босанаца и Срба јесте у вјери. Дакле, кад спомиње Босанце у Горњој Босни, Курипешић пре свега мисли на римокатолике у Босни. Из овога видимо да Курипешић не дијели народ у Босни према етничкој припадности него по вјери. Ово многи историчари занемарују, а један од њих је и господин Енвер Реџић, који у својој књизи “ Sto godina muslimanske politike u tezama i kontraverzama istorijske nauke-geneza ideje bosanske, bošnjačke nacije“, Sarajevo, 2000., доносећи Курипешићеве податке о Босни каже да је Бенедикт у “Краљевини Босни“ нашао “три нације и три вјере“. Оваквим површним приказом не добија се права слика, јер “три нације ( три народа-Б.Р) и три вјере“ су само до Сарајева, док је цијела Источна Босна насељена само Србима и Турцима. Овај податак побија и све конструкције бошњачке историографије која својата област Рашке (Санџак), видјећи у Рашкој Бошњаке још од средњег вијека. Дјело господина Реџића смо споменула зато што је једно од значајнијих у бошњачкој историографији.

Курипешић је добар извор и за питање исламизације у Босни и Херцеговини. Он нам доноси податке који нам показују да је исламизација итекако била насилна. Курипешић је био свједок одвођења хришћанске дјеце у Турско ропство. Над њиховом судбином он уздише “Ах, сирото и биједно вавилонско ропство“. Спомиње и да Турци не дају више да се цркве поправљају или зидају нове, јер тако мисле присилити хришћане да пређу на ислам. Курипешић преноси и муке хришћана за које је чуо разговарајући с њима, а који су му говорили: “Ах, колико смо жељно очекивали да нас Христовом помоћи ослободите! Хтјели бисмо радо да се од овога тиранства преселимо у вашу земљу“.

Бенедикт Курипешић је наишао и на мраморје (стећке). За натписе на мраморју каже да су истесани “на српском језику и српским словима“. Један од тих мраморова био је и онај војводе Радослава Павловића. Близу њега покопан је и његов слуга и витез чије име Курипешић не спомиње. Међутим, каже да о његовим јуначким дјелима још пјевају “Бошњаци и Хрвати“. Занимљиво да се не спомиње ни босански ни хрватски језик, као ни писмо “босанчица“. Ово говори да се у Босни и Херцеговини говорило и писало српски. Пошто се о јуначким дјелима тог витеза пјева и у Хрватској то говори о миграцији становништва Босне и Херцеговине у Хрватску (Аустрију). О сеобама Срба у Хрватску (Аустрију) говори и податак код Курипешића да се “код Хрвата“ пјева о Милошу Кобилићу (Обилићу). Свакако да су Срби селећи се у Хрватску (Аустрију) и друге територије, носили са собом и своју епску лирику, коју су преузимали и Хрвати, а није искључено да су ти Срби у Хрватској називани и Хрватима.