Пише: Борис Радаковић

Дјеловао је крајем 19. и почетком 20. вијека у, од стране Аустро-угарске, окупираној Босни и Херцеговини. Рођен је 6. јануара 1879. у Мостару, од оца Авдаге и мајке Зулке, а умро од туберколозе 30. марта 1912. године.

Његови суграђани и савременици били су многи знаменити Срби, и православни и муслимани. Сјетимо се само Мехмеда Спахића, Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Владимира Ћоровића, Смаил-ага Ћемаловић, судије Мује Пашића и многих других.

Осман Ђикић интелектуално је стасавао у вријеме развијања српске националне мисли и борбе против аустро-угарског окупатора и његових домаћих помагача. Као ученик трећег разреда Гимназије, почео је да пише за књижевни часопис „Зора“, којег су основали Алекса Шантић и Светозар Ћоровић.

Већ у једном од својих првих стихова написаних 1896. године, у пјесми „Докле“ изразиће своја национална осјећања због којих ће касније имати проблема са окупационом влашћу:

„Док се јека од гусала чује,
Докле Србин Гусле песму штује,
Док Косова живи спомен свети –
Србину се не мож’ душман клети одупрети.“

Од Зоре до Србобрана

Након првих почетака у „Зори“ постаје сарадник „готово свих књижевних листова српских“. Објављивао је у листовима: „Босанска Вила“, „Бранково Коло“, „Зора“, „Дело“, „Цариградски Гласник“, „Грађанин“, „Луча“, „Србобран“, „Коло“, „Звезда“, „Дубровник“, „Бехар“, „Гајрет“ итд.

Своју национално-просветитељску борбу, Ђикић је почео веома рано, још у својим гимназијским данима. Тако су га, већ 1898. године, окупационе власти запазиле као једног од „најрасписанији и најраспјеванији присталица“ српске националне мисли међу муслиманима у Мостару.

По ријечима Алије С. Коњхоџића, Ђикићева намјера је била да „створи јак кадар свесних српских бораца и да са њима зађе у широке муслиманске масе, да их у првом реду национално освести, а потом упути на стваралачки рад на националном, културном и социјалном пољу“.

Године изгнанства

Као искрен родољуб, непомирљив са окупационом силом, бива избачен из Гимназије. Гимназију је довршио у Цариграду, а затим у Београду (1900. – 1903.) завршава трговачку академију. Године изгнанаства су Ђикићеве најплодније пјесничке године.

Заједно са својим друговима пјесницима, Омер-бегом Сулејманпашићем и Авдом Карабеговићем, издаје књигу стихова „Побратимство“ 1900. године. Ова књига одише родољубивим стиховима посвећеним српству, слози између православних и муслимана, и сновима о слободи и јединству. Ти снови исказани су у Ђикићевој пјесми „Српска вила“:

„То је српска вила – вила рода мога,
Она ону пјесму милотужно вије,
Што у рујну зору, сунца јарког прије,
Разљева се дверим Свемира тихога.
Она оно тужи за слободом светом,
И с болније срцем гледа грозне муке,
Што под тешким бичем душманове руке,
Роб их сноси тужни, спутан узом клетом.“

Послије ове књиге, слиједе збирке пјесама религиозно – дидактичких стихова „Муслиманској младежи“ (1902) и збирка љубавних пјесама „Ашиклије“ (1903).
Осман Ђикић је био искрени муслиман и искрени српски националиста. У вјерском заносу поручује муслиманској младежи кроз стихове:

„О, вјерни, у Бога нигда
Не губи уздање своје
Јер Аллах Свевишњи ув’јек
Кораке слиједи твоје!“

Са друге стране, у духу националног јединства и вјерске толеранције, написао је пјесму „Сан“ у којој он опјевава свој сан о уједињењу Срба све три вјере:

„Устрај, не очајај, света ј’стаза ова,
Аллах вјечни даће и браћа тровјерна
Вјером разбраћена, збратиће се с’ нова,
И винуће српским колом загрљена.“

У збирци „Муслиманској младежи“ као и у неким каснијим дијелима („Мураија“, Хубул ватани минел иман“), Ђикића је покушао да помири „исламску етику са националном“, и настоја да „избрише опреке између верских и националних осећања које су, у оно доба, још оштро стршиле и код муслиманских и код православних слојева“.

Након повратка у БиХ, 1906. године са својим побратимом Омер – бегом Сулејманпашићем покреће први муслимански лист у Херцеговини „Босанско – херцеговачки Гласник“ кроз који је ширио српску мисао међу муслиманима. Исте године његов суграђанин Смаил – ага Ћемаловићем покреће лист „Мусават“, а Осман 1907. постаје његов уредник. Своју оданост српској мисли Ћемаловић је платио тако што су га усташе 1945. спалили у логору смрти Јасеновац.

У пјесми „Исповјед“ спјеваној 1912. године, противи се називу „Турчин“ за муслимане и исповједа своју приврженост српству и исламу:

„Не зови ме тако, брате,
Јер то није име моје.
Турчин нисам нит ћу бити.
Исто мене перје кити,
Као и твоје, брате, што је!“
………………………………………
„Хеј, Србин сам, српско име
Над све ми је драго, мило,
Ислам ми је вјера света
Ал ми она ништ’не смета
Да ми куца српско било.“

Поред поезије Ђикић је писао и драмске комаде, а написао их је три: „Златију“, „Стану“ и „Мухаџира, која није штампан него је сачуван у рукопису. Његовом интересовању за позориштем вјероватно је доприњела женидба глумицом Зором Михајловић. У оно вријеме женидба дјевојком друге вјере, при том још и глумицом, представљало је за оно вријеме у конзервативној муслиманској средини примјер изузетне грађанске храбрости.

Његова национално просветитељска трудба избија и кроз редове његових драма. Тако у „Златији“ кроз уста лика Омера вели: „Гле, онај Туркеша разиграо ата, па јури као да га ‘ође пилав чека. Хе, мој Стамболијо, куршуми се код нас једу код нас у Херцеговини, куршуми!“

Еманципација жене

Ђикић у истој драми романтичарским заносом слика отпор Херцеговаца у којем учествују и жене. Тако, „Златија“ говори своме мужу „Алији“ пре него што ће он изаћи да подјели мегдан са везировим сином: „Али знај, погинеш ли, виђеће паша и његов бимбаша како се жена умије светити“.

Каква је атмосфера владала међу Србима Мостара без обзира на вјеру, види се и у Османовој драми „Мухаџир“. У стилу Шантићевог позива „Остајте овдје…“, Ђикић настоји отворити очи засљепљеном и преплашеном муслиманском пуку и спријечити сеобу. Драма је написана на позив Муслиманске читаонице у Мостару, „која га је први пут приредила са приличним успјехом“. У тој драми осликао је сву патњу наших муслимана који су се мучили у туђини, и обијали прагове Стамболске чаршије.

За Главног секретара друштва „Гајрет“ изабран је 1909. године. Преузео је и редакцију истоименог часописа. У „Гајрету“ отворено позива на побуну против зулума А-У окупационе силе. Наредне године покренуо је новине „Самоуправа“. Чињеница да је листу дао име под којим је излазио главни лист Радикалне странке у Београду, указује да су Османове националне тежње биле усмјерене у правцу Београда и пијамонтске Србије.

Осман Ђикић имао је пријатеље и саборце међу многим српским пјесницима, писцима, новинарима и критичарима, који су га сматрали вриједним и преданим радником на српском уједињењу. Један од њих, Јован Скерлић рекао је о Ђикићу:

„Он се обраћао муслиманима, доказујући да је њихов стварни и непосреди интерес, да се не одвајају од браће православне вере, већ да се чврсто држе заједнице са њима… Ђикић је био расан Србин. Рођен у једном од најсрпскијих крајева, у Херцеговини, колевци српске нације. Од детињства се осећао Србином и као такав остао до своје смрти…“

Написао је и химну Срба муслимана:

„Хај, нек јекне пјесма лака,
Чедо нашег срца, жарка,
Нек напуни св’јет!
Мис’о наша света чиста,
Ко прољетно сунце блиста,
Ко априлски цв’јет.
Нек одјекне, нек се ори,
Наша нам је душа збори,
Појмо сложно ој!
Света вјера нам не крати
Именом се својим звати,
Љубит’ народ свој!

Појмо пјесму, браћо мила,
Правда ј’увјек побједила,
Правду воли Бог.
У помоћ ће Аллах бити,
Свету своју милост слити
Врху праведног.

Појмо пјесму, нек се вије,
Нека братску љубав сије
Кроз наш завичај!
Српска вила ено хити,
Да нам ловор-вјенце кити,
Појмо сложно хај!

Ђикићев рад прекинула је прерано опака болест туберколоза, од које је преминуо са 33 године. Поводом његове смрти, текстом у сарајевској „Просвети“, обратио се идеолог и организатор босанско-херцеговачке омладине Владимир Гаћиновић, у којем је између осталог написао:

„Његов лепи живот, богат самопрегором и страдањем, допуњен дугом и силном борбом за уверење и идеју, био је само низ моралних и социјалних дела, која у нашој босанској пустоши представљају велики лични и народни манифест.

Искрен и отворен Србин, националиста међу босанским муслиманима, покојни Ђикић само је с тим створио и покренуо велики талас живота међу национално придављеном, умртвљеном масом нашег народа….

…Гроб Османа Ђикића јесте један од ретких гробова, који стоје пред народом као знак борбе, као одблесак великог народног гибања, врења – као залог народног препорода о солобођења…“

Гроб Османа Ђикића налази се у центру Мостару, а натпис на њему исписан је ћириличним словима, писмом којим је писао и наш Осман.

Османова поезија свакако је надахљивала српске младе борце за слободу и уједињење.У пјесми „На гробљу“ из збирке „Побратимство“ аутор описује себе на прадједовом гробу код којег је заспао са тугом у срцу због сужањства у којем се налазио његов народ, а у сну му се јавља његов прадјед са симболима слободе и ропства у рукама. Вјероватно је овим стиховима желио и да укори домаће сараднике окупатора:

„Из гроба тад се уздиже сјенка,
Прилика мога прадједа мила,
У десној руци, мач јој се блиста,
А л’јеву тешким ланцем је свила.

Ево ти – рече – пробери, шта ћеш?
Слобода ј’ једно, а ропство друго,
С једним ћеш ув’јек господар бити,
А с другим вјечно зваће те: слуго!

Похитам брзо и мач јој кинем,
Ово је моје, повичем смјело,
А сјена ближе приступи к мени
И пољуб спусти на моје чело…“

Тај мач, та борба за слободу водила је Османа Ђикућа, али и друге Србе из БиХ. Тај мач Принцип је спустио и на врат престолонаследника Фердинанда. Срби све три вјере организовани у „Младу Босну“ и они у рововима Балканских ратова и Великог рата, гинули су са презиром према свили у ланцима.

Аутор: Борис Радаковић

(Текст преузет са адресе: http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=45234 )